Nikola Ristanovski:Gubitak ideala je samoubistvo

Zbog toga radim u pozorištu“, kaže za Danas glumac Nikola Ristanovski, koji igra naslovnu ulogu u Čehovljevoj drami „Ivanov“ čija je premijera zakazana za večeras u 19.30 na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Komad je režirala Tatjana Mandić Rigonat, fokusirajući se na njegove egzistencijalističke ravni, a sam Čehov ga je pisao, čini se, u ime generacije koja se prerano umorila, izgubila ideale i ostala bez životne energije.

Ristanovski objašnjava za Danas da se, gradeći ovaj lik, ni za trenutak nije bavio društvenim kontekstom i okolnostima, nego da je više bio okrenut ka unutra, ka elementarnoj analizi samog sebe.

* Kakav je bio susret sa Ivanovim, ruskim Hamletom, kako ga još nazivaju?
– Komplikovan. Konkretno je počeo prilikom prvog čitanja teksta, nastavio sa svakom probom i to je susret koji još uvek traje.

* Oko toga ko je Ivanov su se lomila mnoga kritičarska koplja. Znate li vi?
– Kad bih znao konačan odgovor, ne bih imao potrebe da ga igram. Možda se razlikuje po količini iskrenosti prema samom sebi, što je veoma retko u svetskoj dramaturgiji. Iskren je onoliko koliko svaki čovek misli da je iskren prema samom sebi, samo to ne iskazuje, dok Ivanov upravo o tome govori.

* Kako je moguće izgraditi lik a ne proniknuti u bit njegove ličnosti? Pitam vas to zato što Ivanov na kraju oduzme sebi život.
– Mi ipak nismo klinika, nego pozorište. Dijapazon između iskrenosti i tehnologije pravljenja uloge je zapravo mesto gde treba tražiti odgovore. Moramo napraviti razliku između te dve stvari i istovremeno ne uništiti ni jedno ni drugo. U tome je caka pravljenja bilo koje uloge a ove ponajviše. Ne treba dramatizovati stvari, ne moramo biti samoubice da bismo ih igrali, ali se moramo baviti razlozima i nečijom psihologijom, možda i psihopatologijom mada ja tu ne vidim resku liniju. Ako bih morao da izdvojim specifičnost Ivanova, onda je to njegova kritičnost prema samom sebi, što je za svakog čoveka najteže.

* Kako gledate na to što je izvršio samoubistvo. Možda je to bila jedina opcija da preživi?
– On, uslovno rečeno, ne vidi razloga zbog čega bi živeo ali to imate i kod Hamleta, Don Žuana… Nećete dobiti konačni odgovor na to zašto se Ivanov ubio. Predstava se mora odigrati i videti. Nemoguće je izbaciti tezu tek tako jer bismo onda lagali ili bili pretenciozni. Ja se zaista plašim glumaca koji do kraja mogu objasniti ono što igraju.

* Šta ste saznali kroz ovu predstavu?
– Da smo svi podjednako dobri i podjednako zli. U ovom komadu čak ni pisac ne sudi nikome nego iznosi ljude takve kakvi jesu. U svakom čoveku postoji dobro i loše, iskreno i lažno. To su likovi bez teze. U tome je veličina Čehova i to je zapravo najteže sačuvati u igranju njegovih dela.

* Tanja Mandić Rigonat je spomenula da se „Ivanov“ u poslednje dve godine postavlja u različitim delovima sveta i da je to komad koji na neki način odražava duh vremena. Slažete li se sa tim?
– Da, u smislu toga da je ovo doba došlo do ivice. Dakle, kada se preispituju sve vrednosti.

* Takođe, jedno od mogućih tumačenja „Ivanova“, nastalog inače u vreme diktature cara Aleksandra III i okamenjenog idealizma, jeste da je ovaj komad bio svojevrsni izraz bunta protiv takvog gluvog stanja u društvu. Da li prema vašem mišljenju ovaj trenutak žudi za buntom?
– Svako vreme je podložno buntu od kada postoji čovečanstvo. Mnogo puta on donosi progres i nadu. S druge strane, nikada više u istoriji bunt nije bio toliko podložan manipulaciji a to je posledica i kolektivizma. Međutim, on uvek ima smisla kada se želi nešto bolje u društvu. Samo ja više ne verujem u velike stvari, nego da promena dolazi od svakog pojedinca.

* Govorite kao da ste se opekli o neke ideje.
– Pa, mi smo prošli svašta. Pad jednog sistema, ulazak u demokratiju za koju smo verovali da će nešto bitno promeniti a zapravo nije. Ranije je bila glavna ideja a sada kapital.

