Neuspela inscenacija najave revolucije

Radnja komada, koji je praizveden 1905. godine, zbiva se u Rusiji u vreme epidemije kolere 1892. U njemu ruski autor sabira familiju profesora hemije Protasova, sartrovski rečeno huis clos, u neku vrstu zatvorenog društva. Protasovljevi eksperimenti, koji vazda ne uspevaju, alegorizuju socijalne eksperimente jednog zajedničkog života, nekakve patchwork familije. Pred sobom imamo jedno disfunkcionalno društvo. Napolju hara kolera, a građanska inteligencija se izoluje od ustanički nastrojenog proletarijata. Unutar svog velikog luksuznog stana propagira Protasov teško pojmljivu ideologiju ”dece sunca”, koju njegova klasa otelovljuje. Samo njegova sestra Liza se usuđuje da prekorači prag. Šta tu ima da se vidi zove se: bolest, mržnja, ubistvo i ljudi u ludilu, koji pripremaju revoluciju. Maksim Gorki (1868 – 1936) je ”Decu sunca” napisao 1905. kada je, zbog učešća u jednom štrajku i protestnom maršu, kratko vreme bio u zatočeništvu. Pisao je obnoć uz specijalno dopuštenje zatvoreničke administracije.

Napolju, rekosmo, vlada siromaštvo, pijančenje, hara kolera. Unutra, kao ironična paralela, vlada nered u odnosima parova. Hemičar Protasov je udubljen u svoje hemijske eksperimente, njegova žena Jelena je opčinjena predstavom da ona nije u stanju da od Protasova očekuje ono što joj kao supruzi pripada: naklonost muževljevog srca. Slikar Vagin, sa kojim, umesto sa mužem, Jelena provodi slobodno vreme i flertuje, pokušava da je osvoji praznim frazama. Dotle se sestra hemičara, Liza, vezuje za tamne vizije svoje bolesti umesto da odgovori avansam veterinara Čepurnoja, koji je obožava. Njegova sestra Melanija, čiju priglupost on prezire, sva je predana Protasovu, idealizujući ga preko mere bezuspešno. Tako su mustre parova nesrećno spojene. Njima ne polazi za rukom da se jedni od drugih odvoje, ali budući da niša ne rade, oni samo govore. Scenografiju je sačinio Patrik Banvart – veliki salon uz hemijsku laboratoriju i mnoga vrata. Tako protagonisti ulaze i izlaze, kažu nešto, sede ili izlaze u baštu, odlaze u laboratoriju. Napolju vlada bezobzirnost. Tamo grubi i postojano pijani vodoinstalater tuče svoju ženu, samo zato što mu je do toga.

Ovaj komad Maksima Gorkog valja razumeti kao dramatični apel građanskoj klasi da ona propušta istorijski čas da sagleda da je okružena neprijateljima. Davidu Bešu u ovoj inscenaciji ne polazi za rukom da tim neprijateljima da jasan profil i konturu. Votkom ogrubeli vodoinstalater ne može biti nikakva revolucionarna opasnost. Ali ono što Bešu polazi za rukom je da pomoću glumaca dočarava tužnu komiku govora ovih ”zatvorenika” različitih ”ja-projekta”. Reč je o personama karikaturama. Opsednutost hemijom, odsustvo iskustva sa svetom i potpuna zavisnost od svoje žene, koja pak ništa ne radi. Norman Haker je u ulozi Protasova briljirao svojom suptilnom komikom. Groteskna je i bogata udovica koja bez mere idealizuje Protasova. Beš se definitivno odlučio za karikaturu. Epidemiju kolere koja treba da vodi ka revoluciji naroda, Beš predstavlja samo kao buku u pozadini. Ono što je Gorki zamislio kao propast građanskog društva iz ignorantnosti i usredsređenosti na sebe, Beš preobražava u iritirajuću zabavnu komediju. Ovome pogoduje i scenografija u salonu sa klavirom koji je i atelje sa planovima, dijagramima, tekstovima  i post-ist ceduljama, što dočarava atmosferu bulevarskih komedija bez supstance. Tako smo dobili inscenaciju u stilu filmskih komedija 60-ih godina. Ali na žalost ne više od toga.