Niko ne može da ima sve

Kakva završnica ciklusa Filharmonijski „Pandemonijum“! Ovaj odistinski multimedijalni spektakl, na Kamernu scenu Beogradske filharmonije doneo je dijaboličnu „Priču o vojniku“ Igora Stravinskog, u režiji Vlatka Ilića, sa septetom muzičara Filharmonije (Tijana Milošević – violina, Boban Stošić – kontrabas, Mihailo Samoran – klarinet, Sava Đurić – fagot, Jovan Savić – truba, Igor Ranković – trombon, Radoš Ćapin – perkusije) pod upravom Aleksandra Kojića, te sa Tamarom Krcunović u ulozi Vojnika/Đavola i predivnom Vladicom Milosavljević kao Naratorom. Na pozornici su još, tokom trajanja ove audio-vizuelne predstave, dve glumice zajedno sa vizuelnim umetnikom Vojislavom Klačarom, uporedo sa živim muzičkim izvođenjem pravile pomenutog Vojnika, od na početku gotovo nespojivih komada novina, dok su paralelno na ekranu emitovani njihovi upečatljivi dramski iskazi. Nije bilo klasičnog plesača, ali je sve bilo ples i pokret, u zvuku i mislima, jedno neprestano odvijanje radnje koje zaokuplja svu vašu pažnju.

Delo „Priča o vojniku“ ove godine obeležava svoju stogodišnjicu postojanja. Igor Stravinski pisao ga je 1918. u svom egzilu u Švajcarskoj, nakon što se u njegovoj domovini odigrala Oktobarska revolucija, a Prvi svetski rat ušao u svoju završnicu, da bi ono bilo izvedeno već u septembru iste godine sa velikim uspehom u Lozani. Inspirisano je starom ruskom narodnom bajkom o čoveku koji prodaje dušu đavolu u zamenu za sva bogatstva ovog sveta, predomislivši se međutim nakon svega i odlučivši da ipak nekako povrati natrag svoju slobodu. I nastavilo da živi tokom naredne ere kao uvek izazovno ostvarenje, prepoznatljivo u sadašnjici sa svojim opominjućim potencijalom, muzički i filozofski intrigantno i pronicljivo, stavljajući stalno sve ono ljudsko i umetničko u poziciju preispitivanja humanih i kreativnih kapaciteta. Odmeravajući našu snagu da ostanemo ljudi i naše moguće prostore slobode pred uvek iznova neodoljivim gospodarima, „Priča o vojniku“ i sam Stravinski, u najnovijim vremenima zato deluju istinski savremeno. A režija Vlatka Ilića podstiče tu zapitanost kroz istovremene moći različitih umetničkih dejstvovanja što angažuju sve postojeće perceptivne mehanizme.

No, ta naša percepcija i doživljaj s tim u vezi, nisu prosto neka mehanička oruđa i tvorevina sačinjena od jednostavnih materijala. Sve ovde je, naprotiv, materija u stalnoj promeni, glasovi glumica i zvuci instrumenata prožimaju se takvom autentičnom snagom, da činjenica kako je gluma već unapred ‘zapisana’ na video snimku, uopšte ne umanjuje utisak živog govorenja, tog baš časa, pred nama. Ženski princip sa svojom prefinjenom stvaralačkom energijom, takođe nije zanemarljiv. Imamo ovde naoko muške likove Vojnika Josifa, Đavola i Naratora, ali Tamara Krcunović, Vladica Milosavljević i violinistkinja Tijana Milošević sa lakoćom rasvetljavaju detalje i nose ovu priču i zvuk, bez ikakvih prepreka svog pola. Nekako vam dođe prirodno da žene tumače kaobajagi ‘mušku’ pripovest, umesto da pasivno i ćutke budu tek neme Majke, Verenice, Princeze… Tako je pobeda definitivna – Žene su ovde taj aktivni element. One zavode, čaraju, osvajaju i gube, raspolažući svim veštinama ovog sveta, oduvek. Čudesno je njihovo umeće i još čudesniji nemir i(li) spokojstvo kojim nas vode od prapostanja ljudskog do današnjice u ovom scenskom odvijanju svevremene istorije. Podsećajući da: „Niko ne može da ima sve/To je zabranjeno/Moraš naučiti da biraš.“

Muzičari iz septeta Beogradske filharmonije, sa svojim dirigentom Aleksandrom Kojićem, prikazali su takođe svu delikatnost u tumačenju veoma osetljive, raznorodne i tempovski raznovrsne prirode muzike Igora Stravinskog. Za ovakvo proticanje zvuka i istančano prenošenje naročitih raspoloženja – u jednoj stalnoj napetosti pred strepnjom mogućeg samouništenja glavnog junaka – svakako je trebalo imati nerva i minucioznog nadahnuća. Oduševljena, prepuna sala Beogradske filharmonije, po neugodnoj kišnoj večeri napolju, dokaz je žudnje publike za ovako izuzetnim scenskim postignućima.