Nepoznatim ljudima često pričam izmišljene priče o sebi

Ili još bolje, omogućimo im da iskuse kako se ljudi iz drugih kultura osećaju, kako vide svet i kako se nose sa svakodnevicom. Dok politika i ideologija dele ljude, književnost ih spaja tako što im pruža mogućnost da svet vide tuđim očima i to ne na osnovu nekih opštih mesta, nego na osnovu ličnih priča i jedinstvenih likova – kaže za „Danas“ nemački pisac za decu i mlade Oliver Ušman. On će se 28. oktobra čitalačkoj publici u Srbiji predstaviti najpre na štandu počasnog gosta Sajma – četiri zemlje nemačkog govornog područja, a potom i na štandu svog srpskog izdavača, „Kreativnog centra“ koji je objavio njegova dva romana – „Gejmeri“ i „Neko te posmatra“. Dan pre toga družiće se sa učenicima beogradske OŠ „Drinka Pavlović“.

* Šta vas inspiriše i kako nastaju vaše knjige?

– Moje knjige nastaju kao „naše knjige“, jer ih pišem zajedno sa svojom ženom koja je sjajan pisac, a istovremeno i veliki kreativac i stvaralac u oblasti vizuelnih i primenjenih umetnosti. Ideje crpimo iz sopstvenih životnih iskustava, ali i iz svih čudnih dešavanja u svetu, kao i iz širokog polja interesovanja koje oboje imamo – od filozofije do nauke, od prirode do psihologije. Od trenutka kada dobijemo ideju za knjigu, glavni posao nije sam proces pisanja, nego mesec dana razgovora, piskaranja, zapisivanja teza i pravljenja konstrukcije.

* Ko su vam uzori u pisanju – bavite se krajnje aktuelnim pitanjima odrastanja u 21. veku u kome gotovo da nema granice između virtuelnog, fikcije i stvarnog, ali ste sačuvali duh pripovedanja klasične dečije književnosti?

– Taj klasični duh pripovedanja je ono što i želim da postignem. Moja žena, kao koautor svih mojih knjiga, uključujući i one koje su potpisane samo mojim imenom, zbog jasne muške ciljne grupe, motiviše me da stvaram vanvremenske romane – da u njima ima što manje referenci iz pop kulture, kao je recimo „My Space nalog“ koji se pominje na prvoj stranici romana „Neko te posmatra“, jer danas svi koriste „Fejsbuk“, „Instagram“, „Snapčat“. Bez obzira na trenutni kontekst video igrica, muzike ili internet kulture – emocionalne „borbe“ u detinjstvu i mladosti uvek su iste. Dobar pisac romana za mlade je u stanju da oseti ta previranja, kao kad je i sam imao 12 ili 15 godina i zato može da ih prenese čitaocu na uverljiv način. Što se tiče mojih književnih uzora, još obožavam Astrid Lindgren, posebno zbog „Pipi Duge čarape“. To je lik koji je inspirisao devojčice širom sveta da budu nezavisne i jake, a podjednako i devojčice i dečake da se slično osećaju u atmosferi mirne anarhije i slobode. Kao dete bio sam duboko dirnut humorom i jednostavnim jezikom „Malog Nika“ Renea Gosinjia. Imam duboko poštovanje prema piscima kao što su džoana K. Rouling i Suzan Kolins, koje su u stanju da stvore potpuno nove univerzume. Najjači serijal za mlade našeg vremena, prema mom mišljenju, je „Gone“ Majkla Granta. U klasičnoj literaturi i književnosti za odrasle moj „svetac“ je Franc Kafka – savršenstvo njegovog književnog izraza i nadrealan scenario su me fascinirali od trenutka kad sam ga prvi put čitao u školi. Iako sam studirao književnost, najbitnije stvari o tome šta zaista znači biti umetnik naučio sam od moje supruge Silvije Vit, najslobodoumnije, najproduhovljenije i najmudrije osoba koju poznajem.

* Koliko u vašim junacima ima autobiografskog?

