Nezaboravni glumac, gospodin i večni šarmer, simbol Beograda kao Avala i Pobednik: Jugoslovenska kinoteka obeležava osamdeset godina od rođenja Gage Nikolića

Najvoljeniji glumac ovog prostora koji je otišao u legendu i ostao nezaboravan, rođen je u Beogradu pre osamdeset godina (1943 – 2016), a ovaj važan datum za ovdašnju kinematografiju i glumište Jugoslovenska kinoteka obeležava retrospektivom osam njegovih filmova.

Od 13. do 16. novembra u Muzeju kinoteke (Kosovska ulica), na opus glumačkog velikana podsetiće ostvarenja u kojima je ostvario antologijske uloge, a svake večeri prikazivaće se dva filma, u 17.30h i u 20h.

Program otvaraju „Život je lep“ (1985) Bore Draškovića i „Sezona mira u Parizu“ (1981) Predraga Golubovića, a kako podseća Kinoteka, već prva glavna uloga Džimija Barke u čuvenom filmu „Kad budem mrtav i beo“ (1967) Živojina Pavlovića, donela je Gagi Nikoliću Specijalnu nagradu na festivalu u Puli.

Zlatnu arenu za najboljeg glumca osvojio je za tumačenja lika Vlah Alije u epskom filmu „Banović Strahinja“ (1981) Vatroslava Mimice, a tokom crnog talasa ostvario je glavnu ulogu i u filmu „Mlad i zdrav kao ruža“ (1971) Jovana Jovanovića. Njegovog buntovnika Stevana tada nije videlo mnogo ljudi, jer je ovaj film dugo bio zabranjen.

Široku popularnost koju je stekao ulogom Prleta u TV seriji „Otpisani“, nastavio je kultnim filmom „Nacionalna klasa“ (1979) Gorana Markovića, a za ulogu Flojda dobio je nagradu „Car Konstantin“ na glumačkom festivalu u Nišu.

Na ovoj mini retrospektivi, kako Jugoslovenska kinoteka navodi u ovom programu, podsetićemo se i šarmantnog Marka u još jednom filmu tzv. praške škole – romansi „Nešto između“ (1982) Srđana Karanovića, kao i Pevača u antologijskoj komediji „Ko to tamo peva“ (1980) Slobodana Šijana.

Za ove i niz drugih izvanrednih uloga dobio je dve nagrade za životno delo – „Pavle Vuisić“, koja se dodeljuje na festivalu u Nišu, i „Živojin Pavlović“ na festivalu u Leskovcu.

Nezaboravni Džimi Barka, Flojd, Popaj, Prle, Urke, Pavle Isakovič, Vidak, Vaculić, Karuzo, Pavle Gvozdenović u filmu „Kičma“ Vlatka Gilića koji se nalazi u Galeriji modernih umetnosti u Njujorku (u kapsuli u kojoj su pohranjene najveće stvaralačke vrednosti čovečanstva), dobitnik je i Zlatnog pečata Jugoslovenske kinoteke.

U našem filmskom arhivu čuva se i njegov legat, zajedno s legatom Milene Dravić, u okviru stalne postavke „Naš muzej filma“.
Gaga Nikolić je debitovao 1964. u filmu „Pravo stanje stvari“, a tokom karijere koja je trajala gotovo 50 godina, ostvario je više od stotinu filmskih i televizijskih uloga, koje obeležavaju istoriju jugoslovenske i naše kinematografije.

Pamte se njegove uloge i u ostvarenjima „Seobe“, „Tri sata za ljubav“, „Homo homini“, „Horoskop“, „Bube u glavi“, „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“, „Nešto lepo“, „Bez reči“, „Čudo neviđeno“, „Balkan ekspres“, „Obećana zemlja“, „Poslednji krug u Monci“, „Original falsifikata“, „Urnebesna tragedija“, „Bure baruta“, „Podzemlje“, „Na lepom plavom Dunavu“, „Turneja“…

Sarađivao je s legendarnim rediteljima – od Aleksandra Saše Petrovića, Živojina Žike Pavlovića, Vlatka Gilića, Fadila Hadžića, Bahrudina Bate Čengića, Živka Nikolića, Miloša Miše Radivojevića, Bore Draškovića, Zdravka Šotre, do Jovana Jovanovića, Slobodana Stojanovića, Gorana Markovića, Veljka Bulajića, Lordana Zafranovića, Gorana Paskaljevića, Slobodana Šijana, Srđana Karanovića, Darka Bajića, Emira Kusturice…

Poslednju ulogu odigrao je u filmu i TV seriji „Montevideo, vidimo se“, u režiji Dragana Bjelogrlića.

