Niko mi ništa ne može čak i da hoće

On je na pomenutoj aukciji, bar što se tiče svojih radova, odlično prošao. Njegov neuramljeni tetraptih je prodat za 15.000 dinara. Podsetim ga na to ne bih li ga, između ostalog, lakše ubedila za šetnju, ali vidim, Racković je večeras u svom modu i, deluje, biće kako on kaže.

* „Jel ti hladno, pa zato nećeš sada?“, probam ponovo.

– Nije, nego znaš šta je tu pitanje: iz kog si ti kraja?

 S Dorćola.

– A gde si živela ranije?

Inicijalno misliš? Na Labudovom brdu.

– A jel’ imaš veze sa Vojvode Stepe?

„Imam“, potvrdim bez indicija da dokučim u kom smeru ide priča premda u glavi naslućujem sledeću scenu – ja kao budala trčkaram za Rackovićem dok on pravi slalom skejtom kroz glavnu voždovačku saobraćajnicu.

* „Hajde, ipak, po sećanju, da krenemo s ovog mesta, od DKC-a“, pade mi na pamet spasonosna ideja, ali je Racković saseče u korenu.

– Znaš zašto ti ovo kažem, zato što imam veliki problem da to bude samo po centru grada. Vidi, proganja me jedna misao, a to ti je zanimljiva priča. Ja, pre nego što sam se pojavio u SKC-u, nisam tek tako došao i vrisnuo pred Biljanom Tomić (istoričarka umetnosti, prim. A. Ć.) „Ja sam srpski barbarogenije“ i da su mi od tada sva vrata otvorena.

Naime, ja sam već u prvoj polovini osamdesetih imao buran umetnički život po periferijskim domovima kulture, radničkim univerzitetima, salama, halama. Uglavnom, kada sam upisao 12. beogradsku gimnaziju, sve je počelo jednom, maltene, kontroverznom izložbom nas nadobudnih klinaca. Izlagali smo ja i Mihail Milunović. To je bilo 1984. u foajeu Dvanaeste. Svi se zbunili, kao – kako mi tako mladi mislimo o sebi kao o umetnicima. Mihailu je to, doduše, bilo dozvoljeno pošto je dete umetnika, ali ko meni daje za pravo da se tako predstavljam. Nešto kasnije mi smo, recimo, išli u filmsku radionicu koju su držali Joca Jovanović i Bata Petrović na drugom spratu Doma omladine. Eto, to je bio socijalizam – konstatuje Racković.

Priča da je u filmsku radionicu išao sa Dejanom Vladisavljevićem, sada filmadžijom u Americi, i Igorem Toholjem, urednikom filmskog programa u Studentskom gradu. Primetila ih je Biljana Maksić i u okviru školskog obrazovnog programa na RTS-u u TV emisiji Veliki odmor prikazala njihove amaterske filmove. Emisiju su vodili Ivana Bojić i Nikola Pandilović. Potom su im profesori u Dvanaestoj dozvolili da naprave mini-retrospektivu u toku čijeg trajanja je Racković izveo jednu od svojih prvih akcija.

– Intervenisao sam tako što sam upao u projekciju i jedan neidentifikovani zakačeni objekat, koji je bio nekakav korodirani bojler, krenuo da demoliram gvozdenom šipkom i fosiliziranim, pazi fosiliziranim, ostatkom kaktusa iz porodične vile Dušana Varda, našeg poznatog režisera sa crnogorskog primorja – uzbuđeno počinje priču Racković i kreće da mlatara rukama kako bi dočarao žustrinu svog gesta. Otpije gutljaj piva, pa nastavi:

– Vidiš, kombinovanim udaranjem ja sam taj bojler prvo pretvorio u jednu veknu od rđe, a zatim u frenetičnom ritmu doveo do toga da pred svima izvedem čin dezintegracije tog objekta. Naime, ja sam ga tako spljeskao, napravio od njega dvopek od lima i kada sam ga poslednji put zviznuo on je počeo da se oslobađa same materije! (oduševljeno).

Napravili su se veliki oblaci dima prašine koroziranog lima, priča iscrtavajući taj prizor u vazduhu…

– U toku tog udaranja nije vredelo ni paljenje ni gašenje svetla, profesori su davali znake grimasama lica i, kad su svi, kao, na kraju izašli na scenu, jer to je trajalo 25 minuta, meni su se oduzele i ruke od lupnjave – bili su šokirani budući da predmet koji sam ja udarao više nije bilo tu! – uzbuđeno objašnjava Racković.

* Da li se uplašila publika?

– Nije, kasnije je nastalo potpuno ludilo. Pošto su ljudi imali nepredviđene efekte. Dok sam ja lupao, išao je taj dim i svi su, po izlasku iz sale, iako su prozori bili pootvarani, izgledali kao da su bili u solarijumu. Dobili su kao neki ten preko lica – priseća se, dodajući da je posle svega usledila istraga. Ona se završila bez rezultata, ali je Racković iz cele situacije nešto važno shvatio.

