„Neobjašnjivo je zašto samo čovek maltretira druge vrste“: Francuska književnica Florans Obri, gošća Beogradskog sajma knjiga, za Danas

Pisana u višeglasju mlade glavne janakinje koja slučajno postaje dreser orki u akva parku, biveš lovca na kitove i same orke, ova knjiga otvara važna, uzmenirujuća i osetljiva pitanja odnosa i (ne)odgovornosti ljudi prema drugim vrstama.

– Osetljiva sam na sve što se tiče životinja, jer najčšeće o njima pišem u svojim romanima. Knjigu Crni Titan napisala sam inspirisana dokumentarnim filmom Crna riba o orki koja je poludela u zarobljeništvu i ubila više ljudi, što je slučaj i sa junakom moje knjige. Taj dokumentarac me je jako pogodio, a ovaj roman je neka vrsta mog aktivizma u borbi za zaštitu životnja – kaž za Danas Florans Obri, poznata kao spisateljica koji otvara teške i tabu teme o životu i odrstatanju mladih.

* Kako ste ušli u psihologiju orke, čija se ispovest takođe nalazi u romanu?

– To je interkcija koju omogućavaju pisanje i književnost. Gledala sam mnogo dokumentarnih filmova, ali što se tiče tih kulisa – akva parkova, o njima ima malo svedočanstvava. Jako malo ljudi govori o tome šta se dešava u njima i gotovo da nema intevjua sa osobama koje rade u tom parkovima i koje bi to otkrile.

* „Crni Titan“ je u Francuskoj objavljena pre pet godina, da li se nešto promenilo u pogledu stanja u akva-parkovima i zahteva da se oni zatvore?

– Još u vreme kad sam pisala ovu knjigu bilo je dosta reči o potrebi, želji i incijativi da se zatvore akva parkovi. Sada u njima više nije moguće razmnožavanje životinja jer su ih i za to koristili. Mislim da je u reševanju ovog problema ključna uloga organizacija i udruženja za zaštitu životinja. Postoje i pokreti koji imaju za cilj da obzane maltretiranje životinja i loše uslove u kojima se one gaje. Svaka incijativa u potom pravcu je dobra i neophodna. U Francuskoj postoje incijative i za promenu zakona u vezi sa tim problemom, kome u EU, svaka od njenih država članica pristupa na različite načine. U Belgiji, recimo, postoji zakon koji određuje dužinu povodca za psa, a sad se teži da se ozakoni način uzgajanja magaraca, jer su to životinje koje ne podnose usamljenost.

* Kako su čitaoci primili vaš roman koji otvara čitav niz pitanja – od crnog tržišta životnjama, njihov mrcvarnje u parkovima zabave, izvesne površnosti mladih ljudi koji se upuštaju u rad sa životnjima bez ikavog znanja i interesanja za njihovu vrstu?

– Deca su uvek malo površna i ne shvataju u početku. Ali, oni koji su mnogo radili na ovoj knjizi i koji su je prihvatili, to su nastavnici. Zaista su se potrudili da organizuju puno susreta sa svojim učenicima na temu ove knjige. Pripremali su se tako što su radili ankete koje su prevazišle akva parkove i delfinarijume. U Bretanji recimo ima puno farmi svinja i oni ispituju kako su one čuvaju. Pričali smo i o masakru delfina na Farskim ostrvima. To je jako teška i nasilna tema za decu.

* Mučenja životnja radi zabave ljudi nije izum 21. veka, postoji od antičkih vremena. Šta ljude tera na takvo ponašanje?

– Ne znam da objasnim zašto je samo čoveku svojstveno to maltretiranje drugih vrsta. Postoji knjiga za decu o jednom slonu, zove se Fric. Taj slon je prepariran i izložen u skupštini jednog francuskog grada i ja sam ga videla. Slonovi su tokom 19. veka dovođeni iz različitih delova sveta, mnogi su uginuli tokom putovanja, ostalima su davali alhohol da bi bili mirni, izlagali su ih i vodili ulicama gradova. Kao i ovaj kit u romanu taj slon je puludeo i ubio svog dresera, zbog čega su ga javno na trgu pogubili.

* Da li je naše vreme na neki način paradoksalno – nikad nije bilo više kućnih ljubimaca o koji se brine bolje nego o ljudima, a sa druge stane imamo akva parkove i još gore svari?

– To jeste pardoks našeg vremena. Etologija – odgajanje životnja uz svo poštvanje njene vrste i prirode još je u povoju. Na primer u Francuskoj konjici konje uzgajaju u svojim konjušnicama bez nasilja i prisila, ali to je samo početak.

* Koliko je na loš odnos prema životnjama uticao apokaliptični 20. vek. Novbelovka Svetlana Aleksijevič u „Černobiljskoj molitvi“ piše da su zbog nuklearnee havarije seljaci prvi put u istoriji sveta ostavili nezbrinute i domaće životinje od kojih žive spašavajući samo sebe, i da li tema o zlostavljanju životinja gubi smisao u vreme ratnih razaranja kakva imamo u Ukrajini i na Bliskom Istoku?

– To je ono što se dešava svuda gde su razaranja i bombe. To je ono što se sad dešava u Ukrajini i Palestini. Životinje su ostavljene same sebi. O Černobilju sam i ja pisala u svom romanu Učionica. Kad je reč o ratovima, imam utisak da ljudi nisu ništa naučili iz svoje istorije. I to jako razočaravauje.

Prevod sa francuskog jezika: Sonja Filipović