– Svaki lik ima mnogo autobiografskog u sebi. Sa Finom delim sklonost ka stvaranju sopstvene realnosti kroz izmišljanje priča i njihovo proživljavanje kao glumac koji se uživljava u svoju ulogu. Često mi se dešava da nepoznatim ljudima u vozu ili avionu ispričam potpuno izmišljenu priču o sebi iz čiste zabave ili da bih vežbao. Igranje fudbala mi je hobi, ali sam u potpunosti u svetu sporta kao pisac i posmatrač. Moj otac je bio igrač i trener ceo svoj život i svoju knjigu „Opstanak u fudbalu“ posvetio sam njemu. Trenutno radim i kao komentator fudbalskih utakmica u jednoj nemačkoj radijskoj emisiji. Takođe sam i pasionirani gejmer, a kao novinar pratio sam i igrice. Ali najznačajnije crte koje delim sa svim svojim likovima jesu emotivni problemi i veliki strahovi iz detinjstva i rane mladosti. Kao pisac, međutim, nikad ne kopirate sopstveni život, nego već iz njega izvlačite određeno osećanje koje izražavate u različitim situacijama.

* Da li je zbog broja doseljenika i migranata u Nemačkoj pitanje dodira i suživota sa drugim kultura i tradicijama, što je jedna od realnosti sa kojima se vaši junaci suočavaju, postalo takoreći obavezna tema u savremenoj nemačkoj književnosti i za decu i za odrasle?

– Dok sam pisao „Neko te posmatra“ još se nije pojavila masovna migracija stanovništva – opisana problematika u knjigama je postojala u određenim delovima grada i između određenih grupa ljudi. Danas je pitanje dodira i suživota sa različitim kulturama i tradicijama postalo nezaobilazna tema u medijima, obrazovanju, sociologiji i nažalost, kriminologiji. Prema tome, pitanje sudara kultura bi trebalo da bude deo priče i u književnosti, ali nikad i jedini razlog pisanja, jer od toga može da ispadne veoma loša knjiga – pedagoški esej koji se pretvara da je književno delo.

Prevod sa engleskog jezika: Ivana Bojović Grujić

Vanvremenske teme

* Kad se govori o dečjoj književnosti na nemačkom jeziku u Srbiji je jedna od prvih asocijacija dečiji klasik „Hajdi“ Johane Špiri. Šta možete reći o savremenoj književnosti za decu i mlade na nemačkom jeziku i koliko je ona slična ili različita u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj?

– To je zanimljiva asocijacija, zato što Johana Špiri nije nemačka, nego švajcarska spisateljica. Ali, ne vidim preterane razlike između Nemačke, Švajcarske i Austrije. Uspešna književnost za decu svuda govori o vanvremenskim temama kao što su ljubav, porodični usponi i padovi, večita borba između dobra i zla koristeći različite scenografije iz stvarnog ili izmeštanog sveta. Što se Austrije tiče, mora se priznati da najbolji i najprodavaniji pisac trilera svih vremena dolazi iz Beča. To je Ursula Poznanski. A, prvo što mi pada na pamet u vezi sa omiljenim knjigama za decu u Nemačkoj jeste prevod uspešnog američkog serijala „Čarobna kućica na drvetu“ Meri Poup Ozborn, „Dnevnik Šonjavka“ džefa Kinija, kao i svi poznati bestseleri od „Sumrak sage“ do „Harija Potera“. Što se tiče savremenih nemačkih pisaca, Juta Rihter piše uvek aktuelne knjige za decu još od početka 1980-ih. Veoma nadaren i popularan pisac moje generacije je Tobijas Elzeser, koji piše sjajne romane o odrastanju za mlade. Jedna od naših najboljih spisateljica, a takođe i učesnica mojih radionica je i Mehthild Glezer. Suverena vladarka romantičnih fantazija za mlade je Kerstin Gir, najpoznatija po trilogijama „Silber“ i „Edelstein“, koja je u nemačkoj produkciji doživele filmsku adaptaciju.