Nikita Milivojević povodom 11. Šekspir festivala za Danas: Nikada čovek nije bio bezbedan da govori istinu

Festival će otvoriti “Bogojavljenska noć” u režiji Ivana Vanje Alača, nastala u sklopu programa Moj prvi Šekspir koji omogućava mladim autorima da se prvi put na profesionalan način sretnu s delom čuvenog autora.

Sve je, tradicionalno, u znaku Šekspira, pa tako i slogan festivala koji je ovaj put inspirisan čuvenom komedijom „Kako vam drago“. U njoj jedan od glavnih junaka, “Melanholični Žak“, sumirajući utiske o svetu oko sebe, kaže: „Ah što luda nisam ja!“.

Šta bi danas bila “filiozofija Šekspirove lude”, da li ovde i sada šaljivdžije koje na pronicljiv način tumače svet oko sebe i kritikuju vlast mogu bezbedno da izaze svoje talente, da li se više izmišlja Šekspirova biografija ili postoje proverivi podaci o životu ovog pisca, neka su od pitanja Danasa na koje je odgovarao osnivač Šekspir festivala, pozorišni reditelj Nikita Milivojević.

O narednom 58. Bitefu čiji je umetnički direktor i selektor nije želeo ništa da otkriva budući da je prva konferencija za medije povodom ovog događaja održana juče u podne na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.

Ovogodišnji slogan Šekspir festivala referiše na čuvenu komediju „Kako vam drago“. Kako se prema vašem mišljenju baš sam naslov ovog dela uklapa u aktuelni trenutak?

– Slično kao što je Šekspir izabrao naslov za ovu komediju: neka svako vidi ono što mu je drago. I u životu je inače tako nekako – iste stvari vidimo i tumačimo na različite načine, vrlo često onako kako nam je drago… U toj komediji međutim postoji nešto mnogo važnije od naslova, nešto što je nadživelo svaku „aktuelnost“. To je onaj čuveni monolog u kome se kaže da je „ceo svet pozornica, i na njoj svako igra svoju ulogu neko vreme, a onda silazi sa nje“… Tu se krije suština ove komedije. Lik koji govori ove stihove, Melanholični Žak, upravo je taj od koga smo posudili i moto ovogodišnjeg festivala: „O, što luda nisam“.

“Luda” je, između ostalog znak 11. Šekspir festivala. Ona je, kako ste sami kazali, “lik koji ima privilegiju da priča šta god mu padne na pamet, neka vrsta mudraca”. Postoje li danas i ovde takve ličnosti koje na zabavan i pronicljiv način opserviraju našu stvarnost i pomažu nam da je lakše podnesemo?

– Naravno da postoje… Oduvek su postojale, jednako kao i potreba da se kroz humor govori o „ozbiljnim“ temama. Nije uopšte slučajno da čuvena pozorišna maska ima tu dualnost lica – komedije i tragedije. Osnovne stvari u pozorištu izmišljene su još na samim njegovim počecima.

Pitam vas to zbog toga što elemente Lude ovde ponajviše imaju kreativno inteligentni ljudi iz najrazličitijih oblasti. Smatrate li da su bezbedni i slobodni da bez konsekvenci izraze ovaj svoj talenat?

– Nikada u istoriji nijedna vlast nije volela da je kritikujete, podsmevate joj se, i nikada čovek nije bio dovoljno slobodan i bezbedan da govori istinu. Aristofan je bio proteran iz „demokratske“ Atine zbog toga. Pozorište je oduvek na svoj način bilo eksplozivan materijal. Istorija pozorišta pamti i periode kada su pozorišta zatvarana, predstave zabranjivane. I naše pozorište poznaje to iskustvo zabrane. U Šekspirovo vreme u jednom trenutku pretila je opasnost da se sva pozorišta zatvore jer je jedan komad („Ostrvo pasa“ Tomasa Neša) državni savet smatrao veoma buntovnim i klevetničkog sadržaja. Međutim, upravo je kraljica omogućila nastavak rada pozorišta.

Veliki poznavaoci Šekspira razmatrali su pitanje “filozofije dvorske lude”. Šta bi danas bila filozofija dvorske lude?

