Niče je zaplakao onog trenutka kada je postao čovek

U njemu si sada i uvek si sam svoja publika. LJudi koriste razne stvari, pa i religiju, da se iza nje kriju, da budu izgovor za neku sopstvenu suprotnost. Obesmišljena je ideja da svaka religija u sebi nosi ljubav, veru, nadu, a zapravo je izgovor za neka od najvećih zala koja su se desila u istoriji čovečanstva. Zanimljivo je kod Ničea i to što govori o natčoveku na pragu religije. Čoveku koji se izdigne iznad ovog ovde i ljudskog, da bi postao natčovek, a opet je u borbi sa samim sobom – kaže u razgovoru za Danas Goran Jevtić, koji se u predstavi „Kad je Niče plakao“, prema istoimenom romanu Irvina Jaloma, pojavljuje u dvostrukoj ulozi – kao reditelj i kao glumac – igra velikog nemačkog filozofa Fridriha Ničea. Komad je nedavno premijerno izveden na sceni pozorišta „Vuk Karadžić“, u produkciji „KULTUROCILIN“. Predstavu očekuju premijere u Novom Sadu i festivali, a Jevtić kaže da je ponosan što je u projektu okupio velike umetnike na jednom mestu.

* Predstava je rađena kao psihoanaliza na sceni, ali i sa publikom, koje ste dijagnoze ustanovili?

– Teško je igrati realne ljude, jer imaš zadatost njihovih karaktera, a ujedno u samom sebi moraš naći sponu između sebe i lika. Preispitivanja kojima smo se kroz psihoanalizu bavili su naše traume, odrastanja, predgovorni period. Sve što smo radili u toku tri meseca u mnogo čemu je zaista bila seansa pre nego što je postala pozorišna proba, potom predstava.

* Kako ste zadovoljni reagovanjem publike?

– Jako. Naša ideja je bila da tim razgovorima između doktora Brojera i Ničea otvorimo probleme ljudi koji sede u publici, jer se u temama braka, uspeha, karijere, kolotečine u koje upadamo u svakodnevnim životima, kriznim godinama, stvaralaštvu, ljubavi, seksualnosti, religije… ljudi pronalaze. Divno je kada se postavi komad koji ima svoju tržišnu vrednost, a da pri tom nije estradna komercijalnost bez umetničkog integriteta i kvaliteta, već zapravo vrlo duboko delo.

* Koliko se stege konvencionalnih vrednosti, braka, porodice, religije i danas osećaju kao norme u društvu i na koji način smo sputani normama?

– Suština kao i osnovna ideja predstave je traženje načina pomirenja Super ega, kao onoga što je nametnuto i ID-a, nagona. Mi smo i socijalna bića, ali i nagonska, životinjska. Ova predstava se u najvećoj meri time bavi. Važno je da čovek u sebi njih miri, u suprotnom je ili mašina u službi socijalnog života, ili deluje samo nagonski. Ovo je priča o potrazi balansa.

* Da li bi Lu Salome zbog svojih stavova i danas bila osuđivana od dela društva?

– Lu Salome je u evropskim literarnim i filozofskim krugovima u prvi mah bila posmatrana i tretirana estradno, kao neki trendseter, kao modna dvorska luda, skandal majstor. Ali, očaravajuće kod nje je to što je to bio uvek prvi utisak. Onog trenutka kada bi progovorila među ozbiljnim glavama tog vremena, oni bi zaboravljali formu i bazirali se na sadržaj. Mi smo društvo koje danas više nego ikada trpi teror mladosti. Kada bismo videli proroka, ako nije dobro obučen, ne bi ga slušali, jer smo se u toj površnosti više bazirali na formu nego na suštinu. Lu Salome nosi ideju emancipacije, autentične unutrašnje slobode i odbacivanja nužnih dužnosti. U potrazi za ljubavlju prema sebi nalazi ljubav prema drugima. Hrabrost za promenu stavova i ubeđenja. Vagner u to vreme komponuje muziku koju i danas smatramo za vrhunsku umetnost, a Lu Salome tada biva pop star. Niče odbacuje i Vagnera i nju zato što tvrdi da oni na kraju traže, ipak, samo aplauz. Niče ne želi ni za koga da stvara, njegova nasušna potreba je samo da stvara. Naravno da će se na kraju pokazati da i on traži publiku i da nisu važna samo usta koja govore nego i uši koje slušaju.

* Koliko je Ana O značajna za istoriju, uporedite mi položaj žena nekada i sad?

– Tada je bilo drugačije, drastično. Danas isto imate društvo koje frustrira žene zato što u se u 21. veku i dalje bore za podjednake plate, prava, statuse, zastupljenost u vođenju države i drugih poslova. Čak i u Holivudu imate situaciju da posle dobijenog Oskara glumice nemaju jednaku svotu novca kao glumci. Suštinski je malo toga promenjeno. Brojer, Frojd i Jung su imali po jednu od tih čuvenih pacijentkinja preko kojih su zapravo napravili celu svoju nauku, a žene su malo zaboravljene u istoriji. Mislim da bi čovečanstvo trebalo da podigne veliki spomenik tim ženama. One nisu bile samo pacijentkinje i bolesne žene već izuzetno hrabre i maštovite osobe koje su ulazile u veliki stepen rizika.

