Neobične dimenzije duha

Najpre, njegovo isprekidano klavirsko obrazovanje, započeto (tek!) sa jedanaest godina i okončano već sa 15 zbog ljubavi prema književnosti, uznemiruje maštu svakog ljubitelja klasike koji je dobro upućen u značaj onog ranog počinjanja sa primanjem muzičke poduke, te kontinuiranog napornog rada na održavanju i razvijanju sviračke veštine u umetnosti koji po pravilu sledi. No, Debarg je sve to preokrenuo naglavačke! Vrativši se klaviru zvanično tek kao dvadesetogodišnjak, ovaj samosvojni pijanista rešio je da svoju akademsku klavirsku apstinenciju nadoknadi u najkraćem mogućem roku, postavši jedan od najčuvenijih povratnika u klasiku najnovijeg doba. Ne samo da je sa uspehom obnovio svoje pijanističko umeće, nego se smesta zatim upustio i u odmeravanje snaga sa svojim kolegama na uglednim pijanističkim konkursima, osvajajući zapažene nagrade pri tom, od kojih je najznačajnije svakako ono zauzimanje četvrtog mesta na XV Međunarodnom muzičkom takmičenju „Čajkovski“ u Moskvi 2015.

Luka Debarg napunio je – rekli bismo bez po muke – Veliku dvoranu Kolarčeve zadužbine, gladnu da čuje ovog kršioca svih regula u postizanju umetničkog uspeha. Visok, izmršaveo poput kakvog asketskog revolucionara (pada nam na um mladi Lav Trocki!), Debarg izlazi pred auditorijum sa svojim Šopenom, predstavljajući se već kroz ovaj izbor dela kao osobeni interpretator koji ne sledi utabane puteve, već iznova otkriva neke zapostavljene staze i krajolike u ovim glasovitim komadima. Njegova uvodna Poloneza As-dur odsvirana je tako sa zanosom, ali i sa neobičnim dimenzijama duha, izvučenim ovde u prvi plan. Naredna Barkarola Fis-dur originalno je u ovoj interpretaciji razbarušena, no opet nekako oslušnuta jednim preciznim čulom punim svežine u svojoj razgovorljivosti. Skerco be-mol izaziva zato svojom atipičnom bravuroznošću salve aplauza, da bi filozofsko poniranje u Nokturno ce-mol i zapaljiva virtuoznost finalnog Skerca ha-mol potcrtali još jednom instinktivno Debargovo pronalaženje drugačijeg itinerera za svoje dosezanje ideala punog srca.

Ali, u drugom delu koncerta, započetom Bahovom Tokatom ce-mol, Luka Debarg nudi možda svoje najbolje, podsećajući u moćnoj vedrini sopstvene interpretacije na kakvog klavirskog Vivaldija! Zato će polifoni element naredne Betovenove poslednje Klavirske sonate op. 111 br. 32 u ce-molu takođe, preokrenuti i resetovati naše propisano nabaždarene umove i uši na ponovo nešto novo, divlje, neobuzdano i u krajnjoj liniji – neočekivano. Taj snažni misaoni stav, nahranjen lepotom što potiče i iz drugih umetnosti, to čisto svetilište bića Ludviga Vana koje se pred našim očima/ušima ražiljuje u mnoštvo novih sadnica duše, pretvara se u jednom momentu u vodopade džeza u drugom stavu. Izoštravajući uzajamne kontraste spokojstva na jednoj, te uzmahnute uznemirenosti i nepokornosti na drugoj strani, sa fantastičnim sviračkim kaskadama uspona i smiraja, Luka Debarg na vrhuncu koncerta podiže ovde uvis prefinjenu kulu vibracija u čast možda najvećeg među kompozitorima ikad. Plus još malo džeza na bis. Veoma primamljivo koncertno iskustvo.