Nepotrošena istorija

Ova istorija izbačena iz kruga proizvodnje-potrošnje, kao delovi što ispadnu s montažnih traka koje transportuju robu, na kraju se prelije poput nabujale reke, rušeći i potapajući bedeme i granice, predmete i ruine što blokiraju prolaz. Nerazrešena istorija često je sazrevanje i uskoro i izbijanje rata.

Balkan je žarište ratova, čak i onih skorašnjih, nikada u potpunosti okončanih. Kao mnoga imena geopolitičkih stvarnosti – prema Meternihu, Italija je takođe bila tek geografski izraz – i „Balkan“ je reč za koju ne znamo, a katkad i ne želimo da znamo na koju to tačno stvarnost upućuje. Hrvatska, na primer, strogo gledano, ne bi možda geografski bila njegov deo, ali Panonija velikog hrvatskog pisca Krleže je moćan poetski univerzum kojim prolaze gomile sveta s jugoistoka Evrope.

Nepotrošena istorija, odnosno ona koja nije smeštena u stabilan i uređen političko-društveni sistem i njegove institucije, jeste promenljivo i burno proticanje pojedinačnih i kolektivnih sudbina, postojanje prepuštenih nesigurnosti i slučaju, života poput listova u oluji. Možda je i zbog toga Balkan stvorio i nastavlja da stvara izuzetno živu književnost, kišu remek-dela u različitim zemljama i na različitim jezicima – iako ne uvek tako različitim koliko se tvrdi; moj Dunav, koji je pre trideset godina preveden na srpsko-hrvatski, danas ima jedan prevod na hrvatski i jedan na srpski, a oba izvrsna. Iz haosa često nastaje propala politika i vrsna književnost – na Balkanu su to, da damo tek poneki primer, Crnjanski, Andrić, Kiš, Krleža, kao i drugi koji bi imali jednako pravo da budu pomenuti. Da li su književnost i uopšte umetnost predodređene da se dobro razvijaju kada se stvari ne odvijaju dobro?

Jedan od tih izuzetno značajnih stvaralaca jeste Ismail Kadare. NJegova Albanija je – jezički, kulturno i istorijski – naročito različita čak i unutar balkanskog kaleidoskopa. Albanski je ilirski jezik koji nema nikakve veze sa slovenskim jezicima, što utiču, i to samo delom, na jedan od njegova dva velika dijalekta. Ova zemlja vekovima je bila pod Otomanskim carstvom a islamizacija ju je, kako i sam Kadare ističe, postavila, u imaginarijumu Zapada, u katkad negativnu suprotnost slovenskom svetu, hrišćansko-pravoslavnom. Kao mnogi pisci tih zemalja, Kadare, koji je rođen u islamskoj porodici, ali kojem je, uz poštovanje, tuđa bilo koja određena religija, duboko oseća draž otomanskog prisustva i njegove kulture, njegove često surove ali politički promišljene moći, njegovog osećaja ispraznosti i neizbežnosti svega, njegovog žara i njegove bezvoljne iscrpljenosti. Kadare zna da duguje, pre svega, konfliktnom slovensko-otomanskom svetu „prvobitnu opštu sliku, velike priče, svet epike, nesreće“ balkanske književnosti, kao što je i sam izjavio, a da nije mogao reći je li to sreća ili nesreća.

Ratovi i ropstvo nisu samo u davna vremena pogađali Albaniju. Nacizam i fašizam naložili su i položili, na našu nesreću, albansku krunu na glavu Vitorija Emanuela III. O tom događaju Kadare je napisao sjajan roman, General mrtve vojske (1963), o maglovitom traganju za telima italijanskih vojnika, priče o utvarama, ali još više o ljudima, jučerašnjim i današnjim. Poetska snaga Kadareova leži u njegovom crno-belom načinu pisanja, više nego u onom maštovitom orijentalnom, u njegovoj hladnokrvnosti koja još više ističe tragični ljudski i istorijski događaj i tragične boje rata.

Kadare je napustio Albaniju 1990, kada je diktatura bila na umoru ili gotovo mrtva i kada je, govori se, razočaranje u demokratiju rođenu iz pepela tog totalitarizma za njega bilo, kako se čini, ništa slabije od užasa prema totalitarizmu, čas hrabro iskazanog čas nužno stišanog.

Čini se da je taj totalitarizam, u XX veku, užasan ali plodan izvor vrsne književnosti. U sjajnoj Kadareovoj Palati snova (1980) totalitarizam pokušava da zaposedne čak i podsvest, maštanja, košmare njegovih robova, od kojih je svako pretvoren u doušnika. Iskustvo diktature mora da je u Kadarea urezalo osećanje života i kao nužne dvosmislenosti i izdaje. Možda zbog toga Kadare odbacuje alternativu, u ulozi pisca, između disidentstva i ne-disidentstva, koja mu se verovatno čini uzvišeno apstraktnom i prividnom. Za razliku od mnogih plemenitih i hrabrih disidenata, čini se da je Kadare živeo totalitarizam i iznutra, kao smrtnu bolest (krivotvorenje, laž, represija) koja na neki način prlja i onoga ko ispašta u tom svetu. Groteskno, igranje s neistinom, ključni element njegovih priča, jesu svačija istina, tirana kao i žrtava i samih pisaca. Zlo, u Oku tiranina (1991) zaslepljuje i žrtve. Onaj ko piše, majstorski, o podeljenim ličnostima, ne može i u sebi da ne uoči dvojakost. Na kraju krajeva, svaki pisac je i špijun, ne režima već života. Svet koji prikazuje Kadare upoređivan je sa svetom Orvelove 1984. Analogija je očigledna, ali s jednom razlikom: taj svet ostaje na neki način izvan Orvela, on nije deo njega, iako duboko oseća njegovo užasno prisustvo, dok Kadare kao da je pomalo zaista živeo pod budnim okom Velikog Brata.

Prevod sa italijanskog: Nataša Gavrilović

Autor je poznati italijanski pisac, redovni kolumnista Corriere della Sera, autor slavnog romana „Dunav“ i romana „Obustavljen postupak“, koji su na srpskom jeziku objavljeni u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs