„Nepismenost je osnovni problem ove zemlje, sve drugo je sporedno“: Maja Herman Sekulić, pesnikinja, književnica i prevoditeljka, povodom nagrada koje je nedavno dobila u Kini, Indiji i Italiji

Na pitanje da li je ova 2023. njena godina, Maja Herman Sekulić u razgovoru za Danas odgovara da “nema nijednog drugog poznatog umetnika ili književnika koji je dobio takva priznanja u tako važnim kulturnim sredinama”.

– Mislim da su nagrade, naročito kad je dobar žiri i kad to nisu masovne nagrade od nekih izmišljenih društava, velika stvar ne samo za samog umetnika ili književnika nego i za našu kulturu i za našu reč. Ja sam ambasador naše kulture već više od 30 godina, a zvanično sam proglašena za ambasadora kulture nekoliko velikih svetskih organizacija, kao i za ambasadora i globalnu ikonu književnosti, poezije i dobre volje, pod pokroviteljstvom Uneska – nabraja Maja Herman Sekulić.

Roman o Mileni Pavlović Barili pisali ste u vreme korone, srpsko izdanje objavljeno je 2021. godine. Zašto ste posle Nikole Tesle i Mejbl Grujić, snahe Jevrema Grujića, za svoju junakinju odabrali baš ovu poznatu slikarku sa kojom Vas povezuju život u rasejanju i poezija?

– Izgleda da su ovi junaci mene odabrali, kao što me je za knjigu o Tesli odabralo Teslino naučno društvo iz SAD, koje mi je predložilo da napišem nešto za njihovu godišnju konferenciju. Mene je inspirisalo to što su hteli da uvedu Nikolu Teslu kao kurikulum u američke srednje škole, jer je zaista vreme da neko čuje o naučniku Tesli, ne samo o automobilima Tesla. On sad ne postoji u programima američkih javnih škola, iako recimo postoji u susednom Meksiku. Predsednik Teslinog naučnog društva Nikola Lončar i ja uspeli smo da Teslu “uvedemo” u nekoliko privatnih škola. Ista priča je i sa Galerijom i fondacijom u Požarevcu, koja je izrazila želju da napišem nešto o Mileni Pavlović Barili i da pokušamo da je na taj način ponovo plasiramo u svetu, što sam donekle lično, čini mi se, i uspela. O njoj se malo zna u svetu, čak i u Americi, gde je doživela najveće uspehe, a i u Italiji, gde bi bilo normalnije da je znaju, jer je ona polu-Italijanka po ocu. Promocijama koje sam sada imala u Italiji, u Parmi, prisustvovali su poslednji potomci porodice Barili. Milenin otac Bruno Barili bio je čuveni italijanski kompozitor i novinar, doprinela sam da Italijani ponovo steknu saznanje o tome da je Milena koliko naša umetnica toliko i njihova. Milena je, naime, bila zaboravljena u Italiji, nažalost, kao i kod nas do pedesetih godina, međutim, tridesetih godina bila je stalno prisutna kao jedna od mladih nada italijanske umetnosti. Potom je isto tako pripadala i američkoj umetničkoj sceni i doživela svoju apoteozu u NJujorku, što me je navelo da krenem u dublje istraživanje njenog života u tom gradu koji je i moj grad. Postojao je niz „znakova pored puta” koji su me uputili na njenu putanju duhovnu, kreativnu i životnu kroz njujorške ulice. Bila sam njena komšinica, stanovala sam preko puta zgrade gde je ona provela neko vreme u NJujorku i prolazila sam istim ulicama i ćoškovima, prelazila iste ulične prelaze, gledala iste radnje i osetila njeno prisustvo… Važno je bilo da shvatim da nas povezuju neke jako duboke sličnosti i paralele na životnom putu. Mada nikad nisam ni pokušala da se identifikujem sa njom, postoji neobičan niz životnih, biografskih, porodičnih paralela koje su zaista jedine mogle da mi pomognu da uđem dublje u njenu psihu i razvoj u gradu kakav je NJujork – istovremeno centar sveta, pun energije, ali i surov. Milena se sama izborila za sebe i za svoje mesto koje nijedan naš likovni ili još više primenjeni umetnik nije dostigao. Ona je majka srpskog dizajna, jedini naš umetnik koji je radio naslovnu stranu Voga i američkih časopisa tog ranga, tako da sam se u knjizi najviše orjentisala na taj period kada je ona doživela svoj vrhunac i istovremeno i svoj prerani i zagonetni kraj.

