„Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu)”: Drama Biljane Srbljanović prvi put u Narodnom pozorištu u Beogradu

Ovo će biti prvi put da se neki komad Biljana Srbljanović, savremene srpske i evropske spisateljice, izvodi u Narodnom pozorištu u Beogradu, a režija je poverena Andreju Nosovu, priznatom reditelju koji u svojim predstavama, hrabro i beskompromisno, progovora o problemima koji muče savremenog čoveka.

„Sve drame Biljane Srbljanović su melem za reditelja, ali ova ima one intimne i političke slojeve koji otvaraju pitanja koja su danas vrlo aktuelna i meni posebno važna. Osećao sam određenu bliskost sa tim ljudima. I morao sam da odaberem, šta je to što me zanima. Pre svega, naše prihvatanje malih grubosti kao normalnih pojava, odnosno nedostatak nežnosti, ili odsustvo samilosti kao snaga ili vrlina u jednom društvu. Ovo je priča o smrti, onoj pravoj i onoj društvenoj. O životu i generacijama koje su tu, ali i koje dolaze. Odluka Narodnog pozorišta da postavimo ovaj komad je važna jer ta surovost o kojoj govorimo često se ogleda u zaboravljanju ili podrazumevanju nečijeg prisustva, rada, uspeha“, smatra Nosov.

Junaci te uzbudljive tužno-smešne priče su likovi koji su, inače, već prepoznatljivi u delima Biljane Srbljanović – izopačena i presita deca, nedorasli sredovečni slabići, njihove vršnjakinje zarobljene u začarane krugove svojih neostvarenih brakova, starci koji za sebe grabe budućnost koju neće dočekati i njihova deca, zatočena u odnosima iz prošlosti koje ne mogu da preovladaju, samozaljubljeni, ambiciozni političari, majke i očevi koji su spremni da i u svojoj kući hodaju po leševima.

„Naša predstava bi trebalo da otvori prostore ispitivanja onog što vidimo kao uzroke takvog stanja stvari. Šta to nismo dozvolili našoj deci, ili šta smo im previše dali? Gde su granice i kakve veze one imaju sa onim što zovemo poredak, sistem i društvo? Mi pravimo tragičnu komediju sa elementima koji su još uvek toliko živi da deluju dokumentarno. Iako je žanrovsko određenje veoma važno rekao bih da bih voleo da naša predstava ima i onu zapitanost publike posle koja ljude tera na akciju – sasvim malu i intimnu promenu rituala i odnosa prema samilosti“, ističe Andrej Nosov.

„Po prvi put, nakon tridesetak godina rada, neki moj komad igraće se u Narodnom pozorištu. Veoma mi je važno što je dramu u pozorište doneo i predložio meni blizak reditelj i prijatelj Andrej Nosov, sa kojim sam mnogo i dugo radila brojne zajedničke umetničke projekte. Važno mi je što mu je Narodno pozorište pružilo priliku da okupi i ansambl vrsnih glumica i svih umetničkih saradnika koje je izabrao, kao i da svi oni rade u pravim kreativnim uslovima. Ovaj tekst je duboko ličan, možda čak i najdirektniji koji sam ikada napisala; govori o meni i mojim gubicima, ali i o ljudima koje sam u životu sretala, kojima sam se nadala i radovala, u koje sam se razočaravala i koje sam gubila, ali mi je od svega toga emotivno i sentimentalno, ipak uvek bilo najvažnije da se prepozna moj humor i shvatanje smeha sa kojim pristupam svim svojim životima u dramama i to sam od ove ekipe i dobila“, kaže Biljana Srbljanović.

Ova duboko lična i intimna priča, praizvedena je 2011. godine, prvo u Jugoslovenskom dramskom pozorištu  u Beogradu, a potom i u nemačkom pozorištu Šaušpilhaus Bohum.

Dramaturg Đorđe Kosić, scenograf Zorana Petrov, kostimografi Marija Marković Milojev i Petra Fotez, kompozitor Draško Adžić, Vladimir Petričević (produkcija muzike) i Marija Milenković (scenski pokret) potpisuju se kao umetnički tim ovog pozorišnog dela u kojem su uloge dodeljene Branku Vidakoviću, Vanji Ejdus, Nenadu Stojmenoviću, Nini Nešković, Milošu Đorđeviću, Suzani Lukić, Dragani Varagić i Petru Strugaru.

Muziku na trubi izvodi član Orkestra Narodnog pozorišta Vladimir Jovanović.