Nesanica

Intonirana je državna himna i čileanski tim je pobedio Aveti dvocifrenim rezultatom. Gledaoci su klicali igračima Čilea i Pinočeu. SSSR se nije kvalifikovao za šampionat, a Čile je na prvenstvu u Nemačkoj izgubio sve utakmice.

Početak 70-ih bio je u znaku odlaska evropskih diktatora: pali su grčki generali, Salazar, Franko je bio na veštačkom disanju. U Južnoj Americi to je vreme uspona Pinočea i Videle. I Horke Rafael: Jednom sam večerao sa Videlom. To je prijatan i nezanimljiv gospodin. Šta bi čovek uopšte mogao da zna o nekome sa kim je izmenjao samo nekoliko konvencionalnih rečenica: Čast mi je da se rukujem sa vama, Borhese. – Ne, to je za mene čast, kaže Borhes.

Otvaranje Svetskog prvenstva u Argentini, 1978, ličilo je na vojnu paradu. Papa Pavle VI poslao je brzojavni blagoslov. Čuli su se pucnji iz dvorišta Vojne mašinske škole. To je bila Lubjanka u centru Buenos Ajresa. Prvenstvo su otvorili predsednik Argentine i predsednik FIFA, Videla, i Avelanž: Svet može da vidi u punom sjaju pravo lice Argentine!

Sa Avelanžom se složio Berti Fogts, kapiten nemačke reprezentacije. On je kao vođa zvaničnog svetskog šampiona iz Minhena 1974. izveo početni udarac: Argentina je zemlja u kojoj vlada red. Ja nisam video nijednog političkog zatvorenika. Ali je mogao videti penzionisane esesovce sa unucima.

I na Majskom trgu majke čije su kćeri i sinovi nestali, nestala lica. Prema zvaničnom izveštaju bilo je 300 nestalih lica, pa onda 3.000. Jedan general je izjavio da ima 6.000 nestalih lica i da je uzaludno tražiti ih, jer su pod zemljom. Sredinom 80-ih ekshumirali su decu od pet godina. A taj zločin ubijanja dece bio je zaveden kao suzbijanje parapolicijskih snaga. Majke sa Majskog trga svedoče da je bilo 30.000 nestalih lica. Avelanžu i Videli tercirao je počasni gost Henri Kisindžer: Pred ovom zemljom je velika budućnost.

Argentina je u prvoj utakmici pobedila Mađarsku. Poveli su Mađari a onda su svirali penal za domaćina i isključili dva mađarska igrača. Protiv Francuza dosudili su penal za Argentinu na intervenciju pomoćnog sudije. Dejna je protiv Argentine promašio penal, odbranio je Filjol. I poražena je Poljska. Italija je pobedila domaćina.

A u ratu sa Brazilom Argentina je igrala nerešeno. Brazil je pobedio Poljsku 3:1, i Argentini je za ulazak u finale bilo potrebno da postigne četiri gola protiv Perua, a pobedila je 6:0. U Limi je autobus sa reprezentativcima Perua bio kamenovan, zato što su znali da su lažirali utakmicu protiv Argentine.

U finalu Argentina je pobedila Holandiju nakon produžetaka. I stativa Rensenbrinka sa tri metra u 90. minutu utakmice, a bilo je nerešeno. Holandiju je pobedio Mario Kempes. Prezime Kempes je nemačkog porekla, po majčinoj liniji – Kjodi. Kempes potiče po ocu od italijanskih doseljenika. Na prve tri utakmice Kempes je igrao levo krilo, ni Argentina nije igrala dobro. Ipak je Di Stefano u Klarinu napisao: Ako Kempes nastavi ovako da igra biće najbolji igrač na šampionatu. On jedini ima sve odlike pravog fudbalskog asa.

Alonso je igrao levu polutku i zbog povrede nije bio u timu protiv Poljske. Kempes se pomerio u sredinu, pa je čak golmanskom paradom spasio pogodak protiv Poljske. Na toj utakmici bio je strelac dva gola. Pele je objavio tekst Kempes i Alfredo Veliki: Nikad se više neće roditi novi Di Stefano, ili novi Tostao, Krojf, Kopa, Puškaš, Metjus ili Garinča. Kad gledam Kempesa setim se Alfreda Velikog…

Kempes se kretao kao jedro, lice mu uvek okrenuto prema golu. Izgledalo je kao da mu lopta beži za dah, kao da će pre do nje stići protivnički igrač. Ta lopta je uvek bila na granici, ali je Kempes imao taj produženi korak i uvek je stizao prvi do te ničije lopte. U dva takva naleta Kempes je dao golove u finalu. Kempes je bio na toj utakmici nezadrživ kao morski talas. Posle Kempesovog prodora pao je i treći gol protiv Holandije.

I na kraju Rajmond Kopa: Sve što je imalo dobro i uspelo da se vidi na Mundijalu pružio je Kempes. I niko više. Da nije bilo njega Argentina nikad ne bi postala prvak sveta. Ma kako sjajan za ovo doba Kempes nije ni Di Stefano, ni Krojf, ni Bobi Čarlton. Naravno, ni Pele, ni izbliza.