Šta je za Vas značio rad na ovoj knjizi koja sa dve potrage za Milenom i sinopsisom o filmu „Milena” prevazilazi okvire klasičnog romana?

– To je jedan post transmoderan roman koji u sebi nosi ne samo višeslojnost nego i višežanrovsku strukturu. Početni tragovi za njom su dokumentarističkog žanra, a posle toga ulazim u njenu psihu, što je fikcija romaneskne strukture ili tok svesti glavne junakinje, ali istovremeno bazirana na činjenicama, na istorijskim podacima do kojih sam došla. Roman je naišao na divan prijem kod čitalaca, posebno kod čitateljki, a verovatno “ključ” za to je što je Milena u mom romanu pre svega jedna moderna žena koja je sama sebi izborila mesto pod suncem.

Na predstavljanju italijanskog izdanja romana bili su i potomci porodice Barili, kakvi su njihovi utisci o knjizi i koliko je njima danas važna Milena?

– Za italijansko izdanje zaslužni su moj prevodilac, italijanska pesnikinja Klaudija Pičino, i izdavač iz Bolonje „Kusino di Stele“, koji je pre toga objavio moje izabrane pesme, koje su isto naišle na izvanredan prijem i donele mi nekoliko velikih nagrada i priznanja u Italiji. Bila sam jako srećna i počastvovana što su u Parmi bili predstavnici porodice Barili i što su bili oduševljeni mojom knjigom jer je moj pristup Mileninom životu i delu izgleda njima bio bliži nego što su bili dosadašnji. Ja sam se pre svega orijentisala na samu Milenu, dok je kod nas bila tendencija da se sve bazira na korespondenciji sa majkom i sa onim šta je majka interpretirala. To jeste vrlo korisno i važno, ali mislim da nije jedini ključ za razumevanje Milene, posebno u tim njenim najvažnijim trenucima karijere i privatnog života, počev samo od činjenice da ona jedno dve godine nije napisala nijedno pismo svojoj majci ni ocu iz NJujorka, čak ih nije obavestila ni o venčanju. Mislim da je htela potpuno da se oslobodi, osamostali i da nađe pre svega sebe. Polazim opet od toga što sam se ja dugo školovala i bivala u inostranstvu od malih nogu i znam kako sam pisala pisma mojoj majci. To su isto bila tako preslatka pisma puna raznih komplimenata za jednu jedinu mamicu, a verovatno joj nisam govorila pola stvari koje su mi se dešavale.

Engleski prevod Vašeg prvog romana „Kralj svile” 2011. bilo je prvo elektronsko izdanje knjige jednog srpskog autora na ovom jeziku u svetu. Da li imate dilemu između štampe i digitala kad je u pitanju književnost?

– Meni se dešavaju neke čudne koincidencije u životu, a to je jedna od njih. Duboko verujem da ništa nije slučajno. Ja sam upravo bila završavala rukopis knjige „Digitalna galaksija”, koja govori o prelasku sa Gutenbergove na digitalnu galaksiju u današnje vreme u kome živimo i u kojoj sam pokušala da nađem odgovor na mnoga pitanja jer, po meni, ništa ne može da zameni štampanu knjigu. Kad sam završavala taj rukopis, moj američki izdavač poslao mi je ugovor za to prvo digitalno izdanje tog mog romana, tako da sam postala prvi naš pisac koji je doživeo elektronsko izdanje. Onda sam shvatila da to ima i mnogo prednosti – kao autor više ne zavisite od distribucije i milosti nekog izdavača ili knjižara kako će Vašu knjigu plasirati u izlogu ili knjižari već je ona ravnopravna sa drugim knjigama i dostupna od Kine do Zanzibara svuda u celom svetu, tako da je to ipak pozitivno.