„Krstaši“, Cigani i Bata Živojinović

Gaga Nikolić je rođen 20. avgusta 1943. u Beogradu, kao drugi sin oca Dušana, poreklom iz Berana, i majke Jelene iz Jagodine, a na krštenju je dobio ime Dragoslav. Postao je Dragan kad je imao više od dvadeset godina, i to omaškom opštinskih službenika.

Kako je svedočio, njegov život odredilo je odrastanje na Crvenom krstu, među „krstašima“.

„Rodio sam se u Požarevačkoj ulici, a ja sam generacija one posleratne dece, pa je na sve strane još bilo ratnih rekvizita, pronalazili smo nemačke šlemove u raznim ruševinama, dinamit, zarđale pištolje, i te ratne igračke su nam raspirivale maštu, više smo glumili da nešto imamo i više maštali o tome da to postoji, nego što je stvarno bilo“, govorio je Gaga o svom odrastanju.

U blizini je bio i Dom kulture “Božidar Adžija”, a 1947. na Crvenom krstu je podignuto današnje Beogradsko dramsko pozorište.

„Kad sam se krišom, prvi put, okešao na prozor ondašnjeg Savremenog pozorišta, danas Beogradskog dramskog, ostao sam bez daha gledajući kostimirane i našminkane glumce, i neki drugi svet.

Kasnije sam odlazio da gledam poneku predstavu. Sećam se, kad sam se vraćao kući posle predstave „Plači voljena zemljo“ srela me je razredna i izgrdila što sam tako kasno na ulici. Sutradan me ukorila pred celim razredom, a ja nisam hteo ili nisam smeo, ne znam ni sam, da kažem da sam bio u pozorištu”, govorio je Gaga.

Tih godina odrastanja na Crvenom krstu i i zavirivanja u pozorište, Gagin idol je bio Bata Živojinović, tada mlad glumac, ali „šmeker“ i mangup, kako ga je opisivao, pa su on i njegovi drugari često „kibicovali iz prikrajka da ga sretnu.

„Bata je bio neko s kim smo želeli da se identifikujemo, pa smo ga imitirali, virili smo preko nekih prozora da vidimo šta se događa u glumačkom salonu, čekali i njega i druge glumce pred pozorištem”, svedočio je Gaga Nikolić, istučući da je duh tog vremena njegovog odrastanja bio drugačiji.

”Nebitno je bilo da l‘ je neko siromašan, bogat, naciju i boju kože da i ne pominjem. Cigani koji su živeli tu u kraju, bili su naši glavni „pajtaši“. Najvažnije je bilo kakav si ljudski, očevi su nas tome učili. Počev od toga da kad se pozdravljaš treba čvrsto da stegneš ruku i da gledaš u oči, do toga da smo svu jednaki“, govorio je Gaga o svom odrastanju.

Ognjenka Milićević i Adriano Ćelentano

Gaga je išao u XIV beogradsku gimnaziju, iz koje je izbačen zbog nekih nestašluka koji su, u stvari, bili dečji, onda je godinu dana proveo u Drugoj ekonomskoj školi,  trenirao je i boks, jer je tada bilo jako važno da imaš „hrabro srce“, a postao je najmlađi student beogradskog Univerziteta.

Uspeo je da upiše Akademiju za pozorište, radio i televiziju na kojoj je i diplomirao,  kad je imao sedamnaest godina, a za prijemni ispit je spremio monolog iz “Staklene menažerije” Tenesija Vilijamsa.

Anegdota koja je ušla u ovdašnje antologije prepričava se i danas – kad ga je čuvena profesorka Ognjenka Milićević pitala da li ume da peva, što je takođe bio deo ispita, Gaga je odgovorio da ume, iako je za pevanja bio antitalenat.

– Umesto da pustim glas, ja sam odjednom skočio na sto svirajući zamišljenu gitaru, a onda sam počeo da se derem, urlao sam iz sve snage pesmu sa San Rema, „24 huljade poljubaca“ Adrijana Ćelentana, a komisija je bila zapanjena.

Ipak su odlučili da me puste, zaključili su da toliko upornosti i drskosti nagoveštava da ću imati hrabrosti za glumački poziv, i da će “nešto biti od mene”, svedočio je Gaga Nikolić.

