Nije bilo srećnijeg čoveka na svetu

Štefki se činilo da ju je sve ono strašno što joj je doletelo, doletelo u snovima i u neverovatno zaboravljenoj, neverovatno dalekoj prošlosti, zaista, u prošlosti, koja nije bila toliko daleka da bi trebalo ziheraški sećati se nje.

Suprotno tome, Štefka nikada nije pomislila da je prošlo vreme izmicanja i virenja iza vrata, da je to vreme ostalo daleko iza nje.

Ne: tih dana Štefka je zaista mogla da zaboravi na sve, ali ono čega se sećala sećala se resko, detaljno i izbliza.

Sećala se jednog.

Nekadašnjim blagodetima koje su joj se sad vratile natrag (četkanje Bardine odeće, pražnjenje Bardinih pepeljara, udisanje Bardinog dima, posmatranje Bardinog samovanja) pridružila se nova blagodet.

Sedenje kraj Bardinog sina.

Štefka bi uvek izašla iz sobe kada bi Barda gledao dete, ali već sama pomisao na to da bi mogla ostati, da bi mogla da razmeni nekoliko reči s Bardom i da se čak i upusti s njim u duži razgovor, bila je tako slatka i lepa.

Štefka je srećno proživljavala vreme koje je prekinuo Angelinin nastup.

Časovi su joj se činili dugim, neprolaznim.

Bila je to tiha, prigušena radost, koja je rasla u njoj.

Ne previše brzo.

Nastupio je trenutak kada toga nije bilo više dovoljno.

Štefka se oslobodila straha, za koji je mislila da ga se nikad neće moći osloboditi.

Kao onda u kuhinji, kada se oslobodila obuzdavanja same sebe i laži.

Htela je više.

Nešto vremena.

Bilo je dovoljno želeti.

Mogla je da bude srećna, mogla je da duboko udahne vazduh i pocrveni već na samu pomisao da bi moglo biti.

Dan je bio dug, nad vrhom dvorskog brežuljka i nad močvarom još je sijalo sunce.

Štefkine noge su nesigurno koračale po neravnom pločniku.

Srela je grupu školaraca.

Mahali su joj s dvora, svi su nosili pod pazusima svežnjeve knjiga povezane kaišom, osim jednog koji je upravo objašnjavao da on nema sa sobom školske knjige jer uvek sve nauči pred čas iz onih pozajmljenih.

Drski i hvalisavi učenik je bio sitan, svetloriđe kose i veoma pegav.

Oči su mu bile male i skoro srebrnoplave.

Nos istovremeno debeo i tanak, svakako velik.

Uprkos neobičnim bojama i velikom nosu učenikovo lice bilo je ljupko, već na prvi pogled bio je bistrouman.

Štefka se smeškala prolazeći pored gomile momčića.

Oni su zaćutali, pogledali su se, a onda udruženim snagama dosetili se kakve neslane šale koja je i njima samima bila odvratna.

Ani Mejačevoj Štefka je rekla da ide na misu.

Lagala je, jer nije htela da je proglase za čudakinju.

Čemu još i šetnja nakon čitavog dana pospremanja po kući?

Nije bila nedelja.

Bio je običan dan.

U Štefkinom postupku bilo je nečeg čudačkog, koliko je crnog pod noktom.

Malo, dakle.

Čudakinja Štefka.

Neko ju je pratio.

Znala je čiji su to koraci.

Prepoznala bi taj ritam i taj dah i škripu tih cipela i kliženje tih koraka, čak i kada bi pored njih bubnjalo petsto divljih crnaca.

Štefka je sa sigurnošću slutila da će se desiti ono najlepše, najveličanstvenije, da će se desiti jedino što je trebalo da se desi.

Rastvorila je usne kao za poljubac, progutala pljuvačku ne bi li lakše rekla „da“.

Blago je usporila hod.

Prišao je bliže.

Bio je već sasvim blizu.

Okrenula se ka njemu s pogledom užarenim od radosti i strasti, a on je bio običniji nego inače.

„O, Štefka, idete li na misu?“ rekao je. „Ja moram u posetu.“

Ni minut nisu hodali jedno uz drugo.

Barda je skrenuo desno, Štefku je lažno “na misu“ teralo dalje ka franjevačkoj crkvi.

Nisu razmenili nijedne lepe reči.

Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović

Autorka je poznata slovenačka romansijerka čiji je roman „Tereza“ objavljen u izdanju Arhipelaga u ediciji 100 slovenskih romana.