U svetu ste poznati, cenjeni i nagrađivani pre svega kao pesnik. Kako vidite položaj poezije danas u Srbiji i da li je Srbi danas dovoljno čitaju?

– Na ovo pitanje je teško odgovoriti, ne znam statistike o tome koliko se čita poezija. Kod nas vlada velika nepismenost, neki govore da je dostigla i šezdeset odsto. To je osnovni problem ove zemlje, sve drugo je sporedno i svi problemi proističu iz toga. Ja samo mogu da kažem da je digitalni svet doneo u Srbiju i neku, ako se može reći, “demokratizaciju reči” pa je poezija, kao kratka forma koja se lakše postavlja na razne društvene mreže, doživela svetsku hiperprodukciju. To je umanjilo njen kvalitet i dovelo do stravičnih Gugl prevoda poezije, ali je isto tako otvorilo put poezije u ceo svet. Tako je bilo i u doba Gutenberga – nisu se štampale samo Biblije, nego i šund romani. Čini mi se da naročito poslednjih godina kod nas mladi pesnici osnivaju neka svoja društva, pesničke večeri, festivale i mislim da se tu počinjemo približavati onome što ja već najmanje šest godina lično beležim, vidim i doživljavam u svetu, a to je ta neka neverovatna glad, žudnja za pesničkom rečju i popularnost poezije jer na te međunarodne skupove dolaze stotine ljudi. To su pune arene, puni amfiteatri… Primećujem da i kod nas postoji ta tendencija među mladima da se popularizuje poezija. E sad, ne znam da li to važi baš samo za Srbe, ali mislim da niko ne čita dovoljno knjige. Svi smo na tim telefonima; ali s druge strane slušam evo o smrti štampe, smrti televizije. Znam da mladi ne gledaju uopšte televiziju, ali s druge strane znam isto tako da rastu tiraži knjiga u svetu. Knjiga na kraju pobeđuje i to zahvaljujući generacijama koje su odrasle na Hariju Poteru i navike da čitaju obimne knjige. Sećam se pre nekoliko godina da sam imala čast da otvorim jedan festival u Beogradu koji se zvao “Pazi šta čitaš” i da sam sveže stigla iz Njujorka i donela vest da su američki izdavači posle jako dramatičnih, skoro tragičnih, utisaka o tome da će elektronska knjiga da pobedi štampanu te 2016. došli do statističkih podataka da elektronska knjiga nije pobedila štampanu, već da je prodaja štampane knjige porasla za sedam odsto.

Prevodilački rad

Da li je Vaš prevodilački rad „u senci” poezije i romana i koliko u Vašem slučaju prevodilac utiče na pisca i obrnuto?

– Ne znam da li je moj prevodilački rad u senci zato što, iskreno, jedno 20 godina nisam prevodila. Prema tome, on je opravdano u senci, ali isto na neki način i nije, pošto znam da me mnogi ljudi presreću na ulici, verovali ili ne, pitaju da li će izaći ponovo Blumova „Antitetička kritika”, ili neki moj kultni prevod kao Karverova „Katedrala” koji su još uvek u opticaju i koje ljudi pamte kao najbolje prevode ili kao knjige iz kojih su učili i koje su još uvek udžbenici za više godine anglistike ili za postdiplomske studije. Ja mislim da je jedna od ideja vodilja dva naša velika izdavača, Službenog glasnika i Zavoda za udžbenike, za izdavanje mojih Sabranih ili Izabranih dela, u osnovi bila i ta da dođe i do ponovnog objavljivanja nekih mojih prevoda. Nažalost, i zbog pandemije i nekih drugih okolnosti stali smo na šest knjiga, ali se nadam se da će se saradnja nastaviti ove godine sa srpskim i sa engleskim izdanjem mog najboljeg romana „U potrazi za Lolitom”.

