Nijedna uloga mi nije teška, ali još uvek imam tremu

Odrično odmahivanje glave, dok joj fotograf lista jedan za drugim snimke sa fotoaparata, ponavlja se. Fotograf se znoji od muke, Iper je potpuno staložena. I sama se bavi fotografijom, menja poziciju u prostoru, primećuje da nedostaje svetla.

– Ne, podignite malo više kameru, molim – kaže fotografu koji daje sve od sebe. Radnja s naočarima i odmahivanje glavom kojim predočava da i dalje nije zadovoljna se ponavlja.

Ako bi vas ova scena navela da pomislite da je Izabel Iper sujetna osoba, koja preterano vodi računa o svom izgledu – utisak vaše reporterke nije takav, kao što nije ni da je fotograf omanuo. Biće pre da bi ona, kao neko ko se bavi i fotografijom, postavila stvari drugačije, kao i da je naš stav o tome kako izgledamo na nekom snimku – subjektivna stvar. Iper uživo izgleda prirodno i fantastično. Prava je šteta što su intervjui sa njom bili mogući u vojnički ograničenoj minutaži budući da deluje kao osoba s kojom bi se moglo razgovarati satima.

* Koja od vaših uloga vam prvo padne na pamet a da je doprinela boljem razumevanju žena?

– Ne mogu zaista da prizovem nijednu posebno. Sve one istražuju žensku psihu i pokušavaju da prikažu ženu u najrazličitijim stanjima i situacijama. Nikada nisam svoj rad tretirala kao feministički ili kao da nosi neki feministički stejtment. Moj rad je takav kakav jeste, a ja se nadam da je malo i poetičan.

* Da li biste mogli da prizovete sećanja na saradnju sa rediteljem Sašom Petrovićem na filmu „Seobe“?

– Kako da ne. Nažalost, taj film nikad nije realizovan. Imao je mnogo problema ali je rad na njemu bilo predivno iskustvo. Saša je zaista osoben lik. Znam da je film prikazan na televiziji u Srbiji, ali nikad nije realizovan kao igrani film u Francuskoj, u mojoj zemlji.

* Da li više volite da glumite u pozorištu ili na filmu?

– Volim oba, i pozorište i film. Teatar je možda prirodniji. Film je kao nešto na šta sam se navikla, a teatar je izuzetak.

* Posle toliko mnogo iskustva iza sebe, imate li i dalje tremu?

– Da, uvek, kao da sam na početku. Ne borim se protiv nje, u jednom trenutku prosto nestane, ali nije da ne pomislim zašto sam sebe ponovo dovela u ovako stresnu situaciju, ali se onda ponovo vratim svemu tome…

* Koja uloga vam je bila najteža i zašto?

– Uloge mi nikada nisu teške i nikad ih ne posmatram u tom kontekstu – da li su teške ili nisu. Možda su one teške za gledanje jer kao gledalac filma vi ste kao na rolerkosteru dok junak filma prolazi kroz različite situacije, ali za glumicu je to samo zabava, a ne nešto što je teško.

* Koja filmska replika vam je omiljena i zašto?

– Upravo ona o hladnoći koju sam pomenula na masterklasu, iz filma „Profesorka klavira“, zato što govori o tome šta je zapravo za mene gluma. Dopada mi se ta ideja o određenoj hladnoći i emotivnoj suzdržanosti jer ona ne podrazumeva odsustvo osećanja, ali sigurno je da uklanja dozu sentimentalnosti. To je nešto što delim sa Mihaelom Hanakeom i to je istodobno referenca na njegov rad. Za Hanakea je poznato da nije fin, ni sladak, ali mene njegovi filmovi uvek pokreću. Rekla bih da je to nekakav specifičan nivo hladnoće. Sećam se takođe još jedne replike iz filma Kloda Šabrola, ali je ona veoma teška za prevođenje jer nosi duh francuskog jezika. Reč je o filmu „Story of Women“ i trenutku kada junakinja ide da se nađe sa svojim ljubavnikom koji je u tom momentu filma bio na vrhu krana jer tu i radi. Neko je tad pita da li traži kran, a ona odgovara: „Nisam došla zbog krana. Došla sam zbog muškarca koji radi na njegovom vrhu.“ Ali kao što sam rekla, teško je to dočarati jer je glas s kojim ona sve to izgovara poseban i deluje smešno kada je na francuskom jeziku.

* Šta mislite o protestima u Parizu i da li ih podržavate?

– LJudi verovatno imaju svoje razloge zbog čega se žale i protestuju. Podržavam ih na neki način sve dok ne postanu nasilni, a to naravno niko ne bi podržao. I to je uvek problem, da je u početku dobro, ali da može da dođe do eskalacije i da sve ode predaleko.