Foto-Muzej-grada-BeogradaPostojala je žena čija se reč u Srbiji u drugoj polovini 19. veka „cenila odmah posle mitropolitove” (tako se govorilo po čaršiji), koje su se ministri pribojavali, za koju je kralj Milan rekao da je „duhovna svekrva i tašta u stotinama kuća” (koliko je bila prisutna i uticajna).
Žena koja je pola veka stajala kao kolovođa na prvoj liniji borbe za ženska prava, prva Srpkinja koja je tražila pravo glasa (od kralja Aleksandra lično), žena koja je odškolovala 25.000 devojaka u Srbiji, u vreme kada se na obrazovanje ženske čeljadi gledalo kao na opasnost, jer će ih obrazovanje učiniti neposlušnima prema muškarcima!
Kako je moguće da smo dozvolili da takvu gromadu: žensku, ljudsku, intelektualnu, humanističku, istorijsku – zaboravimo?
Ovom pričom tu nepravdu bar malčice želim da ispravim – nezaboravom na Katarinu Milovuk.
Katarina Milovuk (Novi Sad, 1844 — Beograd, 1913) jedna je od prvih i retkih obrazovanih Srpkinja svog vremena. Na poziv Ljubomira Nenadovića, ondašnjeg načelnika Ministarstva prosvete, sa svega 19 godina postaje upravnica i profesorka tek osnovane prve srednje – „Više ženske škole“ u Beogradu, od njenog otvaranja 1863. sve do 1893. kada se povlači u penziju, ali ne prestaje da radi i Srbiju prosvećuje do poslednjeg dana svog života.
Učenice Katarine Milovuk bile su mnoge poznate Srpkinje poput: Drage Ljočić, Drage Mašin, Milke Grgurove, Nadežde Petrović, Mage Magazinović…
Takav je ugled, integritet i beskompromisnu principijelnost imala da je i ćerku ministra prosvete Stojana Novakovića vraćala kući iz škole zbog dekoltea i biserne ogrlice (o tom slučaju sačuvana je obimna službena prepiska).
Ta je neumorna žena bila idejni tvorac i jedan od osnivača Beogradskog ženskog društva 1875. godine (pod pokroviteljstvom kneginje Natalije), prvog udruženja srpskih žena koje se smatra rodonačelnikom ženskog pokreta u Srbiji.
Mnoge su žene kroz rad u Ženskom društvu postajale svesnije svog položaja i nužnosti borbe za ravnopravnost, ali i socijalni angažman.
Katarina Milovuk bila je predsednica Ženskog društva (1889-1891) i urednica prvog ženskog časopisa u Srbiji „Domaćica”, koji je vršio veliki uticaj na javnost.
Iste godine, Milovukovica osniva i Žensku radeničku školu i „Pazar“, koji kroz zanate osposobljavaju devojke za samostalno privređivanje.
Ni u jednoj novijoj istoriji moderne Srbije skoro da se ni ne spominje doprinos ženskih udruženja, pre svega Beogradskog ženskog društva, što je potpuno neshvatljivo.
Treba da znamo da su ženske organizacije bile od suštinskog značaja i za razvoj ženskih i ljudskih prava u Srbiji, i za nacionalni identitet, jer sva su ženska društva bila posvećena nacionalnom interesu, posebno tokom svih ratova koje je Srbija vodila.
A bilo ih je nažalost…
Katarina Milovuk bila je jedan od osnivača Kola srpskih sestara 1903. (uz Nadeždu Petrović, Savku Subotić i Delfu Ivanić).
Milovukovica je tada na Kolarcu održala čuveni govor koji se dugo po čaršiji prepričavao, a kojim je mobilisala 3.000 žena iz najuglednijih kuća da se uključe u humanitarni rad kao bolničarke na frontu za pomoć srpskim vojnicima.
Za vreme Srpsko-turskih ratova (1876–1878) i Srpsko-bugarskog rata 1885. godine organizovala je žene kao bolničarke, a u doba Balkanskih ratova – čuvalište „Sveta Jelena”, koje je zbrinjavalo decu vojnika.
Na njenu inicijativu, u sklopu Više ženske škole, otvorena je radionica šivenja za vojsku.
Katarina Milovuk bila je članica Društva za pomaganje i vaspitanje sirotne i napuštene dece, osnovala je i Žensko muzičko društvo, na čijim koncertima se okupljala beogradska inteligencija.
No poseban udarac patrijarhaloj čaršiji i borbi za emancipaciju žena, zadala je 1897. godine kada je tražila pravo glasa, tj. da bude upisana u birački spisak.