U Parizu, u „Majstoru i Margariti“

Gaga smo voleli i gledali i u najboljoj produkciji srpske televizije – u serijalima i zabavnim emisijama „Maksimetar“, „Obraz uz obraz“, „Otpisani“ i „Povratak otpisanih“, „Balkan ekspres“, „Priče iz bečke šume“, „Porodično blago“, „Kuća sreće“, „M(j)ešovit brak“, „Ranjeni orao“, „Jagodići“…

Ostao je nezaboravan i svojim uzuzetnim ostvarenjima na sceni – u svojim matičnim kućama, Beogradskom dramskom pozorištu i Ateljeu 212, odigrao je više od 30 uloga, a zapažene predstave imao je i u Zvezdara teatru.

Gaga je ušao u antologije kao Berger u kultnom mjuziklu „Kosa“ , u režiji Mire Trailović i Zorana Ratkovića, a u Ateljeu se pamte i njegove uloge Harija Flintona („Ziger-Zager“), Muselima („Derviš i smrt“), Džeka Trboseka („Lulu“).

Gaga nas je na ovoj sceni oduševljavao ulogom Đenke Đavola („Maratonci trče počasni krug“), Maksa („Kod lepog izgleda“), Čede (“Protuve piju čaj“), Alfreda („Priče iz bečke šume“), Mekhita („Prosjačka opera“), Gavrila Vukotića („Sveti Georgije ubiva aždahu) , Domenika Sorijana („Filumena Maturano“), „Posetilac“, koju je s Vojom Brajovič igrao više od 150 puta…

O izuzetnoj karijeri Gage Nikolića ostalo je zabeleženo da je u Theatre de lla Ville u Parizu, s velikim uspehom igrao Isusa Hrista u predstavi „Majstor i Margarita“ čuvenog reditelja Mišela Serbana.

„Kad podvučem crtu, mogu da kažem da nemam šta da prebacim ni sebi, ni drugima. Mislim da sam čak imao sreće u karijeri, a kad bih bio neskroman, mogao bih da kažem da sam možda bio zvezda „crnog talasa“ – „crni talas“ me je rodio i obeležio na neki način“, govorio je Gaga u svom poslednjem, testamentarnom intervjuu koji je dao potpisnici ovih redova.

Jedan od najvećih, najpoštovanijih i najvoljenijih jugoslovenskih i srpskih glumaca, koji je bio i veliki gospodin našeg grada, i koji je svojim duhom, vaspitanjem, darom, javnim gestovima i šarmom Beograd činio svetskom metropolom, preminuo je 11. marta 2016, posle dvogodišnje borbe s teškom bolešću koju je vodio zajedno sa svojom suprugom, legendarnom glumicom Milenom Dravić.

Smuvao sam Milenu

Gaga Nikolić je skoro pola veka voleo samo jednu ženu – on i Milena Dravić decenijama su bili sinonim najlepšeg, najzaljubljenijeg i najpostojanijeg glumačkog bračnog para, i to su ostali do danas.

Upoznali su se 1969. na snimanju filma „Horoskop“, a tajno se venčali tri godine kasnije, 31. decembra 1971, u pauzi snimanja kratkog TV filma „Kako su se volele dve budale“.

Kako je svedočila Seka Sablić, Gagina dugogodišnja prijateljica i koleginica sa Akademije, koja im je bila i kuma na venčanju, ta „situacija“ se ovako odvijala:

„Pošto mi se Gaga poveravao, jednog dana je došao i rekao sav ushićen: „Smuvao sam Milenu“. A ja sam rekla: „Lažeš“.

Dve godine kasnije bili su pred matičarem u Opštini Vračar, ali zbog žurbe da se vrate na snimanje nisu napravili nijednu fotografiju sa venčanja.

Koliko je bila velika njegova ljubav prema MIleni svedočio je – Pariz.

„Radio sam dosta u Parizu, neki bi rekli da sam bio uspešan. Ali, mučila me je nostalgija, i najviše mi je nedostajala Milena. I kad je trebalo da potpišem novi ugovor s Teatrom de la Vil, dvoumio sam se. Nešto me je vuklo nazad u Beograd, pre svega MIlena, pa onda prijatelji, Atelje, ceo Beograd“, svedočio je Gaga.

Ono što je smatrao najvažnijim u životu, kako je govorio, bilo je to Mileni bude oslonac i zaštita.

„Sve ima vek trajanja. I zaljubljenost, i ljubav. Samo je jedna kategorija u odnosu dvoje ljudi trajna, ako opstane, naravno. To je razumevanje. I podrazumevanje. Bez obzira na moje mane, trudio sam se da razumem i da podrazumevam, i da u svakom trenutku budem onaj na koga se može računati, ne samo džentlmenski, već istinski i ljudski“, govorio je Gaga.