* Kad je Niče zaplakao i šta su rekle njegove suze?

– Niče je zaplakao onog trenutka kada je postao čovek. On propoveda o slobodi i promeni ubeđenja, a zapravo ne primećuje da je vrlo radikalan, tvrdokoran hermetičan u svemu i jednu religiju menja drugom. On je nulta tačka i 360. stepen, ali to pravi krug. Onog trenutka kada nauči da balansira i da u sebi miri mislećeg čoveka i životinju, nauči da nije strašno biti slab, da su i razočaranja deo života kao i radosti. Da sve to skupa čini život. Kada shvati da je u redu imati ljudske slabosti, on postaje čovek, a njegove suze su rosa koja raskravi suvoću koju je nosio u sebi. To je taj katarzičan trenutak i predstave ali i naših života.

* Brojer uspeva da dosegne slobodu odbacujući brak i društvene norme a onda se budi iz hipnoze. Da li čovek u realnosti može biti slobodan?

– Ne znam da li može biti slobodan, ali može da se izbori za trenutke slobode. Trenuci nisu mala stvar, jer je život satkan od raznovrsnih trenutaka. Momenti istinske sreće, ljubavi, slobode su ono što čini život. I ljudi u manastiru imaju trenutke kolebanja, jer su ona unutar nas. Apsolutna sloboda ne postoji, ono što je moguće jeste da smrt prestane da bude strašna ukoliko se život proživi. Tada opada stepen straha od smrti i pomirenje sa tim da smo prolazni nekako lakše pada. Brojer odbacuje društvene norme da bi sebe iznova ‘sklopio’ i to ne na osnovu nametnutog, nego onog što je stvar njegovog izbora. To je prelomna tačka i ključ uspešnosti ove predstave – sklapanje psihoanalize i dramske umetnosti koje su jako povezane. Glumački i dramski proces počinje tako što uzmete slova na papiru, rasklopite i raščlanite, a potom sklapate kockice od kojih pravite život, ličnost, dramu, sukob. Kada od toga napravite sliku života ili njegovog ogledala nastane predstava. Psihoanaliza u suštini radi istu stvar – rasklapa elemente ličnosti i na duši i na duhu čoveka. Sve njegove zebnje strahove, boli, sreće da bi sklopila zdravog čoveka. Poruka predstave jeste: ako si nezadovoljan životom, to ne znači da treba da ga odbaciš već da ga rasklopiš i sa distance pogledaš. Spakuješ parčiće sebe u drugu kombinaciju sa istim sadržajem, ali prijamčiviju tvom oku. To radi ova predstava, gluma i psihoanaliza.

Izvan konteksta

– Kao što u hrišćanstvu Hrist kaže: „Ja ti donosim mač“, a onda neko to izvitoperi pa povede ljude u krstaške ratove, isto tako su nacisti izvitoperili Ničea, govoreći da je on njihov glasnogovornik. Naravno da Ničeov natčovek nije imao nikakav rasni predznak, nego je zloupotrebljen – kaže Jevtić.

Glumci i političari

* Podržali ste proteste, koja je uloga umetnika u njima, pošto sada imamo situaciju da ne glume glumci već političari?

– Glumci su loši političari, što nije nužno, ali su političari još gori glumci. Nadam se vremenu kada će se svi vratiti onome u čemu su bolji. Za šta su rođeni. Imate umetnike koji su podržali proteste u nezavisnoj listi mimo kakvih političara i udruženja. To je bio glas umetnika koji žive u društvu u kojem im nije dobro, koji su zapostavljeni, a treba da budu stubovi društva. Vraćamo se na čuvenu Čerčilovu rečenicu da se tokom Drugog svetskog rata svemu mogao smanjiti budžet osim kulturi, jer ako to ukinemo, za šta se onda borimo? Kultura je nešto što civilizacija ostavlja kao dokaz svog postojanja. Ovde se ne razvija ni kultura življenja ni dijaloga. Bavim se umetnošću i tvrdim odgovorno da nije dobra kulturna politika ove države. Tako je 20 i kusur godina, a to je jedino što iza nas ostaje.

Ministarka

Predstava „Ministarka“ traje godinama i bliži se sto pedesetom izvođenju u maju. Tada će biti 90 godina od kako je napisana. Izvešće se 150. put koliko se i originalna predstava sa Žankom Stokić igrala I još će živeti iako je promenila tri vlasti i dalje je aktuelna. Očigledno je bila aktuelna i kad je Nušić pisao. Koje je to društvo koje se ne menja 90 godina. Pitanje je do kada će biti aktuelna, jer dok god jeste znači da društvo mora mnogo da radi – smatra Goran Jevtić.