– Profesori i kontrolni organi su od svega hteli da naprave svojevrsnu aferu. Mislili su da sam ja u svemu tome imao neke pomagače. Bile su pritužbe da su odela od dima i prašine morala da se sređuju na hemijskom čišćenju. Uglavnom, dalja istraga po odeljenjima je imala za rezultat silnu ciku i vrisku od smeha. Ubrzo je obustavljena histerija i čitava stvar je potonula u zaborav. Ali, u principu, sa 16 godina sam shvatio da sam tom svojom ogromnom energijom i sugestijom izazvao čin dostojan maltene Dejvida Koperfilda i da sam u suštini, kroz tu svoju umetničku akciju nove osećajnosti, ukapirao da mi niko ništa ne može čak i da hoće. Ne zato što sam toliko kombinacija ludila, bezobrazluka pa, uostalom, i genijalnosti, nego što sa tim nabojem nisam imao nikakve dileme da li ću proći u SKC-u ukoliko postoji žena, koja se zove Biljana Tomić, koju zanima šta se dešava kod nas na umetničkoj sceni. Eto, ti je jedna priča koja govori o tome da postoji jedan Beograd o kojem ne znamo ništa ili imamo neke uobičajene predstave kao da je 80-ih sve bilo sr… ili, ako nije bilo, onda je ono što valja umrlo od side ili da je kao sve bilo deo estrade, rokenrola, političke elite. To nije bilo tako, a moja umetnička praksa upravo to i potvrđuje – zaključuje Racković i pravimo neplanirano pauzu.

Naime, prilazi mu dvanaestogodišnja devojčica sa majkom koja želi da se slika sa njim. Prizor deluje nadrealno. Devojčica je pristojna, lepo vaspitana. Majka s kojom je došla na aukciju za Remont kaže da je njena ćerka licitirala da kupi Rackovićev rad, da u tome nije uspela, ali da hoće da se slika s umetnikom. Pitam devojčicu kako se zove i šta joj se sviđa u Rackovićevom radu.

– Sve – odgovara samouvereno Maša. Racković je zagrli, a mama s mobilnim telefonom napravi nekoliko snimaka. Pozdravljaju se s nama i odlaze niz hodnik DKC-a ka izlazu u beogradsko novogodišnje šljaštavilo.

Gubim fokus zbog malopređašnjeg intermeca pa ga produžavam zadubljena u natpis na Rackovićevoj kapi. Na njoj izvezenim štampanim slovima piše „Future Truth“.

* „Jel to neka marka?“, pitam ga.

– Šta? Ovo „Future Shock“?

* Ne, već „Future Truth“. To ti piše na kapi. Da li je to neka marka?

– A? Pa, ne znam… Meni ta kapa znači zato što sam je dobio na poklon. Razni umetnici mi poklanjaju neke stvari koje umem da bolje nosim od njih. Ovu kapu sam dobio isto sa jednog zanimljivog mesta koje se zove „Kvaka“.

* Koje ćemo sledeće mesto i zašto?

– Lion. Bilo je to svojevremeno okupljalište za ekipu, od braće Bambalić do Kristijana, ali za mene je bilo važno pre svega što je tu u Bulevaru, tačno preko puta, bila Antonova gajba. Tu je on živeo sa sestrom, majkom i sa svojom curom, sadašnjom ženom Saškom. O, bože, koliko su oni u braku! Obično smo dolazili ja i još dve tinejdžerke sa Akademije da lečimo svoju mladalačku usamljenost tako što smo bili tu dok je Anton preslušavao stare ploče. I, tiho, tiho, posle ponoći je džemirao, to jest, imao mali džem sešn sa svojim gramofonom. Svirao bi nam ili uvežbavao solo deonice za Partibrejkerse, a obično i puštao snimak sa kasetofonca koji su oni radili na probi. I, tako negde pred jutro bismo se razilazili. Ja bih „napadao“ Jerković. Spustio bih se do ATŠ-ea, pa trkom do Plavog mosta Medaka, pa opet uzbrdo preko one šumice i Centralnog groblja i, eto, već sam stigao u Braće Jerković. To je užasno bitno da se zna kako smo se vraćali po ponoći kući jer nije bilo, kao ni danas, preterano autobusa na periferiji. Inače, Akademija je, što mnogi prave previd, radila ili do dvanaest ili do pola jedan. Ljudi nisu normalni šta pričaju. Nije Akademija tada radila cele noći, nego od pola devet uveče do ponoći. To je trajalo od 1982, skoro do 1986, ako ne i kasnije. Na kraju večeri je puštana pesma „Take Walk On the Wild Side“ Lu Rida. To je značilo fajront i tu nema boga! – uzviknu, pomalo ljutito, Racković, pa nastavi:

– Zašto ovo pričam? Zato što se pravi fama da smo bili neiživljeni, najgori u odeljenju, najgori u školi, najgori na svetu, a to nije tačno. Bili smo svi jako dobra deca i kreativna. Postali smo uspešni ljudi i umetnici, novinari i pisci…

* „Moram da imam za tekst još neko mesto“, kažem Rackoviću i podsetim ga da mi je spominjao neki stepenik.

