Foto: Privatna arhivaMuzička škola „Isidor Bajić“ jedna je od najuglednijih obrazovnih ustanova u Srbiji. Direktorka Radmila Rakin Martinović govori o nabavci novih instrumenata, značajnim projektima, ali i o trenutnom stanju na kulturnoj sceni Srbije.
-Isidor Bajić i grupa njegovih prijatelja i kolega su 1910. godine odlučili da se odreknu plata u novoj muzičkoj školi kako bi kupili jedan klavir.Danas, nakon više od jednog veka, urađeno je tačno ono što treba da se uradi. Nabavljeno je 47 klavira, 23 pijanina i 12 električnih klavira, od kojih je 44 klavira, 20 pijanina, 12 električnih klavira za muzičku školu, a preostali deo za baletsku školu. Reakcije mojih kolega, od Australije, Japana, SAD i evropskih zemalja, su neverovatno pozitivne, jer se to ne događa često. Prijatno sam iznenađena pozitivnom reakcijom regiona. Sigurno ćemo napraviti regionalno takmičenje, smotru ili festival koji će biti namenjen svim učenicima muzičkih škola, a najverovatnije i studentima akademija u regionu, jer ćemo imati uslove za to. Klaviri su raspakovani, nalaze se u učionicama i čekaju učenike i nastavnike da dođu da sviraju na njima, istakla je za Danas Radmila Rakin Martinović, direktorka novosadske muzičke škole „Isidor Bajić“.
U pitanju je druga tranša opreme, a treća koja se očekuje na leto uključuje 26 Piđini harmonika, dve harfe i niz sitnih instrumenata.
Klaviri, marke Kawai, uključuju i tri koncertna Shigeru Kawai klavira od kojih se dva nalaze u koncertnoj dvorani, koju su u januaru otvorili violinista Stefan Milenković i pijanista Vasil Hadžmanov.
Kada će opremanje nove škole biti završeno?
Kad na leto stigne treća tranša. Preostaje nam da nabavimo korpus duvačkih instrumenata i da rešimo pitanje gudačkih instrumenata. Prošle godine svi radovi su završeni i sada je u procesu tehnički pregled, čim se završi sledi upotrebna dozvola. Kada sagledamo ceo taj period, od 2007. do danas traje borba. Kada se preselimo, nadam se 1. septembra, započinjemo novi, mnogo važniji projekat od ovog koji traje 15 godina.
O čemu je reč?
U pitanju je ulaganje u ljude. Stvorili smo odlične uslove za rad, ali to ništa ne vredi bez ljudi. Sukcesivno bi trebalo da imamo povećanje godinu za godinom. Škola je projektovana za 2000 učenika i 250 nastavnika i pomoćnog tehničkog osoblja.
Nismo se još uvek obratili ministarstvu prosvete, jer se ne može unapred dobiti dozvola. Očekuje se povećanje kapaciteta osnovne škole, otvaramo studio, u srednjoj školi odsek za dizajn zvuka, džez odsek i odsek za popularnu muziku.
Najmanje trideset pametnih i školovanih ljudi, koji mogu predavati ne samo u Bajiću već i na bilo kom fakultetu, sedi i čeka posao. Sledeći projekat je da te ljude dovedemo u školu i damo jedan vetar u jedra da idemo napred.
Ranije ste najavili da planirate da otvorite školu i širem krugu ljudi…
Strategija razvoja u novoj školi ide u dva paralelna toka. Jedan jeste visoko profesionalno usmeravanje ka nastavljanju muzičkog školovanja i drugo, širenje muzičke kulture. Muzičko zabavište, kursevi, letnje škole gitare, programi za odrasle, čajanke za penzionere, uključivanje sve većeg broja ljudi.
Memorijal, koji je trebalo da bude održan prošle godine jer je bijenalan, odložen je zbog pandemije. Da li su započete pripreme?
Jubilarni deseti Memorijal, koji je odložen zbog pandemije, planiran je za decembar, kada očekujem da pravi kapacitet škole dođe do izražaja, jer očekujem najmanje trideset zemalja da će biti prisutno i cela organizacija biće u novoj školi.
Pozvaćemo sve naše prijatelje koji su učestvovali u proteklih dvadeset godina, da dostojno obeležimo jedan mali, ali vrlo značajan, jubilej.
Konačno imamo i instrumente da Memorijal uradimo kako treba. Plan je da u neparnoj godini ide Memorijal a u parnoj godini Eberst, i za klarinet i za flautu. Eberst se očekuje krajem novembra ili početkom decembra sledeće godine.
Muzička i baletska škola naćiće se pod jednim krovom. Da li možemo očekivati zajedničke projekte?
Muzička i baletska škola su dve institucije koje inače jako lepo sarađuju. Mi smo davno napravili zajednički projekat, Carmina Burana Karla Orfa, scensko izvođenje, što je bio jako uspešno. Mnogo ćemo bliže, bolje, i češće sarađivati. Vrlo često u svetu su muzička i baletska škola jedna škola, međutim, ostaćemo odvojene pravne institucije.
Kako biste ocenili situaciju u kulturi u Srbiji?
Katastrofalna je situacija u kulturi u Srbiji, u Novom Sadu je malo bolja. To je segment koji je godinama ostavljen kao improvizacija. Morate imati kulturnu politiku koja ne sme da zavisi od dnevne politike.
Rogobatna kovanica, „kulturna politika“, postoji u svakoj zemlji. Setimo se samo Čerčila koji je na zahtev da se povećaju izdavanja za odbranu na račun budžeta za kulturu upitao „šta ćemo onda da branimo“.
Sve je ad hoc. Ima puno manifestacija koje počivaju na entuzijazmu jednog čoveka ili više ljudi. Ne postoji sistem. Pokušano je da se napravi taj sistem, ali sve se završi na ličnom i suviše izračunatom.
Postoje ljudi u kulturi koji godinama, decenijama, poznaju tu scenu i oni treba da kreiraju kulturnu politiku. Što se tiče budžeta, pitanje je kako ga rasporediti. Trend, koji nije samo naš specifikum, kako komercijalizovati, materijalizovati kulturu je pogrešan put. Ne mogu reći da se u Evropi ne događa isto.
Bila sam na jednoj manifestaciji u Holandiji kada sam mislila da nisam dobro razumela reči jednog njihovog političara koji je rekao da je kultura „skupa levičarska zabava“. Evropa shvata da to tako ne može i polako se vraća ulaganju u kulturu. Oni su prošli taj krug, a zašto mi moramo da prođemo istim putem, zaista ne znam.
Napomenuli ste da je situacija u Novom Sadu bolja. Po čemu?
I nadam se da će tako ostati i posle 2022. godine. 14 godina nam je trebalo da dođemo do nove zgrade. Učim svoje studente na akademiji da samo upornošću mogu da uspeju i da svako ima pravo da ima san i da ga ostvari, ali da se mora boriti, ovde i sada.
Neće niko pucnuti čarobnim štapićem i napraviti da od sutra sve bude bolje. Mi sami pravimo da nam bude bolje. Niko ne može napraviti bolju kulturu od nas koji smo u kulturi, bolju državu od nas koji smo u državi. Duboko verujem u misiju Alis Herc Somer, i trudim se da da živim tako.
Te 2007. godine, graditi muzičku školu sa baletskom školom i koncertnom dvoranom, izgledalo je kao let na mesec. Ni mene niko nije čuo tada, ali su me posle polako čuli i prihvatili viziju. Moguće je dopreti do političara i objasniti im. Ne možete sedeti i stavljati postove na fejsbuku kako ništa ne valja. Morate nešto i raditi.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
