Nijedna vlast ne može bez podrške talentovanih i popularnih ljudi

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Pogledajte predratni repertoar Žanke Stokić, recimo njeno „teatarsko“ ismejavanje otpora Abisinaca/Etiopljana Musolinijevoj okupaciji, pa ćete videti da njeno nedićevsko komedijanje nisu tek ili samo “zablude i greške, počinjene u konfuziji rata”… Uostalom, u partizanima je bilo na stotine glumaca, recimo Kazalište narodnog oslobođenja pri Vrhovnom štabu NOV i POJ (sve glumci iz zagrebačkog HNK-a) odigralo je za tri godine gotovo petstotina predstava, a u svakoj većoj partizanskoj jedinici postojale su umetničke čete!

2. 1. deo. Nekoliko reči u vezi sa režimskim slavljenjem glumice Žanke Stokić. Ne brine ova vlast o pravdi rehabilitujući Žanku Stokić. Brine ona o rehabilitaciji osnova, korenova svoje ideologije. Otuda se kolaboracija objašnjava kao „nužna“ „briga“ za sudbinu svoga naciona. Jugoslovenska tranzicija po medijskom kiču nikako nije prvina. Istim sredstvima uveseljavanja naroda obilato su se služile okupacione vlasti i kvislinški režim. Žanka Stokić je, zajedno sa mnogim glumcima i drugim umetnicima, služila tom naumu uveseljavanja ljudi pod okupacijom, ne postavljajući sebi suvišna moralna pitanja. Olivera Milosavljević piše da su “Radio Beograd zvali ‘Radio evropskog vojnika’ jer je predstavljao ‘najjaču vezu između fronta i otadžbine’. Naravno, mislilo se na nemačke frontove i nemačku otadžbinu“. Između emisija namenjenih propagandi okupacionih snaga i njihovih “uspešnih” ratnih pregnuća diljem Evrope emitovano je „Šareno po podne“, čija je glavna zvezda bila Žanka Stokić. Istovremeno su streljani đaci u Kragujevcu. Žanka i radio – ćute i uveseljavaju narod.
   Olivera Milosavljavić piše dalje: Pored najpopularnijeg veselog pozorišta „Centrala za humor“, koje je reklamirano kao „čisto ratni teatar“, u Beogradu su radila i pozorišta „Humoristi“, „Acino smešno pozorište“, „Razbibriga“, „Veseljaci“… Njihova neprikosnovena zvezda bila je Žanka Stokić. Naravno, i desetine drugih glumaca i glumica… Istovremeno je završeno istrebljenje beogradskih Jevreja.

3. 2. deo. Ako je već Žanka Stokić u pogubnim i strašnim okupacionim vremenima, kada se glava lako gubila, zašto je to veliča fašizam 1936? O ovom angažmanu “umetnice koju politika nije interesovala” u javnosti se zna mnogo manje. Žanka Stokić je agresiju Musolinijeve fašističke Italije na Abisiniju (Etiopiju), izrugujući se golorukim Abisincima kao ljudožderima i divljacima. To čini već od novogodišnje noći 1936. “1. januar 1936. Beograd po kafanama dočekuje Novu godinu. Glavna zvezda je Žanka Stokić, koja ide od kafane do kafane i zabavlja goste. Tačka se zove ‘Abisinija’”, piše Olivera Milosavljević. “Prigodno je obučena. Na nogama kamašne, vojničke čakšire, za pojasom turski jatagan i kubura, na glavi kolonijalni šlem, o bedrima čutura i termos. Noge su joj bose. Predstavlja abisinskog vojnika dobrovoljca. Žanka govori tekst: ‘Au-Au! Uala Ua! Adua! Amhara! Takara! (…) Upisala sam se u abisinske dobrovoljce, pa sam došla, ovako kako me vidite, da se s vama pred polazak pozdravim i oprostim! Stoj – stoj – stanite! Nemojte da plačete. Vratiću vam se ja opet živa, zdrava i, akobogda, čitava, sem ako me tamo Crnci ne ispeku i pojedu kao pečenicu ili od mene ne naprave ćevapčiće! (…) idem u Abisiniju da koljem, da koljem, nego šta! Jaoj! Žedna sam krvi…’ Publika se urnebesno smeje…” Naravno, nemam nameru da sudim o umetničkim dometima Žanke Stokić. (Ukoliko je čitalac zainteresovan, upućujem ga na knjigu Potisnuta istina: Kolaboracija u Srbiji 1941-1944, kao i na tekst Kolaboracija: tekst bez konteksta, objavljen na portalu Peščanik. Autorka je Olivera Milosavljević).

4. 3. deo. Posle oslobođenja Jugoslavije Žanku Stokić je Sud časti (Sud za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti) februara 1945. godine osudio na osam godina gubitka nacionalne časti jer je tokom rata učestvovala u programima na radio-stanicama pod nemačkom kontrolom. Žanka Stokić je pred sudom izjavila da boluje od teškog oblika dijabetesa i da je insulin mogla da nabavi samo preko crne berze. To je bio jedan od razloga što je morala da pristane da glumi i zarađuje novac za lek.
   U molbi za pomilovanje, koju je podnela 1947. godine (dve godine nakon presude), obelodanila je da je u vreme okupacije u svom stanu skrivala Koču Popovića i Samuila Pijade (brata od strica Moše Pijade), kao i članove jedne jevrejske porodice. Ministar pravosuđa Srbije dr Dušan Bratić predložio je smanjenje kazne. Iste godine je pomilovana. Njoj dolaze Bojan Stupica i Milivoje Živanović. Uz dopuštenje pesnika Radovana Zogovića, koji je istovremeno bio i visoki partijski funkcioner (usput, o Zogovićevoj poeziji i sudbini bi valjalo iznova pisati) i funkcioner Agitpropa, odlučeno je da Žanka Stokić može da se angažuje u novom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Nažalost, posle nekoliko dana Žanka Stokić je preminula.
   Dobro je da čitalac uporedi još jedan događaj sa ovim, pa neka sam sudi. Mesto i razdoblje isti: Beograd i okupacija.
   Da nije moralo da se služi okupatoru pokazuje primer odvažnog i uglednog profesora etike Miloša Đurića. Ubrzo posle okupacije profesoru Đuriću je, kao i mnogim uglednicima, bilo ponuđeno da potpiše Apel srpskom narodu. Inače, Apel srpskom narodu je dokument kojim se osuđuje partizanski ustanak i kojim se stanovništvo poziva u borbu protiv partizana, kao i na poslušnost okupatoru. Autor ovog “dokumenta” je Velibor Jonić, ministar prosvete u Komesarskoj upravi Milana Aćimovića. Nalog za pisanje Apela su kvislinškoj dale okupacione vlasti. Okupator je želeo da se u javnosti stvori utisak da je srpska inteligencija i kulturna javnost uopšte protiv ustanka. Apel je potpisalo 411 intelektualaca, profesora, umetnika i sveštenika u Srbiji.
   Profesor Đurić je odbio da potpiše Apel. Kompozitor i profesor Muzičke akademije Miloje Milojević ga je nagovarao da ipak potpiše Apel. Njemu je profesor Đurić tvrdo odgovorio: “Lako je tebi, ti u diple sviraš, ali ja predajem etiku!” Profesor Đurić je ubrzo potom penzionisan. Nedugo zatim bio je zatočen u Banjičkom logoru.