Nežna monumentalnost

Pijanista Arkadij Volodos (1972) u Beogradu je ponovo i kao da je njegovim dolaskom nastavljen onaj svojevrsni pijanistički niz nastupa uživo ove jeseni u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, započet Nikolajem Luganskim i Siprijanom Kacarisom, te produžen izabranim umetnicima različitih generacija i senzibiliteta, i to kako onim već redovnim ‘povratnicima’ u našu najznačajniju koncertnu salu, tako i ovima koji nas pohode prvi put ili nakon odista mnogo godina proteklih od svoje poslednje muzičke posete. Arkadij Volodos spada u ovu potonju grupu – svi pamtimo prefinjenost i filigransku konstrukciju njegovih prethodnih beogradskih interpretacija, ali avaj, nakon ovolikog vremena sećanja blede i čine se apsolutno neuhvatljivim. U međuvremenu, stasala je i nova generacija klavirskih umetnika i slušalaca, tako da se činjenično stanje 2005/6 ispostavlja sasvim različitim od onog 2018. Sve ovo su razlozi – uz nesumnjivo Volodosovo pijanističko čuvenje i umenje – da dvorana Kolarca bude dupke puna i Arkadija Volodosa gladna.

I – Volodos nas je zaista poveo na raskošnu večeru. Otvorivši koncert ljupkom mladalačkom Sonatom E-dur D.157 Franca Šuberta, ovaj umetnik od prve tako postavlja zvučnu scenografiju i dinamičku skalu koja ostaje na snazi tokom čitave ove kompozicije, da bi se potom sa nekim inoviranim svojstvima ulila i u bazične dimenzije narednih Rahmanjinova i Skrjabina. Reč je ovde o gromadnom zanosu koji se na delu ispostavlja kao sušta istančanost. Taj Volodosov čulni žar čine osetljivo izvagana skladnost zvukova u međusobnom susretanju, jedna reljefna leva ruka koja osvaja vašu pažnju na neuporediv način, ta gotovo pa mocartovski pokretljiva i umiljata bujnost prvog stava, što u odblescima izbrušenih tonskih čestica i igri odjeka unutrašnjih glasova metamorfozira u one naredne. Čak i kad se lati pijanističke ilovače pune žestine, ovaj je umetnik najednom učini tek priviđenjem u pejzažu punom mikroskopskih čuvstava, izglačanih do visokog sjaja. Šubertovih narednih Šest muzičkih momenata op.94 D.780 pospešiće upravo taj preobražaj ka drugom delu programa, prikazujući svu krepku veštinu onih virtuoza što ne galame zvukom i ne razmeću se prostom snagom po nedužnoj klavijaturi. Treba imati moć imaginacije i duboko promišljeno oruđe ruku i prstiju da sa tako malo upotrebljenog intenziteta budete u stanju da izrazite toliko mnogo sakrivenog u podzemnim hodnicima intime – perfektan primer bio je onaj Allegro moderato br. 3 u ef-molu koji prolazi kao lahor, a dotiče se toliko suprotstavljenih, povremeno oporih i čak zlokobnih raspoloženja.

A to je tek bilo zagrevanje. Jer, vrlina pijanizma – demonstrirana u narednom izboru dela Sergeja Rahmanjinova, sa onom nezaboravno strastvenom i minuciozno raspomamljenom Serenadom op.3 br.5, e da bi odmah zatim Skrjabinove klavirske tvorevine pune britke moći, toliko samo moderne, mudre, kontemplativne i vanvremenske, od svih nas načinile jednu požudnu zbirku totala percepcije – ovde upravo preneražava. Arkadij Volodos zbilja nas je opčinio i naterao da trošimo do iznemoglosti sve zalihe svoje slušne, i uopšte mentalne volje. Da ne pominjemo koliko je samo potresao naše srce svojim spontanim konceptom nežne monumentalnosti, koja i u ovom ‘ruskom’ delu programa uz sebe prigrljuje prvoklasno umeće i pretananost emocije što tom majstorstvu zapoveda, ali sada još sve dopunjeno ‘gasom do daske’ ka samoj srži osećanja i krajnjih domašaja klavirske snage. Zapanjeno ste tako slušali završnu Skrjabinovu „Vers la flamme“ op. 72 koja vas zakiva za sedište super-moćima kompozitorove, ali i pijanistove ekspresivnosti iskaza. Plus pet neporecivih biseva(!), od kojih jednostavno ne stižete ni da se obazrete na onaj prethodni i postanete ga svesni sa svom njegovom delikatesnošću i interpretativnom filozofijom. Ali, taj Skrjabin, nezaboravan, plamteći, ultimativan. Odmah po dolasku kući, prepuštate se svim dostupnim snimcima ovog velikana i opijate tim zvukom do duboko u noć.