Dragan Nikolić, jedan od najpoznatijih glumaca u regiji, preminuo je u 73. godini, posle duge bolesti. Biće sahranjen u ponedeljak, 14. marta, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, a tog dana u 12 sati biće održana i komemoracija u Velikoj sali „Mira Trailović“ Ateljea 212.
Dramski umetnik koji je odigrao više od sto filmskih likova, sarađivao sa najvećim jugoslovenskim i srpskim rediteljima (od Živojina Pavlovića, Aleksandra Saše Petrovića, Fadila Hadžića, Vlatka Gilića, Bate Čengića, Miloša Miše Radivojevića, Bore Draškovića, do Gorana Markovića, Vatroslava Mimice, Veljka Bulajića, Lordana Zafranovića, Gorana Paskaljevića, Slobodana Šijana, Emira Kusturice…). Svojom jedinstvenom glumačkom igrom, prividno bez napora, s velikom sugestivnošću i neponovljivim duhovnim šarmom udahnuo je život kultnim antiherojima među kojima su DŽimi Barka, Flojd, neodoljivo simpatični Prle, šarmer Popaj, divlji Vlah-Alija, gradski vitez Urke…
Dragan Nikolić rođen je 20. avgusta 1943. u Beogradu. Posle studija glume na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, filmsku karijeru počeo je kao vojni policajac u filmu „Pravo stanje stvari“ 1964. godine, da bi glavnom ulogom u ostvarenju Živojina Pavlovića „Kad budem mrtav i beo“ (1967), za koju je (uz ulogu u filmu 'Tri sata za ljubav'Fadila Hadžića) nagrađen diplomom na Filmskom festivalu u Puli, zvanično počela njegova karijera.
Prilikom uručenja nagrade „Živojin Žika Pavlović“ za životno delo 2014. godine Nikolić je pročitao odlomak iz svoje neobjavljene knjige u kojoj opisuje prvi susret sa slavnim rediteljem na kastingu za ulogu DŽimija Barke.
– Sedim preko puta crnih brkova i prodornog, ali zabrinutog pogleda. „Neću da te zavaravam, gledao sam te u nekim predstavama i nisi mi se dopao. Ova uloga je u stvari ponuđena Borisu Dvorniku, ali on je u vojsci i da znaš, ako uspem da ga izvučem za snimanje, on će igrati. „Pomislio sam, Bože, ako te ima, učini nešto. Ubrzo sam imao osećaj da me je reditelj uzeo iz nekog doma za nezbrinutu decu i posinio me. Zvao sam ga ćale, a on mene sinko. Tada nisam znao da je taj mudri čovek bio samo 10 godina stariji od mene. Žika je mene izabrao, a zatim ekpresno poslao u svet filma. Da nije bilo njega, ko zna da li bi bilo i mene kao i mnogih filmova na koje sam ponosan – kazao je Nikolić koga je uloga sezonskog radnika labilnog morala koji pogine, a da nije našao svoje mesto u društvu i u životu obeležila u daljoj karijeri. Palanački sanjari, večiti gubitnici, šarmeri na prvu loptu – bile su neke od boja Nikolećevog spektra.
Zbog saradnje sa Žikom Pavlovićem, Jovanom Jovanovićem, Aleksandrom Sašom Petrovićem, Borom Draškovićem, Batom Čengićem postao je jedan od prepoznatljivih glumaca „crnog talasa“.
– Kad bih bio neskroman, mogao bih da kažem da sam nekako bio zvezda „crnog talasa“ – „crni talas“ me je rodio, dosta sam igrao kod reditelja koji označavaju tu produkciju, „crni talas“ me je obeležio na neki način – kazao je u jednom intervju Nikolić.
Glumačko sazrevanje, s nizom uspelih kreacija likova iz svoje generacije, donosi mu 1985. godine Oktobarsku nagradu Grada Beograda za „kreativnu sposobnost da uzbudljivo predoči lik velikog psihološkog raspona“, za ulogu nasilnika Gare u filmu „Život je lep“ Bore Draškovića.
Podjednako dobar bio je kao neozbiljni Flojd iz „Nacionalne klase„,dobri Popaj iz „Balkan ekspres“, turski pljačkaš Alija u „Banović Strahinji“ (za ovu ulogu nagrađen je Zlatnom arenom u Puli 1981.), ili pevač šansona u „Ko to tamo peva“. Svojevrsan omaž beogradskom naselju Crveni krst, u kome je odrastao, odao je ulogom Urketa u filmu „Poslednji krug u Monci“. Igrao je i u filmu Žan-Marka Bara „Ljubavnici“. Poslednji put pred kamerama pojavio se prošle godine u filmu „Montevideo, vidimo se” tumačeći predsednika Fife Žila Rimea.
Nastupa i u kratkim igranim filmovima i na televiziji, a veliku popularnost doneo mu je lik Prleta iz filmova i TV serija Otpisani (1974) i Povratak otpisanih (1976). Na televiziji je vodio i programe „Maksimetar“, prethodnicu svih kasnijih sličnih muzičkih emisija, kao i čuveni „Obraz uz obraz“. Dobri duh Beograda Dragan Nikolić podsećao je na lepotu života kao pripovedač priča Slobodana Stojanovića u TV emisiji „Nešto lepo“.
Kao stalni član ansambla Pozorišta Atelje 212, u kojem je od 1969. godine, ostvario je mnogo uloga i vrlo uspešnu karijeru, a igrao je i u Zvezdara teatru, Beogradskom dramskom pozorištu, ali i pariškom Theatre de la Villeu…
Dobitnik je svih značajnih filmskih nagrada, uključujući i Nagradu za životno delo „Pavle Vuisić“ 2000. godine.
Njegovo kršteno ime je Dragoslav, ali otkada se nadimak na mestu imena pojavio na špici televizijske serije „Dovoljno je ćutati“ iz 1965. godine, zauvek je ostao Dragan.
Bio je u braku s glumicom Milenom Dravić, koja je do poslednjeg dana bila uz svog supruga i tokom bolesti čuvala ga od medija željnih eksluziva.
Retrospketiva u Kinoteci
Kao uvod u obimnu retrospektivu filmova Dragana Nikolića koju Jugoslovenska kinoteka priprema za april, u naredna tri dana će u dvorani Muzeja u Kosovskoj ulici, biti prikazani filmovi „Horoskop“, „Kad budem mrtav I beo“ i „Tri sata za ljubav“. Tokom aprila biće prikazan ciklus filmova u kojima je Nikolić ostvario uloge po kojima će ga publika večno pamtiti.Na programu će se, pored ostalih, naći i kultni filmovi: „Otpisani“, „Mlad i zdrav kao ruža“, „Nacionalna klasa“, „Banović Strahinja“, „Poslednji krug u Monci“, „Balkan ekspres“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
