Nikola Čuturilo i Branislav Trifunović o saradnji za pesmu „Lice ulice“

Ova pesma nema cilj da otvara oči, ona samo traži dragoceni trenutak pažnje – tim rečima Nikola Čuturilo, gitarista, kompozitor, tekstopisac i pevač, pojašnjava srž svog novog singla „Lice ulice“, sa predstojećeg albuma „Priče iz Depoa“.

Pesma je izašla u saradnji sa neprofitnom organizacijom “Liceulice”, najpoznatijom po istoimenom magazinu koji zapošljava socijalno ugrožene osobe kao ulične prodavce, a čiji je idejni tvorac i jedan od osnivača glumac Branislav Trifunović.

Njih dvojica u razgovoru za Danas govore o pesmi, stanju u društvu, ali pre svega o ugroženima.

– Životi junaka ove pesme su čisti, nepatvoreni bluz i drugačije nisam mogao da ih opišem. Zvuk je tu prihvatljiv okvir kojim smo napravili beg od potencijalne patetike. Otuda i ideja da se u video spotu svi zabavljamo i radujemo. Nažalost, ljudi iza naslovne strane magazina Lice ulice će do daljeg ostati “briga ničija” jer mi smo odavno, da se ne zavaravamo, sebična i samo u sebe zagledana bića. Čast izuzecima! – ističe Čuturilo.

O pozadini ideje iz koje je nastala organizacija “Liceulice” Trifunović kaže da je „nemoguće ne primetiti toliku količinu onih kojima je potrebna pomoć, te i takve ljude koji su godinama odbacivani, pored kojih smo žmurili kad smo prolazili, koje smo terali sa šoferšajbni na semaforima, koje smo viđali po ulicama…“

– E, baš te ljude smo odbijali da prihvatimo, odbijali da su naši sugrađani, da su to ljudi koji su želeli neku novu priliku. Nema tu nikakve velike ideje osim one bazične, suštinske, a ona vas uvek vraća na čoveka. I šta ste danas uradili za bilo koga od njih – ukazuje Trifunović.

Kako kaže, njemu se čini neverovatnim da traju već 11 godina, da ih ljudi prepoznaju, sve više čitaju.

Da su uspeli da ljudima približe i njihove prodavce i da ih tako uspešno povežu i sa drugim temama, koje su i te kako važne.

Povodom singla, Čuturilo objašnjava da pesme ne piše sa predumišljajem, te dok se reči ne poređaju do kraja, on ne zna gde je krenuo i da li će negde stići.

– Kolportere magazina Lice ulice viđam svakog dana i sve o čemu govorim u pesmi prepisao sam sa njihovih lica. Ova pesma nema cilj da otvara oči, ona samo traži dragoceni trenutak pažnje – ističe Čuturilo.

Upitani da li i koliko muzika i umetnost danas utiču na promenu svesti ljudi, ovi kulturni radnici odgovaraju donekle dvojako.

Čuturilo primećuje da su prošla ta vremena kada je umetnost imala takvu moć.

– To su neka prošla vremena. Nažalost, daleko smo od toga, a bojim se da smo iz dana u dan sve dalje. Današnji svet i čovekovu svest oblikuju velike korporacije, banke, marketing i dnevne senzacije tako da je muzika, kao i umetnost generalno, u toj bezdušnoj papazjaniji samo puki dekor – primećuje muzičar.

Trifunović je malo optimističniji.

– Mi uvek želimo da verujemo da umetnost generalno može da promeni svet, ali svaka umetnost mora da nađe onog jednog čoveka prvo, a posle toga je sve moguće… – zaključuje on.

Što se tiče generalne angažovanosti na muzičkoj sceni, Čuturilo primećuje da „ima dece koja bez ustezanja, duhovito, pametno i precizno gađaju pravo u metu“.

Nažalost, on zapaža i to da je taj duh skrajnut sa scene.

– Oni, naravno, nisu eksponirani jer ih sistem marginalizuje u korist parazita i imbecila. Ne znam kako bi ih savetovao ali znam da im želim da izdrže i istraju – poručuje Čuturilo.

A povodom svojih kolega u kulturi, njihove angažovanosti za boljitak društva, kao i problema sa kojima se suočavaju, Trifunović primećuje da je „u nekim drugim vremenima ta angažovanost bila daleko veća“.

– Rekao bih da je gomila mojih kolega umorna od bilo kakvog angažmana koji može bilo šta da promeni, jer se verovatno puno puta razočarala, i to donekle mogu da razumem… Međutim, to je i jedina ideja onih koji ne žele da se išta promeni, da se umorimo i pomislimo da nema nikakve šanse da se nešto preokrene – zaključuje on.

Za kraj, upitan da prokomentariše kakav odaziv očekuje od pesme, Čuturilo zaključuje da su reakcije na pesmu odlične i da prevazilaze njegova očekivanja.

– Ako vam u prethodnim odgovorima zvučim mračno i zabrinuto – ne zamerite mi, jer samo želim da govorim iskreno i otvoreno. To, naravno, nijednog trenutka ne dovodi u pitanje moju nadu, veru i optimizam. Siguran sam da možemo i moramo bolje. Da nije tako, ne bi bilo ni ove pesme – poručuje muzičar Nikola Čuturilo.

Muzičar o inspiraciji za pesmu

“Junaci ove priče nisu rođeni na ulici, niti su imali ideju da će tu završiti. To su ljudi koji su imali prijatelje, snove i planove baš kao ti i ja. Sve dok nije došlo do prekida filma. Ovo je kadar iz mog londonskog života u periodu kad sam se ‘snašao’ i ‘zavredeo’ da me puste u mašinu. U hodu od stana do metroa svakog jutra prolaziš kroz identične minute i istu scenografiju.To se ponavlja iz dana u dan, baš kao u ‘Danu mrmota’. Patrik je bio komšija, uredan i obrijan, imao je ženu i bebu, a ispred kuće vikendom je glancao svoj oldtajmer i motor sa prikolicom. Jednog jutra mi se nije javio i primetio sam da je neobrijan. Sledećeg mu je bila prljava kragna od košulje i izgužvan sako, da bi ubrzo nestali i njegovi mezimci na točkovima. Žene i bebe nije bilo već neko vreme kada sam ga idući na posao prepoznao, među poznatim beskućnicima na stanici. Bio je zapušten, zarastao u bradu, sa konzervom piva u ruci, baš kao neko neposredno posle prekida filma.”