Nezamislivo veće od vremena ljudskog života

Jednostavne i uprošćene vizure na mojim slikama poput kreveta, sobe, vrata, svetionika, ruke, u isto vreme govore o prostoru izolacije, odnosno nas samih, ali i prostoru istraživanja, nečeg šireg i nepoznatog u okolini. Odnos ta dva plana mi je bio vrlo važan, i to sam pokušala da predstavim i u materijalnosti izvedbe korišćenjem slika-diptiha. Paleta varira, ali tonovi toplog drveta u kontrastu sa hladnim tonovima okeana koji vidimo kroz prozor dominiraju – to za Danas kaže umetnica Lidija Delić povodom svoje izložbe „Ako budeš imao sreće, više neće biti snova“, koja se otvara danas u prostoru galerije Eugster.

Umetnica uopštava akcentovanje rutinskog, običnog i životnog – međutim, njenu predstavu ordinarnog odlikuje specifičan senzibilitet koji dugo neguje u svojoj praksi.

Izložba je najšire inspirisana idejama iz naučnofantastičnog romana „Potopljeni svet“ Džejmsa Balarda iz 1962. godine. Radnja se odvija 2145. godine, kada su se usled globalnog zagrevanja otopile zaleđene površine Zemlje, nivo okeana se podigao i potopio veći deo naseljenih oblasti planete, a stanovništvo je potisnuto prema krajnim tačkama na Južnom i Severnom polu. Roman predstavlja meditaciju na temu apokalipse gde sam pojam biva značajno rekontekstualizovan. Naime, pojašnjava umetnica povodom romana, planeta Zemlja biva toliko drastično izmenjena da njeni preostali žitelji gotovo da gube sećanja na život pre apokalipse. Glavni junak, adaptirane svesti u novom svetu, kreće u neizvesnu i nesvesnu potragu za mestom (pejzažom) gde će moći ponovo da pripada.

Prema njenim rečima, naziv izložbe može da se tumači na različite načine ali kao ključ ističe različite manifestacije našeg nesvesnog koje reaguje na okidače iz promenjenog spoljašnjeg sveta – splet promena u našoj percepciji, fiziologiji, emocijama.

– Svako umetničko delo je neizostavno deo sredine u kojem nastaje, ono ne postoji u vakuumu. Motiv je uvek vezan za polje sopstvenog interesovanja i na taj način motiv je nešto veoma lično. S druge strane, kako u motivu, tako i u onome što je naslikano, uvek ima mnogo toga što nije pod kontrolom ili u vlasti autora. U romanu zanimljivo je da glavni junak umesto da se zaputi na saver, u moguću sigurnost, ide u pravcu juga i na neki način prihvata apokalipsu kao novi put. Dopada mi se ta ambivalentnost tumačenja i, na neki način, i ova serija slika predstavlja moj novi način prihvatanja izmenjene prirode oko nas – pojašnjava Delić.

Ona ukazuje da smo svakodnevno svedoci masovnih planetarnih događaja koji nepovratno menjaju našu okolinu.

– Više je nego jasno da se spoljašnji pejzaž sveta, u kome su klimatske promene izmenile geografsko lice planete, odražava i na unutrašnji svet pojedinaca koji u njemu borave. Naša tela provode vreme arhivirajući svaku tu novu promenu koja se dešava u biljnom i životinjskom svetu – ukazuje Delić i dodaje da se zainteresovala za koncept dubokog (geološkog) vremena koju koriste geolozi i drugi naučnici kako bi se opisalo vreme i odnosi između događaja koji su se dogodili u istoriji planete. Prema njenim rečima, te vremenske skale su gotovo nezamislivo veće od vremenskih razmera ljudskih života i planova.