„Na ovim slikama devedesete su i vesele budući da sam se trudio da sam sebi ulepšam život fotografijama koje sam pravio u to vreme.
Međutim, te godine nisu vesele i treba biti oprezan kad im se pripisuju epiteti. One su kompleksne, višeznačne, tragične, uzbudljive a, pre svega, blagorodne za fotografe“, kaže Srđan Veljović za Danas povodom svoje izložbe „Devedesete“ u Galeriji „Artget“ Kulturnog centra Beograda.
Među četrdesetak i više slika, koje obuhvataju temu izložbe sadržane u njenom naslovu, jesu i dva autoportreta tako da publika može da vidi kako izgleda autor, da sazna kako on tokom ’90-ih nije bio samo posmatrač nego i učesnik, te da su te godine bile poseban deo njegovog života.
Na ovim autoportretima za one koji Srđana znaju kao diskretnog, tihog i marljivog pratioca kulturnih i umetničkih zbivanja „naoružanog“ fotoaparatom, može biti iznenađujuće što se susreću sa njim kao vojnikom. Ipak, na fotografiji je nesumnjivo Srđan jer, iako je u tom momentu u uniformi i „bori se“ protiv NATO-a, pušku je „parkirao“ pored sebe a u rukama drži i čita knjigu izabranih pripovedaka Somerseta Moma u ediciji „Reč i misao“.
„Sticaj okolnosti je bio takav da je vojnički kontekst koji je prikazan vezan za 1987, kad sam bio na odsluženju vojnog roka u JNA i 1999, dakle 12 godina kasnije. Razlike su očigledne. Na ranijim slikama su mladi ljudi, a posle malo stariji i prljaviji“, primećuje Srđan. On objašnjava da je slike iz vojske iz ’80-ih uvrstio u postavku koje se bave ’90-im zato što su one počele s Osmom sednicom. „Tada se sve ubrzalo, plus sam otišao u vojsku i zbog toga je bilo zgodno a i istinito da povežem to vreme sa 1999, kada sam ponovo bio u armiji.“
Upitan da prokomentariše i objasni kako su nastale fotografije s homoerotskim prizorima iz vojske Srđan kaže: „Te homoerotske situacije sam zabeležio više kao šalu u nekom naivnom obliku 1988, u JNA, dok su na fotografijama iz 1999. prikazane sekvence sa slavlja u vreme „pobede“ nad NATO-om. Tad sam bio vojnik i sve se završilo kad su došli neki od oficira i ljudi iz državne bezbednosti koji su nas obavestili da smo mi pobedili NATO i da će ko bude rekao suprotno dobiti 20 godina robije. Te večeri, u nekom ubogom bircuzu u Sremu, proslavljena je pobeda. Tu sam se ipak malo veselio, a malo i fotografisao. Tako sam snimio nekoliko homoerotskih situacija. To mi je neka konstanta, nešto neobično. Ništa ne zaključujem, samo konstatujem“, tvrdi naš sagovornik.
Foto: FoNet/Nenad Đorđević
Osim „vojničkih“, značajan deo izložbe čine slike na kojima se, kako Srđan ističe, „ispoljavaju subjektivnosti, društvenosti i slučaj tehno kulture kroz prizore iz kluba Industrija“.
„To mi je lično jako bitno i najzanimljivije u tom smislu što je to bio period kad su granice zatvorene, kad u zemlji vladaju sankcije i siromaštvo. U svemu tome se dešava tehno i Beograd u tom momentu postaje potpuno sinhron sa svetom. Veoma su neobični intenzitet i posvećenost ljudi koji su pripadali tehno kulturi. Ceo taj pokret je bio pravoveran verovatno zato što je stvarnost toliko bila nemoguća. Nema struje, nema ničeg, tehno je bio jedini život i zbog toga se toliko energije i ulagalo u njega. U istom tom skupu fotografija su i situacije turbo-folka na splavu Lukas, narodna veselja na Kalemegdanu ali i slike Mikroba sa uličnom karnevalskom akcijom“, podseća naš sagovornik dodajući: „Takvi momenti su predstavljali slavljenje života i mislim da je u tim godinama ono bilo toliko intenzivno kao kontrast smrtima koje su bile svuda unaokolo. Ja se ’90-ih ni u dokumentarnom smislu nisam bavio mejnstrim predstavom – slikama praznih rafova, nego živućim životom“, konstatuje Srđan Veljović.
S tim u vezi nije slučajno što se uz njegove fotografije na izložbi nalazi i tekst „Carstvo nebesko“ Gordana Paunovića iz 2001. On počinje opisom Srđanovih tehno fotografija koje, kako kaže, govore sa kakvim su se žarom neke generacije, stasale u lošim ’90-im, borile da sačuvaju normalnost svog života. Prema rečima Paunovića, tehno u Beogradu je bio neka vrsta čaure unutar koje se odvijala urbana, životna komunikacija.
„Srpski ‘tehno klabing’ bio je sirotinjski hedonistički raj izgubljene generacije, dece koja su u pubertet ušla u vreme Osme sednice i čiji se život praktično odvijao u kvantumima poremećene realnosti od koje je trebalo na sve načine pobeći. Borba sa TV slikama, zatvorene granice, nasilje na ulicama, kultura smrti su postajali neki tuđi svet kada dođe vikend i utone se u paralelni tehno raj gde je bog DJ, a svi mi anđeli bez razlike.“
Paunović ovu teritoriju zato naziva ekskluzivnom budući da u njoj, kako navodi, nisu vladali ovozemaljski zakoni. Ta atmosfera, zapaža, uhvaćena je upravo na Srđanovim fotografijama.
„Iz njih isijava pulsiranje stroboskopa, repetitivnost elektronskog ritma, snop laserskog zraka i jevanđelje tehno ekstaze. Iskrivljena, odsutna, zamrznuta lica govore o dubini ovog zanosa i vere u gotovo religioznu dimenziju bekstva od realnosti. Ovo carstvo nebesko jasno govori o tome koliko smo u pojedinim trenucima bili daleko od Srbije i od nas samih i koliko nam je zbog toga bilo dobro. Danas, kada tehno sa sve manje uspeha odoleva napadima trivijalne svakodnevice, ove fotografije podsećaju na neke trenutke u kojima je ne samo Beograd bio – svet, već i koliko smo i mi bili ljudi spremni da uzmemo od života više nego što je ponuđeno i dozvoljeno. Ulaznica za taj privremeni raj ističe i samo od nas samih zavisi da li ćemo naše živote spasiti onako kako smo to već jednom učinili. Barem od sumraka do svitanja“, zaključio je Gordan Paunović 2001. godine.
Pogrešno učitavanje
Upitan zašto bi danas publici mogle da budu interesantne slike ’90-ih , zašto su njemu lično važne, te kako na njih gleda s vremenskim odmakom, Srđan Veljović odgovara: „Bilo mi je važno da završim sam sa sobom i sa ’90-im i da malo o njima proširim perspektivu budući da ih nove generacije koja su stasale učitavaju vrlo selektivno i pogrešno.“
Esencija
Na pitanje kakva su njegova zapažanja kada uporedi klabing u Beogradu ’90-ih i nakon 2000, Srđan kaže: „Drugačiji je kontekst, promenilo se vreme. Posle 2000. je ipak došlo do proširivanja opcija, perspektiva. Klabing je pre 2000. bio sam život, esencija, dok je posle postao roba.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
