Ni ovde ni tamo politički se ne osećam kao kod kuće

Objavila ga je Geopoetika, a prevela Nataša Tučev. Gospodin Ka, a zapravo grof Sergej Karenjin (koji je imao osam godina 1872. u vreme kada počinje radnja Tolstojevog romana), ispoveda se družbenici, takođe strankinji, Albertini Vajtlo o svom dolasku u London nakon preživljavanja revolucionarne 1917. kao sin Ane Karenjine.

* Slavni roman „Ana Karenjina“ počinje čuvenom rečenicom „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.“ Vaš roman počinje pitanjem „Zašto brakovi propadaju?“. Da li vi ovde zapravo pokušavate da odgovorite Tolstoju?

– Pre nego što mi je i ponovo na pamet pala Rusija, jedno vreme sam predavala o romanu devetnaestog veka kao o romanu o preljubi. Ti svi veliki romani kao što su „Madam Bovari“ ili „Ana Karenjina“ u jednom trenutku, i pored genijalnog pisanja, učinili su mi se šematski relativno jednostavni, u smislu da se uvek radi o ženi udatoj za nekog ko je dosadan i ružan, a onda ona zbog preljube plaća najveću moguću cenu. Onda sam se zapitala da li bi bilo moguće napisati priču koja počinje od srećne porodice gde je žena, u ovom slučaju moja glavna junakinja Francuskinja, udata za nekog ko je idealan muž: lep, pametan, oficir, kao Vronski, a onda je dovesti u tu neku obrnutu situaciju. Negde sam rekla pa ni srećne porodice nisu sve iste. Treba pogledati malo i šta se u srećnim porodicama dešava. Sama početna priča romana nije samo odgovor na tu prvu u rečenicu iz „Ane Karenjine“ već odnose iz Tolstojevog romana okreće za 180 stepeni.

* Kako su u roman ušli Vivijen Li i Lorens Olivije?

– Roman je smešten u deo Londona u kome ja živim. Tu su tradicionalno živeli Beli Rusi još od 1920-ih. Tu sam upoznala porodicu, sada moje dobre prijateljice, Sofke Zinovjev, čija je baka u jednom trenutku bila sekretarica Lorensa Olivijea. Bila je zanimljiva po tome što je, iako ruska princeza, u Britaniji postala komunista. To mi je bio zanimljiv prevrat. NJen sin Patrik igrao je Sergeja Karenjina u filmu sa Vivijen Li. Tu je neki prvi korak. O tome znam već desetak-petnaest godina. Onda se desio prvi trenutak u kome sam pomislila, pa ovo je 1947. Tu se snima film o Ani Karenjini, a samog Serjožu igra jedan Rus.

* Vaše dve knjige adaptirane su za čuveni BBC Radio 4. Mnogo Slovena stvara u Londonu. Šta se Englezima u načinu na koji pišete toliko dopalo?

– Kad bih to znala, onda bih ponovila i sledeći put. Čak sam se negde hvalila sa dozom jednog hibrisa: „Eto od četiri knjige dve je adaptirao BBC, što je 50 odsto mog pisanja.“ Pretpostavljam da je u stvari činjenica da mene rukovodi priča i snaga priče, zaplet, mnogo više nego što je to možda slučaj u savremenoj slovenskoj književnosti. Na neki način, moje pisanje zaista je angloslovenski hibrid. Imam osećaj da je za nas koji pišemo na engleskom jeziku, bez obzira na to da li smo Srbi, Bugari, Rusi u Londonu, to pitanje šta taj hibrid znači. Na njega se može različito odgovoriti. Ali, u mom slučaju, kada se o samoj tehnici pisanja radi, najviše je zaplet doprineo tome da to Englezi čitaju kao svoj roman. Nije im stran.

* Englezi vas čitaju, tamo ste poznati, kako izgleda uslovno rečeno biti deo tamošnjeg spisateljskog establišmenta? Koliko autor unutar tog „sistema“ ima slobode?

– Zanimljivo je da sam ovog puta imala osećaj da imam mnogo više slobode, zbog uspeha „Gorskog“ koji je preveden na 16 jezika. Budući da sam roman prodala unapred, tu vrlo kompleksnu priču mogla sam da razvijam sama sa sobom do samog kraja, što je za mene bilo prelepo. S druge strane, ja sam rukopis predala još decembra prošle godine. Sad se već pribojavam da li će i kako će proći jer osećam teret te marketinške strategije. U jednom trenutku su čak naručili liniju nakita koja je inspirisana „Gospodinom Ka“. Ja nisam taj tip pisca. Meni bi tišina malo više odgovarala.

