Niko na Kubi

Moja majka je počela da joj prepričava dogodovštine s našeg putovanja.

Vinjales, Trinidad i sve između toga.

I to na prilično dobrom španskom.

Senjora Glorija izgledala je tužno.

„Vinjales je tako lep. Nisam bila tamo dvadeset pet godina. A udaljen je samo jednu autobusku vožnju.“

„Pa zašto ne odeš?“ upitala je moja majka.

„Ne možemo da idemo svuda gde bismo želeli“, odgovorila joj je. „Skupo je. A ima i problema… Morate da dobijete dozvolu. Tvoja Kuba i moja Kuba nisu iste.“

Zatim je pokušala da se nasmeši. „Tvoj španski je mnogo bolji. Kada si prvi put došla, nisam mogla da zamislim da ćeš izdržati makar jedan sat u nekoj našoj školi.“

Moja majka je pogledala u mene. „Imala sam pomoć.“

Maks je pokazivao na psa. „Da li se bolje oseća? I dalje je ljubičast.“

Senjora Glorija je potapšala stolicu kraj nje i pozvala Maksa da sedne. Elvis je odmah dotrčao do njih.

„Mislim da si mu nedostajao“, rekla je češkajući ga iza uva (psa, ne mog brata). „Stalno me je pitao kada ćeš se vratiti.“

Maks ga je pomazio, ali mom malom bratu to nije bilo dovoljno. Morao je čvrsto da zagrli Elvisa.

„Biće ti bolje, znam da hoće.“

Pas je liznuo Maksa po licu. Nisam znao kome je bilo odvratnije – Maksu ili psu.

Nekoliko minuta kasnije došla je Mersedes, a za njom i Ledesma. Naša kubanska oproštajna zabava već je počela.

Ledesma se sagnuo prema psu senjore Glorije.

„Ti si najružniji pas na planeti. Ružan si kao đavo. Ali si barem živ.“

Potapšao ga je po glavi. Pas je ispružio šapu i Ledesma ju je protresao.

Dok su moja majka, senjora Glorija i Mersedes raspredale o onoj poseti školi, moj otac je čeprkao po svom koferu tražeći nešto. Izvadio je plastičnu kesu i pružio je Ledesmi.

„Za tebe“, rekao je otac.

„Un regalo“, objasnio sam.

Ledesma je delovao pomalo iznenađeno. Zatim je otvorio kesu. Unutra je bila rukavica za bejzbol. To je bila očeva stara rukavica od ko zna kad, još iz vremena kada se bavio tim sportom.

Rukavica je bila stara, ali najbolje rukavice jesu upravo one koje su iznošene.

Ledesma ju je navukao, zatim je šakom udario po rukavici, onako kao što to čini svaki igrač na svetu.

„Hvala ti. Kakav divan poklon! Više ne igram, ali mom unuku će dobro doći. I njegovim drugovima.“

Zgrabio je mog oca u snažan, znojav zagrljaj.

Zatim je došao red na nas da dobijemo poklon.

Mersedes je imala kartonsku fasciklu. Izvadila je iz nje neke listove hartije i rasprostrla ih po stolu. Deca iz njenog razreda nacrtala su portrete sve četvoro nas.

Prepoznao sam umetnika koji je nacrtao Maksa. Maks je bio apsolutno džinovskog rasta u odnosu na majušne ljude-mrave koji su mu sezali do kolena. Neko drugi nacrtao je mog oca kako spava na kamenoj stolici u zadnjem delu bašte, otvorenih usta, sa šeširom natučenim preko očiju.
Moja majka je podigla njen portret. Na tom crtežu njena kosa štrčala je na sve strane nalik na zmije koje se natežu. Mislim da niko na Kubi nije imao kosu kao ona.

„Da li ovo liči na mene?“ upitala je.

„Kosa ti je savršena“, rekla joj je senjora Glorija sa smeškom.

Ledesma se pljesnuo bejzbol rukavicom po bedru i nasmejao. Zatim je brzo stavio rukavicu na usta.

„Vreme je da krenemo“, rekao je.

„Ponovo idete tamo gde je zima“, dodala je senjora Glorija.

Mersedes je zagrlila majku.

„Vratite se u bilo koje doba“, rekla je. „Čekamo vas.“

Kuba je divno sunčano ostrvo što kao kakav krokodil pluta usred dubokog plavog mora. Ima drveće s bananama, prijateljski raspoložene konje i cvetove velike kao tanjiri za ručavanje.

Ali ima i više od toga. To je mesto puno priča, tajni i propisa koji služe da ih ljudi krše, i život u njoj nije onako jednostavan kao onaj gde ja živim.

Hoćemo li se ikad vratiti?

Zašto da ne?

Uostalom, deo mene biće ovde zauvek.

Prevod sa engleskog: Vesna Roganović

Autor je kanadski romansijer. Zajedno s Mari-Luiz Gej, autor je serije avanturističkih romana za mlade. Roman Putovanja po Kubi objavljen je na srpskom jeziku u izdanju Arhipelaga.