Neobične knjige o prošlosti, čovekovom padu i Švajcarskoj

Olivera Jovanović, autorka romana „Vreme je ljudsko talas na kamenu“, napisala je knjigu u kojoj se kombinuje istorija sa umetničkom fikcijom. Jovanović otvara priču o zgradi Druge ženske gimnazije. Pod njenim krovom se nalazi pravoslavni hram sa svim elementima crkvenog enterijera, tačnije nalazio se u početku, prema rečima autorke dela, „sad je to porušeno i premalterisano“.

– Druga ženska gimnazija nasledila je Višu žensku školu koja je bila prva sistemski podržana institucija koja je ženama otvorila mogućnost da se školuju iznad osnovnog obrazovanja. Arhitektkinja Milica Krstić Čolak Antić napravila je projekat za ovu gimnaziju, stoga zajedno čine stub knjige – kaže Jovanović. Oko tog nosećeg stuba koncentrišu se autorkine interpretacije.

– Vreme ostavlja žig. Čovek formira vreme i to je neraskidiv odnos i veza iza koje stoji prošlost, koja je dobrim delom zastupljena u ovoj knjizi. Mene je prošlost odvela do Natalije Nikomedijske i do hrama, školske crkve, koja je podignuta za potrebe učenica u okviru Više ženske škole – objašnjava autorka i dodaje da je škola bila oštećena u ratu, ali je Milica Krstić Čolak Antić podižući Drugu žensku gimnaziju nastavila tradiciju koja je začeta u drugoj polovini 19. veka. i za autorku bila predmet poštovanja i divljenja.

– Postoji još jedan sloj romana vezan za moju fikciju, ja sam nju nadgradila slušajući govor njenog dela jer to je jezik koji uspostavljate sa nečijom ostavštinom – ističe Jovanović.

Filip Grbić, autor romana „Prelest“ i dobitnik nagrade „Miloš Crnjanski“, primećuje da se pisanje istorijskih romana odvija sa jedne bezbedne udaljenosti, a Prelest to nije. Kako kaže nije ni postmodernistički eksperimenat sa jezikom i formom, gde autor može da se udobno sakrije iza tekstualnih eksperimenata i jezičkih manevara. Dodaje da je njegova priča smeštena u savremen i aktuelni okvir i da se pripoveda iz prvog lica. U njoj se radi o padu jednog čoveka koji je plen vlastitih iluzija. Smatra da bi neki roman svrstali u rod autofikcije i dodaje da se oseća kao da je sam sebi odrao kožu i izašao u javnost. Zato što ceni realističan i prirodan stil podelio je svoja osećanja sa prisutnima.

– Zamislite kako u sitne sate, gluvo doba noći, mamuran ali ne pijan, dolazim na vrata nenajavljen kod svog prijatelja. Lupam. Osoba mi otvara vrata, prebledi i pita „Šta je sa tobom? Šta nije u redu?“ Ja kažem – Da li možeš da me primiš jer sam opkoljen unutrašnjim nemirima i osećanjem griže savesti, i moram nešto jako važno i hitno da podelim sa tobom. Ta osoba me prima kuva mi čaj, daje mi nešto za smirenje i ja počinjem svoju priču. Tako izgleda moj književni postupak – ističe autor i dodaje da se čitaocima obraća sa tim poverljivim, ispovednim, prijateljskim tonom, posmatra ih kao moguće prijatelje od kojih će neki hteti da ga prime u svoj dom, ugoste i saslušaju. Neki će prema njegovim rečima, zažaliti što su to uradili, a neki zalupiti vrata pred nosom, dok će neki odgovoriti vlastitim prijateljstvom i srčanošću.

Milan St. Protić, autor romana „Zemlja Viljema Tela“, kaže da su ga za ovaj roman inspirisala dva Dučićeva pisma koja se bave Švajcarskom, koja je sa sobom poneo na put za ovu zemlju.

– Iz tog razgovora sa Dučićem i svojih utisaka i iskustava koje sam poneo iz te zemlje proistekla je ova knjiga, koja bi najpre mogla da bude definisana kao putopis. Sadrži čitav niz istinitih priča, istorijskih i savremenih koje sam otkrio i u kojima sam učestvovao, a bio i svedok tokom tih pet godina u zemlji Viljema Tela – kaže St. Protić. On je prisutnima ispričao o, prema njegovim rečima, „izuzetnom projektu“ koji se ovih dana završava, a u pitanju je ponovno izdanje „Istorije Srba“ Vladimira Ćorovića.

– Imao sam ogromnu čast da „dopišem“ ono što je nedostajalo u Ćorovićevoj istoriji od 1940. godine, kada se njegovo pisanje okončalo, do 1991. kada je udaren poslednji ekser u kovčeg tog nesrećnog eksperimenta koji se zvao Jugoslovensko ujedinjenje – ističe autor i dodaje da za njega posle ovolikih godina bavljenja istorijom i istoriografijom pa i književnošću nije bilo većeg izazova i većeg priznanja nego da dopiše te strane koje će izaći zajedno sa Ćorovićevom istorijom.

– NJegova istorija koja je bila skrivena više od pola veka kada se pojavila početkom devedesetih godina izazvala je ogromno divljenje svakog ko je uzeo da je pročita – naglašava St. Protić.

Slobodan Stanišić, autor dečije biblioteke „Istorijska potraga“ i dobitnik brojnih nagrada, ispričao je kako je po kritici jedne gospođe koja je izgrdila dečije pisce zato što nema dečijeg romana o domaćim ličnostima, u literaturi napisao, prema njenom savetu, delo o caru Dušanu.

– Upustio sam se u pisanje, počeo da istražujem i shvatio da o Dušanu u našoj istoriji ima zapisa samo u segmentima. Shvatio sam da su ti segmenti daleka svetlost koja dopire do današnjeg čoveka, osvetljava mu put i te ličnosti. Svetla koja nam danas otvaraju vidike za budućnost – ističe autor i dodaje da je posle toga usledio poziv i ponuda da napiše i drugi deo knjige o caru Dušanu i koji je kasnije objavljen u 5.000 primeraka. Potom je usledio poziv da napiše i treći deo.

– Sve u svemu, sada u Vulkanu postoje 10 knjiga koje počinju detinjstvom cara Dušana a završavaju se smrću Uroša Nejakog – istakao je autor i dodao da je u planu da zaokruži taj put i doda još dve knjige, o dva ženska lika.

– Iz svega toga izašle su ove četiri knjige za mlade koje se okreću našoj prošlosti, proveravaju znanje mladih, podstiču ih da nešto pročitaju i nauče, a pri tom su neobične jer se ne čitaju kao ostale knjige, već počinju od sredine, sa pitanjima na koje treba odgovoriti. U pitanju je igra i šetnja kroz knjigu u kojoj se dete podstiče da nešto iz istorije nauči – objašnjava Stanišić.