– Filozofija Šekspirove lude se nije suštinski promenila od Šekspirovog vremena do danas. Kao i uvek on je tu da nas prividno „zabavlja“, ali takođe da bude i nekakav filozof, mudrac. Imajući u vidu sve ono što govore likovi Šekspira, mogli bismo reći da je i on takođe, na neki svoj način, bio „mudrac i luda“ u isto vreme… Uloga umetnika kroz istoriju oduvek je manje-više to i bila.

Biografija Šekspira je oduvek bila misterija, i zbog nemogućnosti proverivosti podataka. Ovo je mnoge inspirisalo da se o njemu piše i na senzacionalistički način. Koje su vama od tih priča najzanimljivije, koje najmanje istinite, a koje vam se čine utemeljenim?

– Od onih koje su meni poznate, nijedna mi nije uverljiva. Mislim da su sve „populističke“, smišljene da bi se dobro prodale. Istina je da o najčuvenijem dramskom piscu na svetu ne znamo gotovo ništa, i da je neverovatno malo sigurnih podataka o nečemu što je toliko poznato – i čini nam se da tako mnogo znamo! Šekspirolozi bi rekli da ono što znamo je otprilke 5 odsto, a 95 odsto je nagađanje. Čak ni za lik koji prepoznajemo kao Šekspirov nije baš sasvim sigurno da je zaista on. Ali to sve nije posledica nekakave posebne misterije, već činjenice da je vreme u kojem je Šekspir živeo i stvarao bilo takvo.

U tom smislu ni o drugim Šekspirovim savremenicima ne znamo baš mnogo više. Što se tiče Šekspirovih dela, i takozvane „sumnje“ da je to pisao neko drugi, iz čega se porodila čitava teorija, snimio film i slično… to je sve vrlo jeftina zabava, koja je proizvod našeg senzacionalističkog vremena, a ne činjenica. Tačno je da od celokupnog dela Šekspira sačuvano svega nekoliko stranica ispisano zaista njegovom rukom, ali u to vreme tekstovi uopšte nisu „čuvani“ i to je na neki način bilo sasvim normalno.

Tekstovi su obično deljeni glumcima, i uglavnom su dobijali samo svoje uloge, celinu često nisu ni znali. Ako bi tekst dospeo recimo u ruke nekog drugog pozorišta ono bi imalo pravo da ga igra bez ikakve nadoknade autoru – nešto kao „autorska prava“ uopšte nije postojalo. To je bilo sasvim drugačije vreme sa drugačijim pravilima. Ali, pošto već pričamo o tome, evo jednog zanimljivog podatka za koji verujem da većina ljudi ne zna: U Londonu u to vreme postoji 17 pozorišta! U Beogradu ih danas nemamo toliko.

Prošle godine je Šekspir festival obeležio prvu deceniju postojanja. Koji biste događaj iz tog perioda izdvojili i zašto?

– Mislim da je nekoliko predstava zaista bilo za pamćenje, kao nešto posebno, u smislu tumačenja Šekspira na nov orginalan način, i to nije samo moje mišljenje. Ali ako treba da izdvojim neki događaj onda bi to bila predstava „Perikle“ koju je engleska trupa Flute theater igrala kao deo off programa za autističnu decu. To je bilo neverovatno, potpuno katarzično iskustvo. Roditelji dece su nam se posle toga javljali i pitali da li bismo mogli ponovo da organizujemo sličan događaj, tako da će ove godine ista trupa igrati „San letnje noći“ prvo kao celovečernju predsatvu u glavnom programu, a sutradan prilagođenu deci sa posebnim potrebama.

Novostanovljeni program festivala je Moj prvi Šekspir koji omogućava mladim autorima da se na profesionalan način uhvate u koštac s Šekspirovim delom. Šta biste rekli – zašto je to važno i kako je zgledao vaš prvi profesionalni susret sa delom ovog velikana?

– Jedna od ideja Šekspir festivala je da vidimo kako sve drugi igraju Šekspira, zašto ga igraju, na koji način, šta sve pronalaze u njegovim komadima, i u tom smislu da nas ohrabri, pokrene maštu, da i sami krenemo u neko svoje istraživanje i tumačenje Šekpira. Gledajući već dugi niz godina razne predstave širom sveta ono što primećujem jeste da u tom poduhvatu kao da postoje dve krajnosti: ili sve rušimo i pravimo nešto svoje, što nema nikakve veze sa Šekspirom, jer nismo u stanju da protumačimo ono što je pravi, dublji sadržaj, ili, u nekakvom „strahu“ pred veličinom, igramo tekst na vrlo kovencionalan način, i onda kao rezultat gledamo nešto potpuno nezanimljivo na sceni.

Očigledno da je Šekspir zagonetka koju nije baš lako rešiti, ali kada se to desi onda je to uzbuđenje koje se pamti. Moj prvi Šekspir bio je „San letnje noći“, pre dosta godina, premijerno izveden na letnjem festivalu u Budvi, i to je još uvek jedna od mojih najlepših pozorišnih uspomena. Predstava je zamišljena kao san u koji je uhvaćen čitav grad. Počinjali smo je na terasi hotela Avala, a zatim kao nekakavo karnevalsko slavlje nastavljali kroz ulice starog grada, i na kraju najveći deo igrali na čuvenoj sceni Citadele… Predstava je inače premijerno izvedena upravo na Ivanjsku noć, kada se i dešava radnja u komadu.

Da li se struktura publike menjala tokom ovih deset godina postojanja Šekspr festivala, imate li bilo kakva zapažanja s tim u vezi?

– Ono što je veliki uspeh festivala jeste da se izborio za svoju publiku. Mi sada imamo gledaoce koji redovno dolaze na svaki Šekspir festival, i ono što je posebno zanimljivo to je većinom upravo onaj društveni sloj za koji obično kažemo da je „nestao“ poslednjih decenija, znači srednji građanski sloj. Takođe veliki broj mladih dolazi, većinom studenti Akademije dramskih umetnosti.

Za kraj intervjua, ako želite, možete pozvati publiku na 11. Šekspir festival nekim od citata iz Šekspirovog opusa.

– “Ovo vreme je ispalo iz zgloba. O prokletstvo, sram, što sam rođen da ga ja popravljam sam.“ To kaže Hamlet, pošto je odlučio da izigrava Ludu.

Krvavi presto

Od svih filmskih adaptacija Šekspira, Kurosavin „Krvavi presto“ („Makbet“) je prema oceni Nikite Milivojeća najbolje ostvarenje u domenu sedme umetnosti i jedan, kako je istakao “antologijski film“. Što se tiče predstave koju bi izdvojio iz selekcije na 11. Šekspir festivalu, Nikita Milivojević nije želeo ništa da kaže osim da su sve predstave zaista drugačije i da svaka ima neku svoju posebnost… ”Ne bih mogao da izdvojim neku, mislim da ne bi bilo ni u redu”, smatra Nikita Milivojević.

Romeo i Julija: Poslednji sati

Drugog festivalskog dana 11. Šekspir festivala publiku će dočekati londonski Flute Theatre, koji će po prvi put na ovoj manifestaciji izvesti najčuveniju Šekspirovu komediju „San letnje noći”. Sedam izvođača igraju sve likove u komadu sa muzikom koja se izvodi uživo na sceni. Svim ljubiteljima plesnog pozorišta namenjena je predstava „Romeo i Julija: Poslednji sati“ u izvođenju međunardno poznate ImPerfect Dancers Company. „Romeo i Julija: Poslednji sati“ je energična plesna predstava u kojoj se kroz pokret i muziku istražuju najsuptilnije emocije Šekspirovog čuvenog dela.

Najveća ljubavna priča svih vremena je pred publikom Šekspir festivala 6. jula. Letnje izdanje Šekspir festivala zatvoriće komad “Hamlet Double Bill” itallijanske trupe La Ribalta Teatro, dvojezični (italijanski i engleski) spoj komedije i tragedije između likova grobara i glumaca Šeksiprovog „Hamleta“. Ova predstava je pobednik velikog međunarodnog projekta Evropske mreže Šekspir festivala ShakeSPHERE 2023/2024.