Nije nemoguće razumeti Balkan

Popularnost knjiga Aleka Popova kod nas ne treba da čudi, budući da je on jedan od retkih spisatelja koji crnim humorom i duhovitošću nastoji da se razračuna sa balkanskim mitovima i legendama koje sami o sebi imamo. „Mnogo je sličnosti između naše dve kulture“, ističe Popov, „ali ima i nekih istorijskih razlika. Reč je o sličnom mentalnom sklopu koji dominira u obe kulture, što je izuzetno važno.“ Budući da je reč o veoma sličnim jezicima pitali smo gosta iz Bugarske koliko je zadovoljan prevodima svojih dela na srpski: „Imate odlične prevodioce. Odlično uočavaju nijanse i sličnosti u oba jezika i svoj posao rade sjajno.

Alek Popov je ostao dosledan sebi. Recimo, u rukopisu „Nivo za napredne“ otvoreno ismeva pojedine bugarske, ali i slovenske osobine. Sve nam je to odlično poznato: opšta nekultura, neznanje, nepoštenje, nesnalaženje, bahatost. U britkoj kritici bugarskog mentaliteta, Popov ne štedi ni sveobećavajući Zapad (naročito u pričama koje se bave prostorom bivše Jugoslavije). Ta autorova oštrina i gruba iskrenost ponekad su prosvetljujuće, a uvek duhovite: do suza; no beskompromisnost cinizma, ironije i crnog humora ponekad dovedenog do nelagode, zalečena je jasnom dobronamernošću i željom da ljudi i svet oko njih – budu bolji.

Alek Popov i može da napravi odlično poređenje između kultura Istoka i Zapada Evrope budući da je jedno vreme radio kao ataše za kulturu u bugarskoj ambasadi u Londonu. Pitamo ga kako nas onda Zapad, razume i koliko je zapadnjacima teško da razumeju Balkan: „Nije nemoguće razumeti Balkan, mada onima koji ne potiču iz tog kulturnog miljea jeste pomalo teško. Ne treba zaboraviti da slika koju Englezi imaju o Balkancima potiče od njihovih putopisaca. Reč je o predstavama iz devetnaestog veka. Njih živopisna folklornost, karnevalnost i grotesknost naših balkanskih kultura pomalo zbunjuje. Na kontinentu Evrope situacija je nešto drugačija. Problem je u tome što mi mislimo da je taj deo kulture bitan. A zapravo reč je o nečemu mrtvom i zastarelom što više nikoga ne zanima.“

Koliko se međusobno poznajemo, pitamo Aleka Popova. „Poznajemo se, ali nedovoljno. Nužno je uspostaviti bolju komunikaciju, uspostaviti zajedničko tržište. Suštinski je važno znati šta misle pisci iz regiona, šta i kako stvaraju. Zato bismo morali da imamo zajedničko kulturno tržište. Jezičke barijere se lako daju prevazići. Važno je da poznajemo sami sebe što je bitno za očuvanje naše kulture i našeg zajedničkog kulturnog identiteta.“

Bugarska je ne tako davno postala i članica Evropske unije. Na pitanje koliko je bugarska kultura dobila, odnosno izgubila, Popov odgovara: „Ništa nije ni dobila ni izgubila, stvari u kulturi idu svojom dinamikom. U svakom slučaju niko ne želi da čuje glasove koji kritikuju režim. To je svuda isto.“

Podsetimo, naš sagovornik je dobitnik prestižnih nagrada „Graviton“ za fantastiku (1995), „Pavel Vežinov“ za kriminalističku priču (1994), „Raško Sugarev“ za najbolju proznu knjigu u 2002. godini, nagrade časopisa Clouds u kojem je „Misija London“ objavljena na engleskom jeziku (2004), kao i (2005) Nacionalne nagrade za dramaturgiju „Ivan Radoev“. Prisutan je u nekoliko svetskih antologija (Francuska, Nemačka, Slovenija i SAD), a njegova proza prevođena je, između ostalih, na nemački, francuski, engleski, danski, poljski, češki, turski, mađarski, srpski, slovenački, albanski, makedonski i turski.

„Moj novi roman treba u Bugarskoj da izađe do kraja godine i radim na jednoj crnohumornoj drami“, poručuje svojim ovdašnjim vernim čitaocima (kojih nije malo) Alek Popov.