Nikola Ristanovski: Nešto je trulo u ovim godinama evropske nade

Jedan od vodećih makedonskih i jugoslovenskih glumaca pre nekoliko večeri ispraćen je burnim ovacijama, kao i cela ekipa predstave „Narodni neprijatelj“. Ovom produkcijom Makedonskog narodnog teatra iz Skoplja, u režiji Nine Nikolić, 1. septembra svečano je otvoren 9. festival Novi Tvrđava teatar koji se odvija u ambijentalnom prostoru Vile Stanković u Čortanovcima, ali je zbog lošeg vremena ova predstava izvedena u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.

U novoj inscenaciji kultne Ibzenove drame Ristanovski je briljirao u liku glavnog junaka – pravdoljubivog doktora Stokmana, koga u njegovoj borbi protiv jednog, po zdravlje ljudi, vrlo štetnog proizvoda, postepeno napuštaju svi slojevi društva: lokalna vlast, „mali, čestiti“ građani, nezavisna štampa…

Posle izvođenja predstave, Vida Ognjenović, osnivačica i umetnička direktorka festivala Novi Tvrđava teatar, izjavila je da nam je Nikola Ristanovski održao briljantni čas glume, podsećajući i na vreme kada je MNT iz Skoplja redovno osvajao na Pozorju i po nekoliko Sterijinih nagrada, a mi „ljubomorno gledali“.

Kako vi doživljavate što je upravo predstavom „Neprijatelj naroda“ otvoren ovogodišnji festival NTT, iako ste brojnim ulogama u ovdašnjim produkcijama već godinama „naš glumac“?

– Pokušaću da izbegnem nešto što će zvučati kao kliše, ali je to nemoguće, zato što je za mene ovo gostovanje, kao i za celu ekipu predstave, vrlo ozbiljna stvar. LJudi koji čine ovaj festival, i sam festival, i čitav ovaj milje mi jako prijaju, i sve što se dogodilo, od samog trenutka kada smo dobili poziv Vide Ognjenović, do ovog susreta sa publikom, za mene je profesionalno vrlo emotivno uzbuđenje.

Vaša generacija, dramski pisac Dejan Dukovski, reditelj Aleksandar Popovski, vi, osvajali ste Gran pri Bitefa i druge brojne nagrade novim pozorišnim izrazom i pobunom u jedno teško vreme devedesetih godina. Šta je danas sa tim adrenalinom?

– Ta naša ekipa se povremeno spaja, baš sam pre nekoliko dana na jednoj planini proveo neko vreme s Dejanom Dukovskim. Podsetili smo se i tog doba, a od tada je, zapravo, prošlo skoro trideset godina, i više ništa nije isto. Naša generacija je bila puna nade i adrenalina da će to vreme zameniti nečim boljim. Ali, što bi sada rekao Hamlet, nešto je trulo u ovim godinama evropske nade. Prošle su, dakle, tri decenije, ljudi se nisu previše promenili, i danas postoje samo povremene nade. Generacija koja je verovala vrlo, u međuvremenu je malo ostarila. Nemamo rezervne živote, ovo vreme živimo sa svim lepim i sa svim neostvarenim nadama.

I u „Neprijatelju naroda“, napisanom 1882, vidimo sukob smelog, pravdoljubivog i usamljenog pojedinca s njegovim kukavičkim, nepravičnim i sebičnim okruženjem. Da li su naše pobune i nade u neke bolje promene danas možda više iluzije nego realnost?

– Neće se još dugo dogoditi promena, nažalost, to jedna matrica koja se provlači hiljadama godina, jer čovek nikako da promeni sebe. Menjaju se društva, uređenja, režimi, vladari, sistemi, demokratije, i svašta se još menja, ali čovek se ne menja. Velika je opasnost, kao što govori Ibzen, od elementarne glupost koja, naravno, nije nedostatak intelekta nego nedostatak ljudskosti. Ali, još uvek se bavimo pozorištem, i još uvek verujemo, na neki način. Ja svake večeri pokušavam da verujem u svet u koji sam verovao i tih godina kada smo počeli da stvaramo u pozorištu, i mislim da nikada neću odustati od toga.

Koliko se ljudskost u našim društvima još više izgubila u međuvremenu, iako su te devedesete godine zbog ratova bile najstrašnije?

– Sada je postalo još gore – protiv nekog sistema možeš da se boriš, a protiv ovog društvenog konteksta neljudskosti koji se dominantno nameće, to je skoro nemoguće. Čovek ne može da se suprotstavi svemu tome, ali može da pokušava da živi po moralnim načelima po kojima smatra da treba da se živi, i da radi onako kako misli da treba da se radi. Ponekad su to samo suze na kiši, ali, naravno, nemamo rezervne živote, pa da sad kalkulišemo šta ćemo i da li ćemo. To je naša stvarnost, i to je tako.

