„Neophodna su nam umetnička dela koja dešifruju ideologiju zločina“

Tribina je bila održana u Aero klubu.

Izabela Kisić, iz Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji istakla je da je jedan od stavova koji se iskristalisao tokom godina taj da „političko – istorijska odgovornost traje dok traje poricanje zločina, i da je to i danas manjinsko stanovište“.

– Kolektivno izbegavanje da se zločin osudi jeste moralni zločin. Poricanje ima različite forme danas i toga smo svesni – od potpunog ignorisanja do poricanja činjenica o zločinima. Na tom poslu angažovani su intelektualci i umetnici, naravno ne oni koji su danas ovde, (već oni koji su angažovani od strane vlasti). Takođe, takav odnos prema kulturi sećanja jasan je i u strategiji Vlade Srbije, gde se na nekoliko mesta pominje genocid, ali se naravno nigde ne misli na genocid u Srebrnici – primetila je Kisić i istakla da je u srži rada Helsinškog odbora upravo bavljenje suštinom zločina i ratnog sukoba – njegova ideološka matrica.

Parafrazirajući Petera Vajsa ona je kazala da umetnost koja govori o zlu koje se desilo uznemirava, ali i ne dopušta da se pasiviziramo, i pomaže građanima da izađu iz užasa poricanja i nacionalističkog posrnuća“.

– Dakle, neophodna su nam umetnička dela koja dešifruju ideologiju zločina – zaključila je Kisić.

Saša Ilić, književnik primetio je da i dan danas imamo insistiranje na kulturnoj politici koja je bila dominantna devedesetih i dvehiljaditih godina.

– Ako ste ovih dana pratili medije mogli ste da vidite intervju mnistarke kulture Maje Gojković koja je najavila koncept nove moderne kulturne politike Srbije, spakovan na nekoliko strana. Kada se vidi šta se zagovara u toj kulturnoj politici shvati se da je to isto, samo malo preuređenjo, kao ono od Vladimira Vukosavljevića i da će u centru tako oblikovane kluturne politike biti muzej žrtvi genocida. Da će se on fuzionisati sa ostalim institucijama kulture i obrazovanja. Da će diskurs žrtvenosti prožeti sve svere kulture i da će ta institucija, osnovana početkom devedesetih, dobiti centralno mesto u odnosu na to kako će se generisati kulturna politika SNS-a – primetio je Ilić.

On je izrazio žalost zbog toga što konferenciju nije posetilo više književnih izdavača, jer je ovo tema koja bi se ticala njih pre svega, kako i pisaca i spisateljica.

– Ukoliko imate program u kome je jasno koncipiran jedan profili izdavačke kuće u kojoj objavljujete važne knjige za opstanak i razumevanje kulture i čitavog političkog konteksta,vi nećete moći da funkcionišete dugo jer ćete biti suptani na više nivoa – nećete proći otkupe, nećete moći da prodajete knjige, jer je ovde došlo do fuzionisanja i tog nekog kvazi liberalnog tržišta, kada govorimo o prodaji knjiga, sa ovim nacionalističkim konceptom. Time se onemogućava život i malih izdavača i nekih manjih udruženja pisaca, umetnika .. – zapazio je on i zakljuljučio da je nepohodno promeniti samu politiku kako bi se kulturna politika promenila.

Prema njegovim rečima, ispostavilo se da je aktuelna politika postala državna politika, gde se uloga jednog čoveka vidi kao mesijanski akt, i ukoliko ne dođe do promene generalne politike, mi ne možemo menjati kulturnu politiku.

Olga Manojlović Pintar, istoričarka napomenula je da je pojam kulture sećanja u javnosti izgubio svoju višeznačnost.
– Kultura sećanja, onako kako je ona ušla u naučni diskurs i kako je ušla u javano polje – kao prostor debata , diskuta i sukobljavanja, u poslednjih desetak godina sveden je, na ne samo u Sbriji, već i u širim evropskim okvirima, pre svega na veoma manipulativan pojam koji se koristi u procesu nacionalizacije mnogih evropskih društava – zapazila je istoričarka pojašnjavajući da široj javnosti ne pada na pamet, kada se pomene kultura sećanja, da se radi o jednoj široj humanističkoj disciplini – o disciplini koja se bavi preispitivanjem tradicionalne romantičarske i patriotske istoriografije.

Ona je istakla da auditorijumu ne pada na pamet da je kultura sećanja zasnovana na istraživanjima ne samo akademskih i već i aktivističkih pojedinaca i grupa koji tragaju za delovima istorije koja je namerno zaturena, prećutana ili tendenciozno iskrivljena u dosadašnjim interpretacijama.

– Poslednjih desetak godina ako ne i više, vidimo da u nekim ključnim državama EU taj čitav koncept doživaljava svoju opasnu transformaciju, od toga da postaje veoma važan element izgradnje neoliberalnih sistema vrednosti u društvima, do toga u nekim državama kao što su Poljska i Mađarska na primer, vode direktno u kriminalizaciju određenog načina pisanja o prošlisti – zapazila je istoričarka.

Ona je istakla da se kreira novo značenje ovog pojma, umesto da kultura sećanja u sebi podrazumeva prostor za dijalog i diskurs, u kome se svih ovih godina definišu ključni ideolološki principi i nove levice i nove desnice.

Na konferenciji su govorili i Ana Miljanić, iz Centra za kulturnu dekontaminaciju i Sonja Biserko, iz Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji.