Nije mnogo drugačije, ali je dobro

Naprotiv, već zato što mi se čini da je to jedan od najhermetičnijih i najteže prohodnih radova na ovogodišnjem Salonu“, kaže za Danas Radonja Leposavić, istoričar umetnosti i radijski novinar, neposredno pred poslednje vođenje kroz postavku izložbe „LJubavni zanos“ u Muzeju grada Beograda.

Umetnik Siniša Ilić, laureat novčane nagrade u iznosu od 250.000 dinara za instalaciju „Bez predloga konkretnog rešenja“, za polazište svog rada uzeo je razglednicu iz porodične arhive koju je dobio njegov otac od prijatelja iz Egipta. Ona je napisana na srpskohrvatskom jeziku kao gest prijateljstva i vraća nas u period Pokreta nesvrstanih čija je članica bila i Jugoslavija, ali i načine na koje su veze između zemalja članica pokreta uticale na individualne međuljudske odnose.

„To Sinišino uranjanje u istoriju sa velikim I, uranjanje u prošlost koja i jeste i nije njegovo „porodično“ sećanje, to pitanje: da li je naša emotivnost baš uvek vezana za neki institucionalni okvir i ima li prijateljstva izvan politike, realizovano je metodom koji bih nazvao „automatskim crtanjem“ – crtanjem „ispod nivoa svesti“. Ni sam Siniša ne zna šta će iz ruke „dobiti“ – kao što ni mi ne znamo šta smo u tom njegovom kompleksnom radu videli. A videli smo trag, umetnički trag prošlosti. Koje nikad više nema – a uvek je negde tu…“, smatra Radonja Leposavić. NJegov favorit na ovogodišnjem Salonu je, kako kaže, bila Suzan Filips i njen rad Dve sestre.

„Ta škotska umetnica – koja je pre dve godine proglašena i britanskom plemkinjom, proslavila se u „vizuelnoj“ umetnosti radovima koji su isključivo zvučni. Još nije sasvim uočen istorijski i revolucionarni značaj činjenice da je Suzan 2010. dobila Tarnerovu nagradu za jedan apsolutno audio rad. Zamislite: njene „vizuelne“ radove možete otad bez ostatka emitovati i preko radija! U najboljoj dišanovskoj tradiciji…“, ističe naš sagovornik i dodaje kako bi apostrofirao još jedan rad – švedskog umetnika Petera Juhansona.

„To je ona u pink prefarbana crkva sa kobasicama i slaninom, sa mašinama koje treba „istinu o sopstvenoj veličini“ da nam utuve u glavu… I tu nema nikakvih dvosmislenosti; sam Peter u propratnom tekstu kaže da njegov rad, sad ću to da vam nađem i citiram: „… za cilj ima da sruši crkvu i švedsko kraljevstvo i da se suprotstavi rasističkim ispadima i nasilju“. Ali, nažalost, na kraju dodaje: „Doduše, ne uvek uspešno!“

Najdraži rad Danijeli Purešević, istoričarki umetnosti i urednici Redakcije za kulturu RTS-a, jeste rad nemačkog umetnika Andrea Blanka, koji se školovao u Londonu. Reč je o „Kutiji sa vojničkim čizmama“ izvedenim potpuno realistički u kamenu koji iza sebe kriju intrigantnu priču, budući da je ovu obuću nosio umetnikov deda u vojničkim marševima i pohodima na Rusiju. Što se tiče opšteg utiska 56. Oktobarskog salona kojem su prethodile peripetije zbog promene formata, Danijela Purešević ocenjuje:

„Nismo dobili nešto drugačije od onoga što je ranije bio taj međunarodni internacionalni Oktobarski salon, ali smo dobili jednog kustosa od autoriteta i iskustva koji je dobro fundirao ovogodišnju izložbu.“ Ona smatra da Dejvid Eliot nije mnogo improvizovao i da je postavio dobre temelje.

„On možda jeste ta stara škola, ali je ona donela mnogo toga dobrog za ovu publiku“, smatra Purešević i dodaje da je važno što se vodilo računa o dijalogu i ravnoteži između stranih autora i domaće scene, te da su radovi veoma lepo postavljeni u prostoru – „svaki je vidljiv, diše i komunicira“.

„Nadam se da ovaj bijenalni ritam neće uspavati organizatore zato što je već sad pravo vreme da se imenuje novi selektor i da se počne sa pripremama za sledeće izdanje Bijenala. Jer, ako ne počne odmah da se radi, napraviće se jedna loša priča“, konstatuje Danijela Purešević.

„Mislim da je Dejvid Eliot napravio dosta dobar ozbiljan i vrlo kompleksan koncept“, ukazuje Snežana Stamenković, istoričarka umetnosti i urednica u Radio Beogradu 2. Prema njenim rečima, u pitanju je koncept koji je na veoma adekvatan način odgovorio kako na prostore ovde tako i na globalne tokove koji obeležavaju sve ono što se dešava u poljima kulture, umetnosti, društva, politike i finansija.

„U tom smislu je Dejvid Eliot ponudio umetnička viđenja onoga što živimo svi i mi ovde na Balkanu. U onoj meri u kojoj svako od nas ima određeni stepen obrazovanosti da isprati ove radove, u toj meri su svi ti nivoi koje je on pokušao da ponudi zapravo mogli da budu iščitani“, zaključuje Snežana Stamenković.

„Ova izložba je u velikoj meri opravdala očekivanja“, kaže Milica Lapčević, novinarka RTV Studija B i vizuelna umetnica.

„Videli smo revijalni prikaz različitih umetničkih poetika. Neki radovi su impresionirali prilježnošću umetnika i mogućnošću da se unutar postojećih formata predstavljaju sasvim nove vizuelne forme kao u radu Vladana Jeremića i Rene Redle koji se pozivaju na jedan ambijentalni crtež što je na granici poznatih umetničkih formata – savremenih formi, kao što su grafiti, i tradicionalnih poput ikone, skulpture u prostoru, instalacije i same pozicije posmatrača koji ulazeći u taj crtež izvodi performans. Takav polivalentan rad prema mom mišljenju zaslužuje pažnju“, ocenjuje naša sagovornica. Ona skreće pažnju i na nagrađeni rad „Neka delanja koja još nisu odrađena u Revoluciji“ umetnika iz Kine Sun Sjuna, koji, kako kaže, ilustruje kolika je moć animacije i koliko animacija umetničkog dela može biti veoma bogata raskošna i ekspresivna forma.

„Kao što smo mogli da vidimo stotine drvoreza prerasli su u jedan film“, kaže Milica Lapčević uz konstataciju da je važno da Salon i dalje prikazuje što složenije inovacije.

Inače, za razliku od gužve na otvaranju ovogodišnjeg 56. Oktobarskog salona, proglašenju dobitnika nagrada ove manifestacije koja je upriličena u subotu u Muzeju grada Beograda prisustvovalo je svega pedesetak ljudi, a nijedan od laureata se nije pojavio. Ni Siniša Ilić, umetnik iz Beograda koji je osvojio novčanu nagradu, niti umetnici kojima su pripale počasne nagrade Sun Sjun i Anastasija Vepreva. Budući da su ovogodišnjem Oktobarcu, kako ga mnogi od milja zovu, prethodile strepnje i očekivanja, valja podsetiti na izjavu Vladana Vukosavljevića, tadašnjeg sekretara za kulturu Beograda, sadašnjeg ministra kulture i informisanja, „da će se bijenalnim održavanjem Oktobarskog salona ostvariti određene uštede, ali i bitno popraviti kvalitet te kulturne manifestacije“. Dok su uštede jasno predstavljene, promena kvaliteta Salona u odnosu na izložbu od pre dve godine nije uočljiva pa ostaje otvoreno pitanje da li će zaista zaživeti ideja da Oktobarski salon preraste u „Beogradsko bijenale“.

Putanja od O do S

Iako je u najavi novi logo Oktobarskog salona veoma potenciran, tokom trajanja manifestacije on je ostao gotovo nevidljiv, neartikulisan i o njemu uopšte nije bilo reči. Logo je oblikovao DŽonaton Abot iz čuvenog britanskog studija dizajnera DŽonatona Barnbruka. Zbog bijenalnog formata manifestacije Abot je odvojio crtom slova „O“ i „S“. Ta crta je fluidna a zanimljivo je da je slovo formirano od dva ćirilična slova – „s“, objasnila je Jelena Lugonja, dizajnerka koja je učestvovala u ovom procesu. Inače DŽonaton Barnbruk je dizajner visoke svetske reputacije čiji studio iza sebe ima portfolio pun zvučnih imena poput Demijena Hersta, Dejvida Bouvija, Adbustersa, zatim značajnih manifestacija savremene umetnosti a takođe je jedan od 33 potpisnika manifesta koji poziva grafičke dizajnere na osvešćenje sopstvene pozicije i uloge unutar savremenog kapitalističko-konzumerističkog društva.

16.000 posetilaca

Tokom trajanja 56. Oktobarskog salona od 23. septembra do 6. novembra organizovana su brojna tematska stručna vođenja kroz izložbu koju je kako kažu, u Kulturnom centru Beogradu, posetilo oko 16.000 ljudi, što je tri puta više nego u ranijim izdanjima ove smotre.