Nevini

Otac, koji je čekao na stanici, odveo nas je na doručak i rekao da se u tom nemogućem gradu govori neki jezik koji je drugačiji od našeg, i usput me je naučio prvu rečenicu koju sam izgovorio na katalonskom.

Potom smo se nekako potrpali u očev citroen 2CV i siguran sam da je majka, dok smo se vozili ka našoj novoj kući okruženi odbojnom pustoši tog stranog grada, pomislila ali nije izgovorila rečenicu koja joj je uvek bila u glavi i na jeziku svake godine na dan kada smo spakovali kofere: „Oh, kakva bezazlena šala.“

Bilo je to na Dan Nevine dečice pre trideset tri godine.

„Tatarska pustinja“ je izuzetan roman Dina Bucatija.

Reč je o pomalo kafkijanskoj fabuli u kojoj je mladi poručnik Đovani Drogo poslat u daleko utvrđenje okružen pustinjom i pretnjom od strane Tatara koji žive u njoj.

Žedan slave i bitaka, Drogo uzalud čeka dolazak Tatara, i u tom čekanju prolazi mu život.

Mnogo puta sam pomislio kako je ta priča o beznađu amblem sudbine mnogih koji su jednom spakovali kofere.

Kao mnogima od njih, i mojoj majci je mladost prošla u iščekivanju povratka, koji je uvek bio nadomak ostvarenja.

Tako su protekle trideset tri godine.

Kao i nekima koji su spakovali kofere, ni za nju te godine nisu bile tako loše: uostalom, moj otac je imao platu i prilično siguran posao, što je bilo mnogo više od onog što su mnogi imali.

Ipak, ja mislim da moja majka, poput mnogih koji su spakovali kofere, nikada u potpunosti nije prihvatila svoj novi život pa je živela u Heroni, ispod oklopa posla domaćice u mnogočlanoj porodici koji ju je izolovao, trudeći se koliko god može da ne primeti da živi u Heroni, nego u mestu u kojem je spakovala kofere.

Njena nemoguća iluzija trajala je sve do pre nekoliko godina.

Jednog dana, kada nijedno njeno dete više nije živelo s njom i kad više nije mogla da se skriva od stvarnosti iza štita svog posla domaćice koji ju je izolovao pa više nije mogla da izbegne očiglednu činjenicu da je, dvadeset pet godina kasnije, još živela u gradu koji joj je i dalje bio stran, dijagnostikovali su joj depresiju, i sledeće dve godine jedino što je radila bilo je da ćutke zuri u prazninu, suvih očiju.

Možda je i razmišljala, razmišljala o svojoj izgubljenoj mladosti i, poput poručnika Droga i mnogih koji su spakovali kofere, o svom životu protraćenom u uzaludnom čekanju a možda čak – ona, koja nije čitala Kafku – i da je sve to bila greška i da će je ta greška ubiti.

Na kraju „Tatarske pustinje“ Tatari stižu, ali starost i bolest sprečavaju Droga da ostvari svoj davnašnji san da se suoči s njima; daleko od bitke i slave, sâm i anoniman u sobi u polumraku neke krčme, Drogo oseća da mu se bliži kraj, i shvata da je to prava bitka, ona koju je oduvek ni ne znajući čekao; tada se blago pridiže i malo zateže vojničku bluzu, da bi dočekao smrt kako dolikuje hrabrom čoveku.

Ja ne znam hoće li se oni koji su spakovali kofere ikada vratiti; bojim se da neće, između ostalog i zato što su shvatili da je povratak nemoguć.

Takođe ne znam hoće li ikada pomisliti da im je život u čekanju ili da je sve to bila samo strašna greška, ili da su se prevarili ili, što je još gore, da ih je neko prevario.

Ne znam.

Ali ono što znam jeste da će za nekoliko sati, čim ustane, moja majka pomisliti i možda izgovoriti istu onu rečenicu koju ponavlja već trideset tri godine na današnji dan: „Oh, kakva bezazlena šala!“

Prevod sa španskog: Biljana Isailović

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih španskih i evropskih pisaca. Njegov roman „Kralj senki“ objavljen je na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.