INTERVJU Nikola Mijailović: Poslednji predsednik koji je redovno dolazio u Operu bio je Josip Broz Tito

U razgovoru za Danas Nikola Mijailović objašnjava da nije bilo uslovljavanja zbog njegovog principijelnog neslaganja sa ovakvim listama, ali da je procenio „poželjnost“ takvog potpisa zbog čega se odlučio na neopozivu ostavku.

– U martu 2022, kad su prvi put traženi potpisi, nije bilo nikakvih posledica, osim jednog telefonskog poziva. Toj osobi koja me je tada pozvala, rekao sam da ne želim da potpišem, da ne podržavam tu vrstu spiska. Onda mi je rečeno da ja to ne razumem, da se tu potpisuju uspešni ljudi koji prepoznaju rezultate, šta god to značilo. Tada nije bilo nikakvog drugog pritiska, ali se situacija promenila od prošlih do ovih izbora. Sad mi je bilo vrlo jasno da je to vrlo poželjno, pa možda i uslov, bar u mom slučaju, što niko nije baš izgovorio. Prosto sam dobro razmislio o svemu. Mislim da bi za nekog sa mojom biografijom i u mojom godinama, ukoliko potpisuje tako nešto taj potpis značio još jednu, četvrtu karijeru, a to je politička karijera. Mislim da bi bilo neodgovorno i neozbiljno uključiti se u neku političku opciju a ne učestvovati aktivno i u tom političkom smislu, što ja do sada nikad nisam činio niti sam imao takvu ambiciju. Bavio sam se umetnošću i to sam radio kao operski pevač, kao profesor solo pevanja i kao umetnički direktor Opere NP. Znači, isključivo sam se bavio strukom – naglašava Nikola Mijailović.

Vi ste u NP zapravo od 2018, najpre kao član Upravnog odbora, a od 19. novembra 2021. i kao umetnički direktor Opere. I sami kažete da je i pre poslednjih parlamentarnih izbora bilo lista podrške predsedniku Srbije i SNS. Zašto ste ostavku podneli usred postizborne krize, zbog čega to niste odmah uradili?

– Ja sam odmah ponudio ostavku koja je odbijena uz obrazloženje da to nije opcija, pa je jedan od mojih razloga bio i da ispoštujem predizbornu kampanju. Da sam to uradio tokom predizborne kampanje možda bi to bilo protumačeno drugačije. Ovako, kad su se izbori završili, ta ostavka je jasnija.

Zbog čega nije bilo obrazloženja Vaše ostavke u saopštenju iz NP, već ste sve razjasnili na TV N1 koja se smatra opozicionim medijem, što je ovom činu ipak dalo političku konotaciju?

– Nisam ja zvao N1 nego su oni pozvali mene. S druge strane, nisam očekivao ovakvu reakciju javnosti. Mislio sam da je to tehnička stvar, ali to je tako jako odjeknulo, toliko sam poruka dobio sa svih strana da sam prosto osećao obavezu da pojasnim o čemu se radi.

Da li ste protiveći se politici u umetnosti ipak upali u politiku?

– Nekako sve jeste politika. To što sam ja umetnik koji još uvek nije doneo odluku da se bavi politikom, to je druga stvar.

Na javnim listama aktuelnog predsednika Srbije podržava veliki broj pevača sa ozbiljnim karijerama iz Opere NP među kojima ima i članova SNS. Da li je to neka vrsta fenomenologije, do sada Opera nije delovala politički angažovano?

– Toga je bilo oduvek, kao i svetu. Još kad je bila SFR Jugoslavija, bilo je članova partije, komiteta. Nije to ništa novo. Mislim da svako ima pravo na svoje mišljenje i stav. Ja to poštujem i ne osuđujem. Ne mislim da je sramota biti član neke političke partije, jer da bi ste uticali na sistem i dali neki doprinos morate biti deo sistema, a onda je nekako najlogičnije da se priključite nekoj političkoj opciji koja Vam je najbliskija. U tome ne vidim ništa loše, čak mislim i da je poželjno kako bi se stvari poboljšale. S druge strane, što se tiče naše Opere, taj spisak podrške je javan, pa je zbog toga sve eksponirano. Ne znam koliko je od 37 stalno zaposlenih solista Opere NP potpisalo podršku. Neki od onih koji su potpisali eksponirani su i kao poslanici, logično je da daju svoj potpis. Ali, kao što je pravo ljudi da potpišu, tako mislim da i mi koji ne želimo da potpišemo imamo pravo na to. Ne znam ni ko još nije želeo da se potpiše, ne ulazim u to, niti se time bavim.

Deo Opere podržava predsednika Srbije, a da li je on „operski čovek“, da li dolazi na predstave?

– Nisam imao priliku da upoznam gospodina predsednika, kao ni premijerku. Zapravo ne poznajem skoro nikog od političara, ni ovih na vlasti ni opozicionih. Koliko znam, možda i grešim, poslednji predsednik koji je dolazio redovno na operske predstave bio je Josip Broz Tito, o čemu postoje brojne anegdote i fotografije. On je često dolazio i dovodio operske zvezde tog vremena. Lejla Genčer, najveća turska primadona, sa kojom sam radio u milanskoj Skali, pričala mi je da je imala nezaboravan doček na lično njegov poziv. Znamo da je i Mario del Monako često dolazio, jedna od tih predstava je bio i “Otelo” sa mojom majkom Radmilom Smiljanić. Srećan sam što sam kao pevač sarađivao sa njegovim sinom, čuvenim rediteljem Đankarlom del Monakom, a posebno sam srećan što sam njegovog unuka Maria Pavla del Monaka vinuo u zvezde sa premijerom “Turandot” koju sam mu poverio kao direktor Opere NP.

Osim potpisivanja lista javne podrške da li je delikatna stvar i to što je Opera NP podržavala događaje poput „Opere na vodi“, koji daju izvesni kulturni legentimitet krajnje spornom urbastičkom i političkom projektu vlasti u Savskom afiteatru?

– Otkad sam ja došao u direkciju Opere, Opera NP nije sarađivala sa „Beogradom na vodi“. To je bila odluka upravnika NP Svetislava Goncića. Ja sad ne bih ulazio u razloge koji su konkretni i opravdani. Ali bilo bi neprimereno da ja sad o tome pričam.

Da li ste, što se tiče profesionalnih uslova rada, imali bilo kakva ograničenja kao umetnički direktor Opere?

– Svuda imate ograničenja i kompromise. Ja sam imao, da kažem, „paket mera“ koji sam hteo da sprovedem i to sam uradio – popunjavanje ansambla, reformu Operskog studija i još neke stvari koje sam zacrtao. Biti postavljen na mesto direktora Opere NP jeste čast, pogotovo u mom slučaju kao nestranačke ličnosti. Ja sam došao i otišao kao nestranačka ličnost i vrlo sam svestan velikog poverenja koje mi je ukazano. Trudio sam se da opravdam to poverenje i mislim da sam ga i opravdao u dobroj meri radeći na kvalitetu pre svega. Ali svako ko misli da u sistemu koji je postavljen u sektoru Opere NP može da izbegne određene kompromise i prilogađavanja, govorim pre svega o umetničkim kompromisima, taj je u teškoj zabludi. Pošto sam poznavao okolnosti, znao sam sa čime moram da se nosim.

Šta niste uspeli da uradite?

– Ono što sam ja želeo da se uradi, a za šta nije postojala podrška, jer se nisu stekli uslovi, to je ozbiljna reforma platnog sistema i nova kategorizacija solista. Za mene je nedopustivo i velika nepravda da su isto plaćeni i da jednog dana imaju i istu penziju, govorim o solistima Opere pre svega, oni koji rade i oni koji ne rade. Toga je bilo i ranije, to je takav sistem, ali imate ljude koji primaju plate veće od sto hiljada dinara, a i po dvadeset godina se ne pojavljuju ili su tu nezasluženo, a ima i takvih. To je nedopustivo i to treba javno da se kaže, jer iako svi to znamo o tome se ćuti. Mislim da toga ima u svim sektorima, ali je u Operi među solistima nekako očiglednije. Naravno, svi znamo da glas ima rok trajanja, zbog toga i imaju beneficirani radni staž. Međutim, bez obzira na to, svi čekaju da napune 65 godina starosti da bi otišli u penziju. Mislim da je to nemoralno jer zauzimaju mesto i ne možete da obnovite ansambl. Taj sistem mora se menja, ali ne treba izmišljati ’toplu vodu’. Samo treba sprovesti ono što su odavno uradile druge države. Rešenje je da se pređe na ugovore od 12 odnosno 24 meseca, ali sada za to nema mogućnosti, što nije dobro jer se zapada u začarani krug. Ja sam bio spreman da se uhvatim ukoštac s tim, jer bi se, pa ne ni tako dugoročno, trošilo manje novca, a kvalitet bi bio znatno viši. Tu je kao problem, pored socijalnog mira, pominjan Zakon o pozorištu kojim nisam imao ingerencije da se bavim, ali sam imao neke zdravorazumske predloge na osnovu mog pevačkog iskustva, istovremeno potpuno svestan i nedopustivo malih plata u orkestru, horu, šminkernici…

Da li Beogradska opera koja postoji duže od 100 godina ima strategiju svog daljeg rada u budućnosti? Direktori Opere se često menjaju, na tom mestu bili dirigenti, pevači, reditelji, čini mi se da nije bilo samo menadžera. Šta je pravo rešenje danas pri izboru prvog čoveka Opere?

– Ne razmišljam o tome, mada je poželjno da to bude neko ko ima umetnički i moralni kredibilitet. Globalna vizura je neophodna za strategiju poslovanja prestoničke Opere. Odolevanje iskušenjima da ličnu karijeru gradite zloupotrebljavajući funkciju koju obavljate, kao i odlični rezultati su nešto čime se ponosim i zbog čega sam se čistog obraza povukao sa tog mesta.

Koliko je Vaša pevačka karijera trpela zbog direktorskog angažmana u Operi NP?

– Svesno sam se povukao ne samo od kad sam postavljen za direktora nego već i kao član UO jer nisam imao pravo da nastupam u NP zbog sukoba interesa. Dobro, imao sam druge angažmane van NP i u tom smislu mogu da kažem da moja karijera nije trpela do pandemije. Posle sam procenio da je pametnije da napravim pauzu, jer vođenje Opere oduzima energiju koja je neophodna za ispunjavanje mojih ličnih umetničnih standarda. U ovim godinama i sa karijerom koju imam iza sebe, mogućnost da pomognem mladima onako kako su meni pomagali u mladosti je bila prioritet.

Koliko je za operskog pevača opasno da napravi tako dugu pauzu u međunarodnoj karijeri?

– Vrlo je opasno, ispadate iz posla, ali ja sam odavno ispunio neke svoje pevačke snove. Samo to što sam više puta nastupao u milanskoj Skali i Boljšoj teatru, pevao sa Lučanom Pavarotijem, da ne nabrajam dalje, to je san svakog ko počne da se bavi operskim pevanjem. Meni se, eto, ostvarilo i ja odavno mirno spavam što se toga tiče. Nemam grč da moram da jurim karijeru kako bih se sebi dokazao. Naravno da uvek može više i bolje, ali isto tako tačno je da uvek može manje i gore. Zato sam vrlo zadovoljan i po pitanju pevačke, a i pedagoške karijere. I za ove dve i po sezone, bez obzira na jako teške okolnosti, ponosim se i ovom ’trećom’ karijerom kao direktor Opere, koji je postavljen još za vreme kovida kad je još bilo neizvesno da li ćemo se ikad vratiti normalnim operskim predstavama. Ali, sve je to došlo i prošlo.

Kad pustite glas, čuje se duša

– Svet se stalno menja, pa i opera, i to ne samo zbog pandemije. Pre svega nova tehnologija i internet ubrzano menjaju svest ljudi, što je izazov za svakog ko prihvati da se bavi kulturom u 21. veku. Mislim da je tajna opere kojoj odavno predviđaju kraj, između ostalog i u tome što je to danas jedina vokalna umetnost u kojoj publika ima direktan kontakt sa glasom. Kad pustite glas, čuje se duša. Glas je instrument koji je ljudsko telo i po tome se razlikuje od ostalih instrumenata. Mi nismo stvaraoci zvuka nego emocije koja direktno ide ka publici. Predstave na kojima se desi magija su one o kojima se priča decenijama. Naravno, opera mora biti savremena, ali uz poštovanje autora – libretiste i kompozitora. Svet vapi za novim kompozitorima i novim operama koje bi mogle da pariraju libretom i muzikom remek-delima koja slušamo i dan-danas iznova u celom svetu, a komponovana su još dok nije bilo struje. Ja bih jako voleo da postavimo jednu operu onako kao je prvi put izvedena, uz sveće. Umetnost je lepota i život koji oplemenjuje dušu. Baviti se umetnošću je velika privilegija – kaže Nikola Mijailović.

Kulturna diplomatija

Šta učite svoje studente – kako da vode karijere, imaju u vidu i lepotu operskog pevanja, ali i realnost socijale, (ne)pravednog nagrađivanja, liste podrške…?

– Pevač se rađa. Jedna od stvari na koje ukažem novim studentima je da je zajednički cilj da to pevanje po završetku studija neko želi da plati. Biti profesionalni operski pevač znači živeti od toga. To ne znači ne davati se i ne trošiti se. To nije moguće, zapravo je moguće za ove koji su drugačijeg senzibiliteta, a ima i takvih. Vi kao profesionalac nastupate i kad niste inspirisani i kad uslovi baš nisu idealni, ali publika ne sme to da oseti. Zbog toga to i ne može svako. Ali mislim da i u Srbiji od toga može lepo da se živi. Ipak, opera, balet, klasična muzika generalno, ne bi trebalo da spadaju samo pod nadležnost Ministarstva kulture, već i diplomatije. Kad dođe neka strana delegacija, zbog jezičke barijere malo je verovatno da će je odvesti na dramsku, već na baletsku ili opersku predstavu ili koncert klasične muzike. Opera i Balet, pa i Drama ali na drugi način i u puno manjem obimu, jesu ulaznica u društvo civilizovanih država jer se tamo neguju vekovima – smatra Nikola Mijailović.

Gospodar i sluga

– Naravno da u 50. godini nisam doneo odluku da se povučem sa scene. Osim što nisam opterećen karijerom, srećan sam i zbog toga što mi ovo direktorovanje nije udarilo u glavu nijednog trenutka, mada mi je i to palo na pamet kad sam postavljen, jer ne znate kako ćete reagovati. Popularnost, moć i vlast umeju da promene ljude. Ja se nisam menjao, ali su ljudi počeli drugačije da me gledaju. Kad sam postao direktor, mnogi sa kojima se ceo život znam počeli su da mi persiraju, što je za mene bilo potpuno van pameti. Ja od toga ne patim jer sam svoj ego, a svako ga ima, iživeo i ispunio kroz karijeru. Nisam imao potrebe da potvrđujem taj svoj umetnički identitet na neke druge načine. Ima jedna rečenica koja mi je dosta pomogla u nekim delikatnim situacijama. Jedan dobar prijatelj, koji je bio na značajnim položajima, rekao mi je kad sam postavljen: „Znate, Nikola, videćete da kad ste direktor ljudi Vas tretiraju kao gospodara, ali i kao slugu“ – kaže Nikola Mijailović.