U „Neprijatelju naroda“ kao doktor Stokman stojite sami i uspravni na velikoj sceni, u tom prikazu sukoba pojedinac–grupa, vaš junak se obračunava s građanstvom, ali se te reči prekora i osude koje izgovarate zapravo odnose na nas, publiku. Da li je sva odgovornost na nama, i da li mi danas ovde zaista imamo te vlasti, režime i društva kakve smo zaslužili?

– Mi smo na ovom prostoru Jugoslavije svi u istom loncu, to čak više nije ni bure baruta, jer je bure baruta neka životna situacija, a danas je mnogo gore nego što je bilo. Ne znam kako bih tačno definisao šta je ono što živimo. To je nešto između modernog blendera i kazana od pre dvesta godina koji ima rupe na dnu, kombinacija koja je neki Frankenštajn između te dve stvari. Ali, ipak se ne bih usudio da kažem da imamo vlast i društva koja zaslužujemo. To je vrlo surova konstatacija. Jer, naravno, ima toliko predivnih ljudi koji se čestito bore za svoju egzistenciju, i koji prosto žele da žive onoliko časno i pošteno koliko najviše mogu. Moram da kažem da se ja plašim da će biti potreban reset, a možda čak ni reset neće biti dovoljan. Možda će biti potrebna promena kompletnog operativnog sistema sveta u kojem živimo, i to će imati svoju cenu. Ne daj, Bože! Ali, prosto, dramaturški ne vidim drugačije, ne filozofski, i ne politički.

I u Beogradu ste ostvarili neke od kultnih uloga za koje ste dobili brojne nagrade, Ahmeda Nurudina u sada već antologijskoj predstavi „Derviš i smrt“, Nikolaja Aleksejeviča Ivanova u „Ivanovu“… Da li ćemo vas uskoro gledati u nekoj premijernoj predstavi?

– Ja se nadam. „Derviš“ i „Ivanov“ se u Narodnom pozorištu i dalje igraju, ali voleo bih da početkom 2023. nešto novo radim, i već polako osećam potrebu, Još nemam neke napismene dogovore, ali imam razgovore s nekim ljudima, a ja sve uvek uzimam zdravo za gotovo.

Do ruba provalije

Zašto već stotinama godina unazad opstaje ta matrica kojom se misleći i časni ljudi, koji imaju hrabrosti da se izdvoje iz svog konformističkog okruženja i javno pobune, kažnjavaju kao „narodni neprijatelji“?

– Zato što je velika većina onih ostalih, i oni će naravno štititi svoje interese. U svakom čoveku je potencijal da bude i dobar i slobodan, bar na trenutak. Ali, to je vrlo teško, morate da budete spremni da platite cenu za to što ste slobodni i dobri, svoji na kraju krajeva. Zato mislim da ćemo morati sve iz početka i da ne može drugačije, jer smo stigli do samo ruba provalije.

Jugoslovenski glumac

Igrate na gotovo svim scenama prostora koji je nekada bio naša zajednička domovine, a i vi se danas ubrajate u jugoslovenske glumce. Šta za vas to znači?

– Naravno da sam jugoslovenski glumac, ali ja o tome nemam nikakvu tezu, jer na tu temu uopšte ne razmišljam. Bavim se ljudima, to mi je jedina mera za komunikaciju, razmenu, za razgovor, prijateljstvo, profesiju. I tako je kod mene oduvek bilo – tamo gde se razumem i gde možemo jedni drugima da ispričamo neki vic, sve je ok. Dok se poštujemo, naravno.

Ekipa predstave „Neprijatelj naroda“

U sjajnoj ekipi makedonske predstave „Neprijatelj naroda“, Ibzenove junake igraju i: Zvezdana Angelovska, Darja Rizov, Aleksandar Mihajlovski, Blagoj Veselinov, Petre Arsovski, Saška Dimitrovska, Nino Levi, Martin Đorgoski, Jana Veljanovska i Ana Arsovska. Dramu je prevela Maja Trajanovska Ivanovska, dramaturškinja je Tamara Baračkov, scenografiju potpisuje Višnja Vujović, kostime Ivana Karanfilovska Ugurovska, dizajn svetla Kris Jeger, koreografiju Karis Peklivanidis, a muziku je komponovao Jorgos Dusos. Predstava „Narodni neprijatelj“ deo je međunarodnog projekta sedam partnerskih organizacija Putevi heroja (The Ways of the Heroes), i finansijski je podržana u okviru Kreativne Evrope (Creative Europe).