* Kako gledate na ove nove inicijative u regionu? Recimo, Šarenu revoluciji u Skoplju čiji bi pandan ovde mogao biti Ne da(vi)mo Beograd i Pravo na grad u Zagrebu.
– Svaka artikulacija slobodnog mišljenja i integritet istog su najveće ljudske vrednosti i to podržavam. U to verujem i zbog toga se i bavim ovim poslom.

* Rekli ste da se kroz likove koje igrate bavite i politikom.
– Nemoguće je ne baviti se politikom a svi likovi koje sam igrao su bili markantni u tom smislu. Leon u „Glembajevima“ ili Ahmed Nurudin u komadu „Derviš i smrt“. Igrati takve likove je velika privilegija za artikulaciju onoga što osećate i mislite.

* A šta mislite o tome da se glumac bavi politikom na neposredniji način. Recimo, vaš kolega Svetislav Bule Goncić je učestvovao u spotu SNS-a u predizbornoj kampanji.
– Nisam rigidan u tom smislu. Imam razumevanja. Neki ljudi veruju u to, neki žele da veruju, neki imaju druge ambicije. To se mora poštovati sve dok god ima dobrog ukusa u tome.

* Da li su vas nekad zvali političari i da li ste prihvatali takve ponude?
– Jesu, naravno, i uglavnom to nisam prihvatao ali smo svi mi uvek stavljeni u neki kontekst, želeli to ili ne. Svi se uvek na neki način nađemo iza nečega. Ja se trudim da se bavim drugim stvarima. Morao bih u ovim godinama da zaista poverujem u neke ideje.

* Kada pričate tako, zvučite kao Ivanov koji je izgubio ideale.
– Ja ipak verujem da može biti bolje i da treba imati ideale. Ivanov ih je izgubio a gubljenje ideala je samoubistvo i ono ne mora nužno biti fizičko.

* Više ste zastupljeni u pozorištu nego na filmu. Da li priželjkujete veću ravnotežu u poslu?
– Ponekad je ovaj posao jako težak, pogotovo ako u njemu otkrivate samog sebe. Tada on postaje potreba. Ja nikada nisam gradio karijeru. Naravno, u ovom poslu je velika privilegija što imate priliku da nešto podelite sa ljudima i da im govorite svoje mišljenje iz pozicije likova na sceni. Da imate prostora da slobodno mislite i osećate. Zato nikad nisam poželeo da nešto više radim, a ako treba da budem precizan – pozorište je moja profesija

* Istakli ste da u poslu volite neizvesne situacije kada nemate unapred gotova rešenja. Večeras će i ansambl i publika biti na sceni. Kakav imate odnos prema tome?
– Ne volim biti ziheraš. Svako od nas voli da ima neku zaštitu i sigurnost. S druge strane, kako dodirnuti neke stvari ako nema rizika. Ne može se sve ziheraški a nije ni zdravo. To što će publika biti blizu za mene nije specijalno nova situacija ali je ona potrebna ovom komadu i mislim da je Tanja dobro uradila jer to omogućava publici da se bolje saživi. Ja čak mislim da je pozorište mesto gde se ljudi skupe oko nečega. Duboki doživljaj toga sam imao kada sam igrao Ahmeda Nurudina u komadu „Derviš i smrt“. Učinilo mi se da su se odjednom skupili ljudi oko jedne tuge. Tada kao da prestaje da bude važno kakva je predstava nego se desi neka zajednička istina u korelaciji sa publikom. To je meni najuzbudljivije.

* Kojom emocionalnom istinom će „Ivanov“ okupiti publiku?
– Intimnim preispitivanjem svakog čoveka koji stane pred ogledalo. Retko govorimo o tome šta mislimo o sebi u tom trenutku. Meni bi bilo super da se oko toga skupi publika. Osim svih ovih metafizika mi želimo da se ljudima dopadne to što radimo, da ima i radosti i tuge, samo da publika ne bude indiferentna. Prosto ne verujem u pozorište koje se ne tiče ljudi.

* Kakav je film „Igla ispod praga“ Ivana Marinovića u kojem vam je poverena glavna uloga?
– Nepretenciozan. Imao je premijeru na ovogodišnjem Sarajevo film festivalu. Teško ga je žanrovski smestiti u neki fajl ali siže filma je da se u Crnoj Gori prodaje zemljište velikim kompanijama i da se jedan pop tome suprotstavlja. Opet nema velike teze i film se ne može odrediti ni kao drama ni kao komedija. Mene uvek zanimaju takve vanžanrovske situacije. One kao da su najbliže životu. Kao kod Čehova.

* Više puta ste pomenuli pretencioznost. Ona vas baš nervira, a za glumački posao bi se moglo reći da je po sebi takav.
– (Smeh). Možda se upravo njime bavim zato što želim da se izlečim od te pretencioznosti.