Nespremnost da praštamo nam je bliska tema

Kao delo umetnika „koji nema potrebe da se bilo kome dokazuje, ali koji ima sve da ponudi“. Paskaljevićev film, i ujedno prva srpsko-indijska koprodukcija čija je prava za prikazivanje širom sveta otkupio američki gigant Amazon, posle premijere u Torontu, večeras će od 18 sati u Dvorani kulturnog centra (DKC) prvi put moći da vidi beogradska publika. Premijeri će prisustvovati glumac Radž Zuci, koji je domaćoj publici poznat iz filma „Milioner iz blata“ Denija Bojla. U razgovoru za Danas Paskaljević kaže da ne mari što njegov film nije prikazan na Festu budući da njegovom senzibilitetu više odgovara kamerniji ambijent.

„Odlučio sam se da film prikažemo posle Festa bez zurli, zvona i praporaca. Dvorana kulturnog centra Beograda mi se učinila kao pravo mesto za premijeru. Tako će film imati svoj prostor a, između ostalog, DKC-a je blizu moje kuće i skoro svi moji prijatelji i susedi mogu da dođu pešice“, kaže Paskaljević za Danas.

* Kazali ste da je „Zemlja bogova“ vaš najintimniji film, zašto i na koji način vam je njegova priča bliska ?

– Priča mi je veoma bliska zato što sam prvu verziju scenarija napisao inspirisan svime što sam video i doživeo prilikom višemesečnog boravka u Indiji. Kasnije mi je na izradi konačne verzije scenarija pomogao moj prijatelj, glumac Viktor Banerdži i profesor Purohit, veliki poznavalac života i običaja u selima na obroncima Himalaja. Film govori o čoveku koji se posle 40 godina prognanstva vraća iz inostranstva u svoju postojbinu i shvata da se ništa nije promenilo, da mu gresi iz prošlosti nisu oprošteni. Nespremnost da praštamo je tema bliska i nama, barem ja to tako vidim danas u vremenu u kome živimo pod tamnim senkama prošlosti. U kasnijoj razradi scenarija na površinu su izbile i druge teme, kao što je odnos prema obespravljenim ženama, sujeverje i neprihvatanje realnosti spoljnog sveta koji je odavno počeo da se menja.

* Na premijeru dolazi i glumac Radž Zuci, našoj publici poznat iz filma „Milioner u blatu“ Denija Bojla. Kako ste sarađivali i šta on kaže zašto je prihvatio ulogu u vašem filmu?

– Radž je došao na probno snimanje za epizodnu ulogu. Čudio sam se da se tako strastveno bori da uzme učešće u mom filmu, s obzirom na to da je veoma popularan glumac u bolivudskim filmovima i da je snimio više od sto uloga. On je čak predložio da dođe prve dve nedelje na snimanje kako bi mi pomogao kao asistent režije, bez ikakve novčane nadoknade. Sve je to za mene bilo neuobičajeno. Navikao sam da se u toj vrsti dogovora sa glumcima sve ipak vrti oko para. Viktor Banerdži, koji je igrao u filmovima Polanskog, Dejvida Lina, DŽejmsa Ajvorija, prihvatio je glavnu ulogu u mom filmu bez ugovora, na časnu reč da će biti plaćen ukoliko film ostvari prihod. Naravno, i ja sam radio bez honorara, ne nadajući se da ću ikada videti žute banke, kako se to kod nas popularno kaže. Danas sam siguran da je upravo ta želja – da konačan rezultat bude dobar bez obzira na bilo kakvu materijalnu dobit – kod svih koji su učestvovali u realizaciji ovog projekta, doprinela da sa izuzetno malim budžetom stvorimo konzistentan i nadasve iskren film za samo pet nedelja snimanja. Inače, Radž Zuci je toliko želeo da dođe u Srbiju da nisam mogao da odolim i pozvao sam ga kao svog gosta na nekoliko dana u Beograd. Druženje sa njim je pravo bogatstvo. Pre nego što je došao ovde, odustao je od nekoliko filmskih projekata i pešice je išao sa svojim guruom i njegovim sledbenicima dva puna meseca od juga do krajnjeg severa Indije s idejom da šire ljubav među ljudima. NJegovo putovanje o kome mi je pričao sadrži u sebi nebrojeno mnogo novih filmskih priča.

* Snimali ste u različitim zemljama, kakav je vaš doživljaj Indije i da li vas je boravak u ovoj zemlji promenio i zašto?

– Verujem da duži boravak u Indiji promeni svakoga, pa je i mene promenio. Više sam počeo da obraćam pažnju na duhovnu stranu života, nego na materijalnu. Vratio sam se čitanju dela njihovog genijalnog pesnika i filozofa Rabindranata Tagore koji me je fascinirao u mladosti. Možda tek sada, sa ovim dugim životnim iskustvom, mogu da shvatim značaj njegovih stihova. On je svakako jedan od najvećih, a za mene i najveći mislilac dvadesetog veka. Kad god dođem u Kalkutu, provodim sate u tišini njegove kuće, često u odaji u kojoj je zauvek sklopio oči.