Akademija etike

U Indiji je početkom juna zvanično predstavljena Internacionalna akademija etike sa sedištem u Čandigaru, a čiji ste Vi potpredsednik. Možete da nam kažete nešto detaljnije o ovoj akademiji?

– Ideja o tome jeste nastala još negde krajem jeseni prošle godine kada sam predsedavala Svetskom samitu pisaca i kada smo osetili potrebu da uvedemo predmet etike u škole i univerzitete, jer se svuda u svetu oseća nedostatak toga, svuda je previše vulgarnosti, previše nasilja, previše zaista neetičkog ponašanja. Razlog tome može da bude i to što taj predmet uopšte ne postoji. Zvanična inauguracija Akademije bila je nedavno i trudimo se da okupimo što veći broj svetskih umova i ne samo iz kulture i književnosti nego i iz nauke. U februaru sam stupila u vezu sa Društvom za etiku u NJujorku koje je osnovano 1867. i čiji su članovi bili, između ostalih, Nikola Tesla, Albert Ajnštajn i Mark Tven. Ja sam prošle godine u junu dobila poziv od Teslinog naučnog društva iz Filadelfije da baš u tom etičkom društvu primim nagradu „Duh Nikole Tesle”. Pomislila sam da bi to bilo jako lepo da se povežemo i da naša akademija i ta veoma prestižna tradicionalna društva zajedno krenemo u akciju, a ja želim posebno da Etičku akademiju dovedem u Beograd. Doktor Anand, koji je predsednik akademije, ima želju da se to pretvori i u univerzitet.

Šetnja nije dovoljna

U Srbiji su toku politički protesti protiv nasilja u društvu, a na udaru vlasti, kao njeni glavni javni kritičari, našli su se glumci. Šta je sa piscima i pesnicima – zbog čega ćute i da li to tako treba?

– Stvarno ne znam zašto baš njih napadaju, verovatno zbog šireg uticaja i veće popularnosti. Nekad su pisci imali uticaja na politiku, sada glumci! Ne volim da dajem opšte ocene, ali eto moramo svi da se pomalo time pozabavimo, zato što je to od presudne važnosti za naš život i našu kulturu. Kultura, ona prava, visoka kultura, zaista je zapostavljena i nema glasa! Ja lično naravno bih htela da čujem jasnije neki program opozicije. Mislim da šetnja nije dovoljna niti borba za to da se oslobodimo nekog određenog televizijskog programa, što je potpuno nebitno u stvari, jer mi svi imamo daljinske upravljače i mladi sve manje gledaju televizijske programe. Mi smo jedna od poslednjih zemlja u Evropi u kojima je televizija neki bitan faktor. Obrazovanje je ono za šta treba pre svega da se borimo, za bolje udžbenike, bolji nastavnički kadar! Ako je kod nas 60 posto nepismenih i polupismenih, o čemu da razgovaramo? Mislim da bi trebalo da se stvari svedu na nekoliko tačaka i da se držimo toga, a te tačke treba da budu neke bitne promene u obrazovanju jer bez kulture nema progresa ni u jednom društvu, a kultura je ovde skrajnuta i svedena na neki promil.

Između Beograda i Njujorka

Rođena Beograđanka Maja Herman Sekulić magistrirala je na Odseku za opštu književnost Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a doktorirala na Univerzitetu Prinston.

Predavala je na više američkih univerziteta, živi između Beograda i Njujorka.

Član je Udruženja književnika Srbije, Srpskog književnog društva, američkog PEN-a, Pesničkog društva Amerike.

Objavila je više zbirki pesama, romana, kritike, eseje, prikaze, predgovore, kapitalne prevode i kritička izdanja knjiga svetskih pisaca, velikih teoretičara, nobelovaca kao i mlađih autora, čija su imena i novi pojmovi obogatili srpsku teoriju književnosti i kulturu.