Titula prvaka sveta ni izbliza nema isti sjaj kad je osvojiš kao domaćin kao što je to učinila Argentina. Prvak si, pravi prvak kad je ceo svet tvoj.

Kempes je odrastao u tihoj, građanskoj porodici. Njegova majka kaže da je Mario Kempes najviše voleo da čita i da spava. Ona mu je u ranom detinjstvu čitala kratke priče Franca Kafke: Prolaznici koji trče, Jahač na kanti za ugalj, Na izgradnji Kineskog zida, Želja da postaneš Indijanac.

Kafka ima priču sa fudbalskim naslovom: Jedanaest sinova, i jednu basnu sa fudbalskom poentom – “Mala basna: Ah, reče miš, svet se svakog dana sve više sužava. Isprva je bio toliko širok da me je bilo strah; trčao sam i trčao i osetio srećan kad sam najzad desno i levo u daljini video zidove ali ti dugački zidovi toliko brzo hitaju jedan ka drugome da se ja nalazim već u poslednjoj sobi, a onda u uglu čeka klopka u koju ću utrčati. – Treba samo da promeniš pravac trčanja, reče mačka i pojede ga”.

Branko Anđić već više od tri decenije živi u Buenos Ajresu i drugim gradovima u Južnoj Americi. Bili smo zajedno u redakciji Književnih novina sredinom 80-ih. Anđić je upoznao Marija Kempesa na književnoj večeri Pedra Huana Gutjersa. Bilo je to u Havani. Gutjers je te noći kao svog učitelja naveo Virhilija Pinjera.

Možda mu je te noći Gutjers pomenuo priču Pinjera U nesanici. Sve ovo treba proveriti kod Ljiljane Popović Anđić i Branka Anđića, telefon 5411/4805-3759.

Kad imaš nesanicu, kao ja, večnu nesanicu, onda čitaj priču U nesanici: “Čovek legne rano. Ne može da prizove san. Prevrće se, kao što je logično, po postelji. Umotava se u posteljinu. Pali jednu cigaretu. Neko vreme čita. Opet ugasi svetlo. Ne može ipak da usni. U tri sata ujutru ustaje. Budi prijatelja do sebe i saopštava mu da nije u stanju da zaspi. Traži od njega savet. Prijatelj mu preporuči kratku šetnju, ne bi li se malo umorio. Neka potom popije šolju lipovog čaja i neka ugasi svetlo. Sve to zaista i učini, ali ne uspeva da utone u san. Ponovo ustane. Ovog puta se uputi lekaru. Kako to obično biva lekar razveže priču, ali čovek ne spava. U šest ujutru napuni revolver i raznese sebi svod lobanje. Čovek jeste mrtav, ali nije zaspao. Nesanica je đavolski uporna stvar”.

Ovu priču je voleo i Borhes, a on je baš ružno govorio o fudbalu: Fudbal je popularan zato što je glupost popularna. Mnogo zabavnije od fudbala su borbe petlova. Fudbal je u estetskom smislu ružan.

Sve su ovo Borhesove tlapnje jer je bio samo 30 minuta na utakmici Argentina-Urugvaj, i otišao. Ali je ipak dobar Borhesov komentar finalne utakmice na Svetskom prvenstvu 1978: “Kažu da smo pobedili Holandiju, ali sumnjam da smo pobedili Rembranta ili Spinozu”.

Iako ništa ne zna o fudbalu Borhes je bio u pravu zato što je to prvenstvo već odavno otišlo u zaborav, najviše zbog toga što se na tom prvenstvu nije pojavio mladi Dijego Armando Maradona, a mogao je. Najbolji komentar ove konfuzne priče je pesma Mija Raičevića, komentar iz kontre, Bluz prašnjavih cipela:

Neka te ništa ne čudi bejbi,
oduvek sam bio takav.
Bluz je kolevka u kojoj su me ljuljali neuspešno.
Majka, kažem ti, nikad nije bila kod kuće,
otac se i ne seća da je imao posla s njom.
Deda je mnogo pio: uvek sam se bojao
da mu ne ispadnem. Sve je to bluz
koga se nerado sećam, bejbi.

Zato, neka te ne čudi što sam
otišao predaleko onog dana.
Toliko daleko da nisam uspeo
da se vratim. Ipak, nemoj
zaključavati svoje srce:
možda me jedne večeri
neki vetar koji misli na tebe
donese pred tvoja vrata.

Ujutru, kad se obično budiš,
i krećeš po hleb i cigarete
pazi da mi ne staneš na mali prst leve noge:
pred vratima u to vreme ima dosta lišća:
znam, znam da te to nervira, bejbi.

Zato, neka te ne čudi ako čuješ reči
koje su u stanju da ga zapale.
Obrati pažnju da mi ne staneš
na uvelu dušu. To lišće sam oduvek bio,
ili, makar, jedan od njih.