– Taj stepenik je tačno kod zgrade gde je živeo bivši predsednik Koštunica. Tu su stanovali naši kumovi i to je mesto maminog i tatinog susreta. Moj otac je živeo u Keve Jevrosime. Tu sam i začet i u toj ulici sam živeo neko vreme, ali smo stalno dolazili kod kumova koji su u Dositejevoj imali mali luksuzni stan. Toga se sećam iz najranijeg detinjstva. To je neobičan stepenik, nema ga nigde više u Beogradu. Imaš onaj razliveni asfalt i kao basamak, sa njega se ne ulazi ni u kakvu kuću nego u unutrašnje dvorište. Svaki put kad se užasno smorim, kupim pivo u nekoj radnji i nije mi teško da pređem prugu, pretrčim Aleksandra Nevskog, uspnem se, prođem Banović Strahinje i na sledećem uglu sam tu, kod tog stepenika, mogu da sednem, naslonim se na vrata, stavim noge na prvi sledeći stepenik, budem malo na vazduhu, odmorim se i osvežim pivom…

Totalni „Indastrial“

Na pitanje zašto su mu još, pored narečenog, važni Vojvode Stepe i šta je poenta njegovih prvih nastupa, Racković kaže: „Pa, tamo sam išao u školu na skejtu zato što ima dobru nizbrdicu. A poenta tih mojih akcija i performansa ima veze sa Miljakovcem, gde sam se prvo rodio i želeo, na neki način, da se ljudi suoče sa smradom oštrog lima i smradom industrijskog otpada, te sa naslućivanjem smrada naše zajedničke nesreće, a ne da bih stvarao uticaj masovne hipnoze ili neke parapsihološke efekte. Miljakovac i Rakovica su totalni Indastrial, a i sam bio pod uticajem toga. Hoću da kažem, koliko je pojedinac osvešćen i kad je klinac, a koliko se društvo zna iracionalno ponašati, koliko ima iracionalni otpor prema svakoj vrsti ekscentričnosti i kreativnosti.“

Kum Anton

– Od Antona ide nadimak Džoni. To je počelo 1986, kad sam se ja uspešno oslobodio vojske, vratio iz ludnice u Rijeci, izgubio 20 kila i vratio se u Beograd. Anton je rekao: „Evo ga srpski Džems Din.“ Međutim, vrlo brzo je počeo da me zove Džoni. Meni se to uopšte nije dopalo i odbacio sam taj nadimak jer sam tada bio poznatiji kao Vanum Racković. Džoni nisam prihvatio, ali su onda ovi sa devedesetdvojke počeli tako da me zovu „Džoni, Džoni…“ i ostalo je tako. Anton je kumovao.

Ljudi sposobni za posao

Dok smo tokom večeri pričali o Beogradu, Racković nije bio raspoložen da komentariše potencijalne predstojeće gradske izbore, niti Dragana Đilasa, o kojem se tih dana pričalo kao kandidatu za gradonačelnika. Sutradan ujutru, pošto je valjda slušao vesti, javio mi se telefonom iznerviran. „… Darka Radosavljević, Veran Matić, Dragan Đilas i Srđan Anđelić su utemeljivači, osnivači radija B92. I, kako neko može da misli o tim ljudima da su došli do nekog svog imetka u životu spletkama, krađama i ucenama? Da li je to moguće u Beogradu? Oni su ljudi svi vezani za rad u ovom gradu. Veran Matić se, između ostalog, bavi humanitarnim radom. To treba raščistiti. Ti ljudi su bre sposobni za posao!“

Prerano otišli

Racković je u priči o Beogradu govorio i o mnogim ljudima koji su preminuli. „Napustili su nas Saša Marković Mikrob, Fleka, mnogi… Oni su prerano otišli jer su se, što se kaže, na najkreativniji način istrošili. Marko Glušac, legenda filma u tranziciji i najtragičniji junak, koji je od toliko posla i rada umro.“

Nije totalna seljana

„Beograd sa svim ovim što promoviše je ne totalna seljana, nego totalna debilana“, kaže Racković upitan da prokomentariše novogodišnje izdanje prestonice. On smatra da je u Beogradu potpuno nestao jugoslovenski kulturni prostor. „To vam priča čovek koji je pre i posle svega umetnik i gradska faca iz osamdesetih godina. Evo, pogledajte danas šta danas znači sama ta sintagma gradsko lice. To je izgubilo svoju vrednost. A šta je gradska faca – mlad, ambiciozan i kreativan čovek koji je izlazio po gradskim mestima. To je bio čovek koji je imao onaj crveni pasoš s kojim je mnogo putovao. Ja sam to izveo u svoje vreme autostopom i sretao se sa nekim drugim Beograđanima. Proputovao sam celu Italiju i to sve u prvoj polovini 80-ih . Onda sam se osmelio i oborio sve moguće rekorde. Stigao sam od Dvanaeste do Amsterdama za 22 sata autostopom. Išao sam sa pokojnom Anom Raičević, svojom tadašnjom devojkom. Bili smo treći razred u srednjoj školi. Njoj se desila velika porodična tragedija i nismo hteli da idemo u školu. Otputovali smo u Holandiju“, ispričao je Nenad Racković.