* Snimali ste u neverovatnim prirodnim ambijentima kakvi su i Himalaji. Da li nosite neko posebno iskustvo ili anegdotu sa snimanja, možda situaciju koju je najteže bilo zabeležiti kamerom?

– Snimanje samog kraja filma bilo je najteže. Moju ekipu srpskih saradnika, glumce i mene prevezli su helikopterima do hrama Kedernata, koji se nalazi na 3.800 metara nadmorske visine. Odlučio sam da odemo još više u planinu. Rušili smo se jedan za drugim u sneg od nesvestice. Ustajali smo i nastavljali dalje prema vrhu koji se nalazi 600 metara iznad hrama. Želeo sam da tamo snimimo poslednju scenu, gde „zemlja dodiruje nebo“, kako kaže moj glavni junak u filmu. Nekoliko scena koje u konačnoj verziji traju pet, šest minuta morali smo da snimimo za samo dva sata kako bismo se vratili nazad helikopterima na vreme, pošto se spremala oluja. Obuzeo nas je nekakav čudan entuzijazam, uprkos svemu i uspeli smo. Inače, ostali bismo da noćimo u planini, a noću se živa na termometru spušta i na minus dvadeset.

* Kakav odnos imaju Indijci prema filmu i šta vole da gledaju?

– Indijci su veoma radoznala publika. Sale su pune, i pored televizije i interneta ne opada interesovanje za filmske projekcije u bioskopskom mraku. U poslednje vreme sve više raste interes i za takozvane art filmove, uprkos dominaciji bolivudskih hitova koji sve više po tehničkim kvalitetima staju rame uz rame sa američkim velikim produkcijama.

* Kažu da Indijce najbolje opisuje izreka „Ako vidiš čoveka bez osmeha, pokloni mu svoj“. Da li je stvarno tako?

– Kada sam nedavno snimao emisiju „TV lica“ sa Tanjom Peternek u Indiji, nagovorio sam je da uđemo u jedno naselje nalik onom iz filma „Milioner iz blata“. U prvom trenutku se kolebala, ali je kasnije shvatila da to nije nikakav opasan poduhvat. LJudi su nas primili sa osmehom, bez trunke naznaka bilo kakvog negodovanja ili otpora ili nasilja. Kada razmišljam o Indiji taj osmeh na njihovim licima uvek se i ponovo vraća kao najlepša uspomena iz te zemlje.

* Šta je božansko u Indiji i kako vam cela priča u vezi sa filmom „Zemlja bogova“ deluje u odnosu na, recimo, aktuelni trenutak ovde – kampanju za predsedničke izbore? Kako biste svoj film preporučili publici?

– Ne vidim nikakvu vezu mog filma sa predsedničkim izborima u Srbiji. Moj film je dobio naziv „Dev Bhoomi – Zemlja Bogova“ pošto Indijci tako nazivaju državu Utarahand u Himalajima gde je film u celosti snimljen. Tamo se nalazi najveći broj hindu hramova i svetilišta koje milioni hodočasnika posećuje svake godine. Možda bi ipak posle izbora kod nas mogli da snimimo film pod nazivom „Zemlja malih bogova“?

* Koga ćete podržati na predstojećim izborima i zašto?

– Sigurno neću biti ikebana ni na jednoj političkoj predstavi. Pre nekoliko godina sam aktivno učestvovao u kampanji URS-a nadajući se da će mi pomoći ako osvoje uticaj u Ministarstvu poljoprivrede da rešimo problem pasa lutalica u Srbiji. Međutim to Ministarstvo je pripalo drugoj političkoj stranci i tako od toga na kraju ništa nije ispalo. Psi i dalje lutaju našim ulicama.

* Šta je vaš naredni projekat?

– Nadam se da ću sledeći film, pod radnim naslovom „Moje ime je Muhamed“, snimati krajem ove godine u Italiji, kao italijansko-francusko-srpsko-makedonsku koprodukciju na italijanskom jeziku. Scenario je usvojen i trenutno se bavim izborom glumaca, dok strani producenti sakupljaju neophodna sredstva. Videćemo…

„Zemlja bogova“ u više od 140 zemalja

Svetska premijera filma „Dev Bhoomi, Zemlja bogova“ je održana na prestižnom Toronto Film festivalu u septembru 2016. u Masters selekciji, u kojoj su prikazani novi filmovi značajnih filmskih reditelja kao što su Pedro Almodovar, Krisijan Munđiju, Karlos Saura, Kim Ki-Duk, Đanfranko Rosi, Vim Venders, Andžej Vajda… Nakon premijere kompanija Amazon je otkupila „Zemlju Bogova“ za SVOD distribuciju i počev od maja film će biti dostupan na njihovoj video platformi u preko 140 zemalja sveta. U jednoj svojoj izjavi Paskaljević je kazao: „Pitao sam se zbog čega uzimaju tako intiman film, sniman na hindu jeziku, a onda sam shvatio da ako ga pogleda samo jedan posto Indijaca, moj film ce videti milioni gledalaca“.