Nevidljivo nasilje

A pisac i treba da kaže da mu se život sastoji iz ovoga i onoga, da je alhemičar. Nas dvojica smo marionete u lutkarevoj priči. I plaši ga privid moći koju nam daje, one koju nad nama dvojicom ima. On je dobro razumeo zanat lutkara. „Ne nalazi se ruka Svevišnjeg svakome na ramenu.“ Ne upućujem prekor, tvorac je ideje i rukopisa, izvor glasova s diktafona.

Tragao je šta da radi sa odbijenim performansom. Posle je rekao da je imao sreće da se setio romana. Kako to misliš, pitao sam, sreće? Dakle, ništa ga ne sprečava da piše. „Treba da otvori skicen blok.“ To sranje koje leži u fascikli je odbijenica za „performans o nevidljivom nasilju“. Ako prihvati da je misao o nevidljivom nasilju podmetnuta, nemoralan je pojam i nevidljivo nasilje. „A nigde nije opipljiva nemoć pisca, osuđenog na samoću, kao pred papirom.“

Od volje mu je da razglaba o nevidljivom nasilju. Nema vajde, hajde – ima vajde. Teško je odrediti gde je crta između ima i nema. Toj deci krvnika nije mesto u albumu, korila ga je majka kada je govorio o albumu.

Ona nije volela da prikazuje ubijene ujake u jamama pored krvnika. Nije siguran kada je to rekla i da li je rekla. Uzeo je album gde je uzeo, na vrhu korica stajalo je da je „obiteljski album“. Kupio je album i taj stari fotoaparat. Zanimljiv album, rekao je uvošteni prodavac i dodao: Možda!

Dok je pregledao tuđi porodični album, a među fotografisanim prepoznao i krvnika iz 1941, mislio je gorko: To je to, valjda! Njegova majka se, kada je album doneo kući, zgrozila, rekla: Naši albumi su izgoreli s kućom! Snuždila se: Ne brkaj ključ za pisanje i onaj za sećanje! Ne zna gde je uzimala mudrost. Majka je govorila o dobru i zlu: I sa zlom treba biti u dobrim odnosima, drži uzde dobra!

Taj album krvnika naziva i ukoričenom, ružnom prošlošću.

Koliko je zaista majka bežala u gnezda, vrtače prošlosti, nema odgovor. Hartiju na kojoj piše naziva pustom zemljom, sebe beduinom.

Trljao je trodnevnu bradu, fotoaparat mesecima ne uzima u ruke, mora da se sredi. A ima lošu naviku, pali cigaretu na cigaretu. „Ne postoji konačna istina, konačna istina je kraj, svekolika smrt.“

Zamišlja da je natrpao u platnenu kesu za pijacu album krvnika, kupljen na buvljoj pijaci u Dubrovniku, Osijeku, Trstu, u jednom gradu, tajnoviti fotoaparat, oglas za performans o nevidljivom nasilju, poternicu raspisanu za X, dvadeset godina rata (prijatelje, ratnog komandanta koji je branio grad), aktere priče – policajca, islednika Todora, mene, mirođiju u svakoj čorbi, potomke krvnika iz 1941, trudne stvari koje mirišu na trulo sećanje, cvetove lavande, maslinovo ulja, niotkud dospelog Patuljka, koji pravi istoriju.

Vreme svakog čoveka je drukčije od vremena drugog čoveka, od njegovih snova. Pola sveta bavi se pisanjem istorije, knjiga, snimanjem filmova, druga polovina ratuje. Na stolu su hartije Pražanina Miroslava, koji je crtao mene i X. Miroslav, navodno, zna da snimi orgijanje senki krvnika na pijaci i trgovima Trebinja, sve udrobi s hercegovačkom stvarnošću, napravi virtuelnu predstavu nevidljivog nasilja.

On je čovek koji treba da zna s fotografijama i svetlom, psihom ljudi, s njim je radio Kundera: poslao mu je lutkar sinopsis, događaje i radnju, dokumentarni film super 8, fotografije. X je u Trebinju slavljen-ranjavan-kažnjavan-optuživan-oslobađan-ganjan, ali mu u prikazanju izmiče senka života. Vodi sebe za ruku dok uzvikuju pogrde.

Izgleda da je X ganut ulogom u romanu, a traga za lažnim spokojem. Njemu je lutkar odredio ulogu u natruloj igri života i nije je obojio. >Ponudio je X svoju fotografiju s Patuljkom u kavani: pre nego išta nastane, lutkar treba da zna da je mržnja sve.<

Autor je romansijer i pripovedač čiji je novi roman Štuka u novinama nedavno objavljen u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs