Nikita Milivojević: Mislio sam da je uloga pozorišta da bude savest ovog društva

Nikita Milivojević u emisiji Da sam ja neko za N1 objašnjava kako je sve počelo – otkazivanjem predstava tokom ’90-ih Srbiji. Nakon toga je došla Atina.

„Tokom ’90-ih sam shvatio da mi ovde zatvaraju vrata – što više uspeha, više neprijatelja. Tako, praktično razmišljajući, počeo sam da otvaram vrata negde drugde… Kad su moje predstave ’90-ih bile zapažene, neko je to čuo u Atini i pozvao me. Ja sam došao u Atinu, ne verujući da ću ja tamo nešto da radim. To je krenulo, ali sam imao utisak da je to sve privremeno. Ali su me onda zvali ponovo… Treću ponudu sam dobio u Nacionalnom pozorištu. Ja sam osetio da sam došao u sredinu gde je veće tržište. Tada u Atini ima više od 100 pozorišta. Nekako to mi je proširilo vidike i obogatilo iskustvo“, objašnjava on.

Ono što je radio, navodi, radio je iz ličnih uverenja.

„Ni po kakvim nalozima. To je bila potreba da imaš stav. Pozorište mora da ima stav. Posle sam imao utisak da stvari počinju strašno da se ponavljaju, i da ja sebe ponavljam. Ne možeš uvek da radiš jedno isto. To kasnije postaje i malo neozbiljno“, smatra Nikita Milivojević.

Usvojio je i tri važna pravila.

„Prvo pravilo je radi prema svojoj umetničkoj savesti – ono što je tebi važno, a ne ono u šta bi trebalo da uveriš druge, to ja tako tumačim. Drugo pravilo je – ne ponavljaj se – to mi je bilo jako važno. Ja sam uvek razmišljao ‘sad nešto menjaj’. Treća je – radi svaku predstavu kao da ti je poslednja u životu. Ja sam se toga držao kao svog uverenja. U pozorištu mi je najvažnija emocija. Uvek sam tražio da u predstavi postoji jedno poetsko mesto. Uvek verujem da ako je meni iskreno stalo do nečega, da će biti jedan gledalac koji će to prepoznati. Tako i u životu“, ističe on.

Veruje u emociju.

„Ja verujem u doživljaj, u emociju. Ono što pokušavam sa sobom, ono za šta sam se izborio je unutrašnja sloboda da ja mogu da radim ono što ja želim da radim. Kod nas su stvari postavljene kao da su crne ili bele, za ili protiv. Kao da imaš dve boje samo… Šta da radim sa dve boje? Stvari su uvek mnogo kompleksnije i nikad nije kao na površini. Odbrana umetničke savesti je jedini način da sačuvaš tu umetnost u sebi. Ja svoj posao zaista doživljavam jako ozbiljno“, smatra Nikita Milivojević.

Tokom ’90-ih je stekao utisak da pozorište treba da bude savest društva – dodaje da u današnjim okolnostima ne bi voleo da počinje posao.

„Imao sam utisak da nam je ’90-ih svima važno da pozorište mora da reaguje na stvarnost, da je nemoralno okolo pričati priče, a ispred tebe imaš građanski rat, demonistracije… Mislio sam da je uloga pozorišta da bude savest ovog društva… Ne bih voleo da počinjem posao u ovim okolnostima. Mladi ljudi, moji studenti, su uvučeni u jedan svet koji sve radi protiv njih“, smatra on.

Navodi i da nikada nije bio član političke partije.

„Moja stranka je mora profesija. Nikada nisam bio ni u jednoj partiji, niti ću biti. Mi smo dva sveta, dve planete. Ja nisam čovek koji je kolegijalan na taj način, da razmišlja grupno. Ne pripadam ono što je ‘mi’. Ako si umetnik mora da si ‘ja’. Politika i ja smo dva sveta. Ne možemo reći da nismo zavisni od politike, ali postoji tu jedan nivo kada počinješ da praviš kompromise ili ih ne praviš. Čovek mora da razmišlja koja je njegova granica“, zaključuje on.