* Kako Britanci percipiraju nas Slovene, ali pre svega Ruse, jer su najveći. Jesmo li i dalje „divlji“ ili smo u kulturnom pogledu uspeli da se nekako etabliramo?

– Britanci imaju rusofobiju na jednom političkom nivou. Imaju jedan potpuno antiruski osećaj i stav da im Rusija stalno nešto radi o glavi, a da pritom na kulturnom nivou imaju jednu ogromnu dozu rusofilije. Toliko da čak prosečni Englezi misle da oni bolje rade Čehova od samih Rusa. Oni su vrlo svesni ruske kulture. To je na neki način šizofreno. Možda su i Rusi takvi. Ne znam dovoljno kakvo je stanje u Rusiji, ali pretpostavljam da su im Englezi politički neprijatelji, a u stvari se sele u London zato što se tamo osećaju kao kod kuće. Ti veliki narodi na ivicama Evrope i prijatelji su i neprijatelji istovremeno, rivali. Gaje „love-hate relationship“. To je i za mene zanimljivo i kompleksno, zato što kao autor „Izmišljanja Ruritanije“ uvek gledam na to kako jedna kultura predstavlja drugu.

* Budući da pišete na engleskom kako iščitavate prevod vašeg rukopisa na srpski s obzirom da vam je to maternji jezik?

– „Gorskog“ sam delimično sama prevodila jer sam imala mnogo više vremena, pa je srpsko izdanje objavljeno posle engleskog. U ovom slučaju moja velika želja bila je da se srpsko izdanje pojavi prvo, dva meseca pre originala. A postojala je jedna druga priča. Za ovaj roman sam uložila neverovatno mnogo napora u samo pisanje jer nisam smela ni u jednom trenutku da iskoristim reč koja nije postojala 1947. Kad ste stranac, to je kao da sebi vežete ruke. Na primer, počnem da pišem, ne razmišljam o tome i upotrebim reč „smog“ i onda sam svesna da su Englezi tada koristili reč „fog“ (magla). Posle tog napora, mislila sam da neću umeti da prevedem. Malo sam se pribojavala čitanja samog prevoda, ali je Nataša Tučev uspela da pogodi boju mog glasa na srpski, što nije lako.

* Budući da ste stalno ovde i tamo, kakav odnos imate prema Srbiji iz Engleske i obrnuto?

– Stalno sam u tom nekom dvojstvu. Sećam se da sam 2014. bila pozvana u nemačko ministarstvo spoljnih poslova povodom obeležavanja stogodišnjice početka Prvog svetskog rata. Nekoliko puta sam rekla „mi“ i onda morala da objasnim koji „mi“. „Mi izlazimo iz Evrope“ ili „mi ulazimo u Evropu.“ Srbija i Engleska su na toj klackalici. Kada ovde sedim i posmatram izlazak Britanije iz Evrope, to mi se čini neverovatnim i čak nadrealnim. Nekako mi se čini da razmišljam mnogo više politički kada sam ovde nego kada sam tamo. Tamo sam nekako neodgovorna, ovde mi se sve čini teže, sa većim posledicama, sa većim naporima. Više se uvek brinem za budućnost Srbije nego za budućnost Engleske. Da li Srbija vuče prave poteze? A dešava mi se i ovde i tamo da se politički ne osećam kao kod kuće.

Lična karta

Knjige naše sagovornice prevedene su na dvadesetak svetskih jezika i stekle su status bestselera u nizu evropskih zemalja. „Solunski anđeo“, dobitnik nagrade „Robert Krošou“, bio je knjiga godine londonskog Tajmsa. „Černobiljske jagode“ i „Gorski“ adaptirane su na BBC-u. „Gorski“ je bio izabran i za knjigu godine britanskog knjižarskog lanca Voterstouns, kao i za specijalnu preporuku za čitanje NJujork tajmsa.

Knjiga o osamdesetim godinama

– Hoću da napišem roman koji se bavi Hladnim ratom, vremenom osamdesetih. To je bilo vreme kada sam ovde diplomirala i otišla u London. To je onaj trenutak kada mi još ne znamo da će Berlinski zid pasti i još ne znamo šta će se ovde događati. Osećam jaku nostalgiju za Londonom iz sredine osamdesetih. Sada shvatam koliko je to bio drugi grad. Kao što sam sa „Gospodinom Ka“ živela s kalendarom iz 1947, sada se bavim dovlačenjem ploča i knjiga iz osamdesetih – kaže Vesna Goldsvorti.