On i Milena i dalje žive svoju ljubav, od 14. oktobra 2018. kada je ona preminula, opet su zajedno jedno uz drugo, „obraz uz obraz“, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, na kojoj počivaju.

„Žive“ i na uglu Mileševske ulice i Cara Nikolaja na Vračaru, kao Skver Milene i Gage, a beogradski bioskop u Ustanovi kulture Parobrod od 28. maja 2016. nosi ime „Dragan Gaga Nikolić“.

I kad budem mrtav i beo, ipak bih hteo…

„Sanjao sam posao kojim ću se baviti. I moji su se snovi ispunili. Ja sam kroz čitavu karijeru nastojao da, na neki način, u sebe utkam ono što je pisalo na špici prvog filma u kome sam igrao.  A pisalo je: „I kad budem mrtav i beo, ja bih ipak hteo da kakva-takva svetiljka budem“, govorio je Gaga Nikolić u svom poslednjem intervjuu u karijeri.

Kad je preminuo, među mnogim dirljivim posvetama koje je dobio od publike i poštovalaca od „Triglava do Đevđelije“, u njegovoj omiljenoj kafani „Talija“ na Vračaru, stajao je i ovaj napis:

„Dragi Gago, posle tebe više nema ko da bude Marlon Brando. Vole te tvoji Cigani“.

Gaga Nikolić i Milena Dravić posebno su ostali upamćeni po svom humanom antiratnim angažmanu, zbog čega su onih tragičnih devedesetih godina bili persone non grata na našoj nacionalnoj televiziji – postojala je zabrana da gostuju u emisijama RTS i Televizije Beograd.

„Možda u životu nisam iz svega izašao kao pobednik. Ali, i iskustvo je vrsta pobede. A i život i gluma su pobeđivanje bez pobede“, govorio je u svom poslednjem intervjuu.

„Voleo bih da napravim film „Suze moga jastuka“, ne bih to nazvao autobiografijom, više je reč o crticama, segmentima iz života koje sam zapisao iskreno, bez ulepšavanja.

Postoji u tom rukopisu i poglavlje „Pariz – grad moje svetlosti’, pošto ga svi svojataju, a ja imam poseban razlog da ga tako zovem. Kad sam počeo da se bavim tom idejom da snimim film, mislio sam da ću igrati samog sebe. Ali, sada vidim da ću ipak biti narator, i da sam već mator“, pričao je legendarni Gaga 2014. godine.

Momak koji pridržava uglove kuća

Ko je legendarni Gaga pisao je i Momo Kapor:

„Dragan Nikolić je oličenje punokrvnog beogradskog momka. Pokreti mačke, neprestani oprez, korača kao da se prikrada. Mršav kao hrt. Izbegava da priča o apstrakcijama, radije upotrebljava dečački cinizam nego ispovedački ton.

To je jedno od onih lica koje godinama prolaze Beogradom i postoje pokraj nas. To su momci koji pridržavaju uglove kuća da se ne sruše, a istovremeno žvaću žvaku gledajući filmove Džona Vejna. Nešto što bi možda neke žene nazvale: dete-muškarac“, zapisao je Kapor.

Pesnik Dušan Stojanović postavio je memorijalnu tablu na ulazu u zgradu u Ulici Ivana Đaje broj tri, gde je živeo legendarni glumački par, u znak zahvalnosti što je Gaga govorio njegove stihove i što mu je pomogao u karijeri.

A o Gagi je zapisao „da je simbol Beograda kao Avala i Pobednik“.

Njegova najbliskija prijateljica i kuma, Seka Sablić, i danas nosi sećanja na vreme njihovih studija:

O Gagi, i kako je od njega „primio“ hrišćanstvo, svedočio je i novinar Danasa Dragoljub Petrović:

„Gaga je pre toga venčao moje roditelje u Sabornoj crkvi i posle je kao što red nalaže i meni bio kršteni kum, zbog čega me uža familija i dan-danas zove Gaga.

Kum se kasnije venčao sa Milenom Dravić, pa sam kao klinac bio strašno ponosan što su me u školi i u mom kraju, Profesorskoj koloniji na Paliluli, cenili mnogo više nego što sam vredeo jer – „ej, ljudi, njemu je em Gaga Nikolić kum, em Milena Dravić kuma“.

Ima malo velikih zvezda koje svi vole, čiji životni pres-kliping nema ničega negativnog. Oni su bili baš takvi, ljudi bez ikakvih zala i baš nijednog skandala u svojim životima i karijerama. I normalno da si ponosan kada život namesti da ti baš takvi budu na „funkciji“ kuma, koja se među lokalnim življem posebno ceni“, zapisao je Petrović.