„Ne znam s kakvim su pravom ljudi prisvojili svu vlast u svoje ruke i upravljaju sudbinom ove zemlje bez naše saradnje, kada je ova zemlja naša koliko i njihova, i mi smo deca ove zemlje i mi s njom delimo i zlo i dobro“, rekla je tada Katarina Milovuk.
Njen je zahtev odbijen na Kasacionom sudu, sa svega jednim glasom protiv.
Predsednik suda gospodin Aleksa Jovanović odgovorio joj je: „…PO ZAKONU IMATE PRAVO, ALI TO NIJE OBIČAJ…”
Tri godine kasnije, 1900. pisala je Katarina Milovuk direktno kralju Aleksandru Obrenoviću sa zahtevom da ženama dozvoli da glasaju.
Ponovo je odbijena.
„U zakonu stoji da pravo glasa ima svaki srpski građanin koji plaća toliko i toliko poreze. Ja smatram da smo i mi građani iako smo ženskog pola, i ja sam tražila ili da nas oslobode sviju građanskih dužnosti ili da nam dadu sva prava”.
Koliko je Milovukovica bila ispred svog vremena, svedoči činjenica da je Međunarodna alijansa za žensko pravo glasa u Londonu osnovana tek četiri godine kasnije!
Katarina Milovuk inicirala je sa Dragom Ljočić, prvom srpskom lekarkom, i drugim znamenitim Beograđankama osnivanje Srpskog narodnog ženskog saveza, koji je objedinio sva ženska uduženja u Srbiji i borio se za pravo glasa.
Godine 1906. izabrana je za prvu predsednicu tog saveza.
Nastojale su članice Ženskog saveza da budu prisutne i na međunarodnom planu, jer se o Srpkinjama nije govorilo niti znalo.
Na kongresu u Londonu 1909, prvi put se čulo o srpskoj ženi, njenom položaju i pravima, o čemu je govorila izaslanica Saveza Ana Hristićeva.
S druge strane, zanimljivo je sa koliko je predrasuda Srbija gledala na ženski pokret, koliko je u takvoj sredini bilo teško boriti se za ravnopravnost žena (znate kako umemo da kažemo: „niko nije bio prorok u svom selu” – tako se na svaku vrstu vizionarstva odvajkada u nas gledalo).
Delfa Ivanić, jedna od osnivačica Kola srpskih sestara, piše 1906. godine u „Domaćici”:
„Pod imenom emancipovane žene malo ko hoće da pomisli, da bi to ponajčešće mogla biti ozbiljna žena, koja je posle velikih napora, često i muka, uspela da nađe sebi pristojno zanimanje, kako bi mogla časno živeti od svoga rada i truda, ne padajući nikome na teret. Na protiv, većinom se pomišlja da emancipovana žena mora ličiti na kakvo čudovište, s prljavim i aljkavim odelom, ošišana, s cigarom u zubima, štapom u ruci, neuljudna držanja. Tako se kod nas uvek misli i na sav glas viče protiv emancipovanja žena, kao da žene ne tera na to potreba, već bes i blagostanje”.
To je vreme kada radnički pokreti žena širom sveta izlaze na ulice da bi skrenuli pažnju na svoj obespravljeni položaj.
Dok pišem ove redove i istražujem sve te čudesne priče za tv serijale “Beograd za početnike” “Srbiju za početnike” razmišljam o svim tim velikim i malim neustrašivim ženama širom sveta koje se bore i dalje…
Razmišljam i o slobodi izbora koje mi, savremene žene, imamo zahvaljujući junakinjama naše priče.
Ta pravdoljubivost, idealizam, požrtvovanost, vizionarstvo, osećaj za socijalnu pravdu i opšte dobro čovečanstva je ono što ih čini heroinama.
To su humanističke vrednosti koje nas iznova, i danas toliko inspirišu, razgaljuju, opominju…
Da ne uzimamo zdravo za gotovo njihovu borbu.
Da ne zaboravljamo sve te neustrašive žene koje su hodale mnogo ispred svog vremena; vremena koje ih nije razumevalo.
One su, ne samo sanjale o svetu u kome ćemo svi imati jednaka prava, već su se za taj svet i borile.
Ta borba traje i danas…
P.S (Ovaj tekst posvećujem svim Ženama, da ne zaboravljamo šta Solidarnost znači… I svim onim Muškarcima kojima je ravnopravnost sveta u kom živimo jednako važna. Jer Zajedno smo lepši, zajedno smo jači…)
Autorka teksta je Smiljana Popov, autorka i urednica serijala “Beograd za početnike” i “Srbija za početnike”
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
