Kako je Netfliks ukrao humor za Božić: Kritičar Danasa odgledao novogodišnje TV specijale dva čuvena komičara Rikija Džervejsa i Dejva Šapela

Pošto svaki put probijem dozvoljeni limit reči za kolumnu, urednik me je savetovao da se slikam u horizontali kako bi uskoro počeli da me stavljaju na duplericu. S tim u vezi, gornja konstatacija i ima smisla. Mogao sam da uštedim makar nekoliko redova na objašnjenje kako se naslov odnosi na 25. decembar, kada je na Netfliksu objavljen novi stendap specijal Rikija DŽervejsa.

Drugi problem su mi naslovi, pa sam ovoga puta kao alternativu imao: „Kako je Grinč ukrao humor iz Rikija DŽervejsa za Božić“, ali to bi zaista bilo nategnuto… Reći tako nešto za jednog mrzovoljnog genijalca i modernog filozofa kakav je Riki, bilo bi nepravedno. Za čoveka koji je glumac, komičar, filantrop, tvorac serija „Afterlife“, „Extras“, i one čuvene „The Office“ (verovali ili ne, američka serija sa Stiv Karelom je „samo“ rimejk), koji se u lice smejao holivudskim zvezdama, dok je po ko zna koji put vodio dodelu Zlatnog globusa… „Kada izađete da primite nagradu, nemojte držati političke govore“, obraćao se poslednji put glumcima. „Niste u poziciji da morališete o bilo čemu… Ne znate ništa o stvarnom svetu. Većina vas provede manje vremena u školi od Grete Tanberg…“

Sa pivom u ruci, nastavio je da sa govornice proziva Apple kompaniju, napravivši paralelu sa terorističkom organizacijom, dok je i sam direktor Tim Kuk bio među gostima. Bili smo bukvalno prikovani za sedišta, otvorenih usta (kao i većina holivudskih zvezda na dodeli, kad smo već kod toga), znajući da prisustvujemo nečemu spektakularnom, nečemu istorijskom.

Možda zato i imam problem sa najnovijim specijalom koji je izašao na „njihov“ Božić (što je takođe trebalo da bude ironija, jer je Riki deklarisani ateista). Sem bombastičnog naslova „Armagedon“, zaista ništa spektakularno nismo dobili. Da me ne shvatite pogrešno, za nekoga ko se prvi put sreće sa likom i delom Rikija DŽervejsa ovo može da bude solidan nastup. Za nas ostale, deluje kao bleda kopija njegovih prethodnih specijala (ako već niste, svim srcem preporučujem da ih pogledate). Kao prežvakani materijal. Kao bulimičar koji služi svoje najukusnije jelo, koje je prethodno ispovraćao, pa ga ponovo podgrejao u rerni.

Ulogu mrzovoljnog starca on i dalje dobro igra, i tu i tamo se u ispaljenim rečima naslućuje dašak njegove genijalnosti, ali ono što smeta je previše defanzivnih objašnjenja, pozivanja na stare neprijatelje, kao i zanemarivanje jednog od osnovnih pravila dobrog pripovedanja: „Ne pričaj, već mi pokaži“. Kao da ga je neko naterao da požuri i odradi šou, za koji očigledno nije stigao da spremi materijal (u tebe gledam, Netflikse). Jer, pored milionskog ugovora za koji mora da im isporuči specijal, tu je i serija koju trenutno producira, režira, piše scenario i glumi u njoj. Na to dodajte i intervjue, gostovanja u raznim emisijama, podkastima, internacionalnu turneju koju je u 2023. uradio… Ne ostaje puno vremena za povlačenje u sebe, ili sticanje novih iskustava, kao ni za pisanje inovativnog materijala za specijal, zar ne?

Ako ste gledali „Kako je Grinč ukrao Božić“, onda znate da se priča završava hepiendom, pa sam i ja sa tom idejom rešio da sačekam Novu godinu. Imao sam keca u rukavu, najavljeni specijal „The Dreamer“ još jednog velikana stendap komedije; a ako neko može da izvadi stvari, onda je to svakako Dejv Šapel. Tako sam ja tog prvog januara, nakon preživele epidemije poslepodnevnih matinea po gradu, nastupa Bobana Zdravkovića u bundici koju kao da je pozajmio od nekog makroa, i prejedanja ruskom salatom, seo u tri ujutru da pogledam (i poslušam) mog drugog idola.

Šapel je bio bolji, brzopleto sam zaključio nakon samo par minuta gledanja. Način na koji je vodio priču, hipnotizerski kontakt sa publikom… Izvlačio je nove priče iz svog života i prijateljstava sa poznatim ličnostima, i nije mi bilo važno da li su istinite, ili ih nadograđuje kao onaj lik na samrtničkoj postelji u filmu „Big fish“… Naracija je kao i uvek savršena kod njega, način na koji Dejv Šapel koristi mikrofon je nešto što bi trebalo na fakultetima da se izučava, menjanje intonacije glasa i dinamika govora, cela forma je bila savršena, ali ja nikako nisam mogao da se otresem osećaja krivice, dok sam ga gledao na sceni. Da li sam žrtva halo efekta, tipa kognitivne pristrasnosti u kojoj na naš opšti utisak o osobi utiče to kako je mi doživljavamo? Da li će i on postati još jedna u nizu žrtava Netfliksa, gde je jedino bitno da se štancuju novi sadržaji koji će biti predstavljeni kao prvi na top listi, bez obzira na realni kvalitet, samo da bi nakon nekoliko dana pali u zaborav…

Da li toliko očajnički želim da još jedan velikan ne padne u ambis osrednjosti za praznike, pa ne uspevam sebi da priznam da mu je specijal fantastičan samo ako ga poredim sa neinspirativnim nastupom Rikija od pre neko veče…

Jer, ako ću da budem pošten, ni Šapel večeras nije zasijao kako se to od njega očekuje. Što sam dublje analizirao, shvatao sam da mi zapravo smeta to što se previše naslađuje svojom pobedom nad kensl kulturom; kao da mu je cilj bio više da provocira, nego da nekog iskreno nasmeje. Poslednja priča o sanjaru, po čemu specijal i nosi naziv, je vraćala nastup na pravi kolosek, ali kako smo se približavali kraju, postajao sam svestan kvake 22 u njegovoj naraciji: postao je rob svojih pripovedanja i guranja nekakve poente u prvi plan, da bi humor ostao negde pozadi. A humor je ono zbog čega smo i počeli da ga slušamo, zar ne?

Šou je bio završen. Napolju se u daljini začula petarda, stomak je strpljivo vario ostatke ruske salate i vinjaka od prethodne večeri, a ja sam razmišljao o Rikiju i Dejvu, o dva velikana komedije i savremene kritičke misli, i razlozima ovog novogodišnjeg debakla… Utonuo sam u san bez osmeha na usnama, dok su sa ekrana đavolski zlokobno luminiscirala crvena slova „Netfliks“.

Kreativni zastoj i stvaralačka kriza nisu nešto novo, i ova dva moderna filozofa će znati kako da se iščupaju iz te zamke. Nama ostaje da se nadamo hepiendu i čekamo sledeći specijal. Ne mora da bude na Netfliksu. Ja bih njih dvojicu gledao i da se snimaju VHS kamerom i pričaju nam kako su tog dana spremili lazanje.