Foto: Privatna arhiva– Sarajevo Film Festival je najveći i najbitniji festival u regionu. Drago mi je što sam ponovo bio tamo. Nažalost, nisam uspeo da naletim na ovogodišnje goste, legende i lične heroje Pola Šredera i Džona Tortura, i napravim selfi, ali je lep osećaj znati da su i oni bili tu, negde kada i ja – kaže za Danas reditelj Nikola Stojanović.
Njegov dokumentarni film „Biang Biang Express“ imao je svoju svetsku premijeru u zvaničnom takmičarskom programu na 30. Sarajevo Film Festivalu.
Stojanoviću je ovo treća svetska premijera u Sarajevu, dok je njegov kratki film „Šerbet“ ovenčan nagradom na jednom od ranijih izdanja Sarajevo Film Festivala.
Sa Nikolom smo razgovarali o atmosferi sa snimanja filma „Biang Biang Express“.
Kako je došlo do realizacije filma?
Film je nastao u okviru programa „Looking China“, preko kojeg studenti iz celog sveta dolaze u Kinu da snimaju kratke dokumentarne filmove. Za dve nedelje imaš zadatak da istražiš temu, snimiš, režiraš i izmontiraš svoj film, te ga na kraju prikažeš na velikoj projekciji. Nas je bilo desetoro u grupi, iz Srbije, Hrvatske, Bosne, Crne Gore, Ekvadora i sa Filipina. Svako od nas je imao saradnika/producenta iz Kine, studenta sa lokalnog fakulteta iz Ši‘An-a. Spakuješ svu opremu koju imaš, ja sam poneo fotoaparat star 12 godina, Canon 600D sa bazičnim kit objektivom, koji nisam koristio godinama, i nadao se da će preživeti put, kao i bubicu nepoznatog porekla, i nadao se najboljem.
Prenesi nam utiske sa snimanja u Kini, koji su očaravajući momenti preovladali i šta ćeš sa snimanja pamtiti?
Snimanje je bilo jako uzbudljivo. Imali smo samo četiri dana da završimo film, a na početku nismo imali ništa osim jedne fotografije zlatnog polja pšenice. Moj jedini saradnik bila je Bai Qian, studentkinja književnosti, u ulozi producenta, kojoj je ovo bilo prvi put da radi na filmu. Uputili smo se u potragu za pšeničnim poljem na obodu Ši‘An-a, malog kineskog grada od 12 miliona stanovnika, u kojem sam bio smešten. Autobus, pa metro, pa taksi, potraga je trajala, ali na kraju smo izašli na beskonačno zlatno polje, potpuno čisto i prazno. Bilo je toliko impresivno da smo se svo troje – Bai, taksista i ja – samo okretali i fotografisali telefonima. Posle malo posmatranja, u daljini smo videli šest zemljoradnica u odeći različitih boja, koje su se sporo i meditativno kretale kroz polje, čupkajući pšenicu. Ovaj prizor bio je prvi korak u nastanku ovog filma. Međutim, nismo znali kako da im priđemo, jer nije postojao put kroz pšenicu do njih, tako da smo morali da ih sačekamo i upijamo inspiraciju iz magičnog prizora svuda oko nas.
Da li se u polju naziralo još nešto osim radnica i pšenice?
U daljini smo primetili šarene balone kako igraju na vetru, pa smo se uputili ka njima. U sred divljeg polja stajao je momak iz Vijetnama, fotograf, koji sa strane prodaje te balone u obliku cvetova. Potpuno nadrealan i fascinantan prizor. On nas je uputio kako da dođemo do zemljoradnica. Krenuli smo da pričamo sa njima, tačnije Bai, pošto ja nisam znao nijednu reč kineskog. Odatle je počela da se razvija priča filma. Ceo proces je izgledao jako živ i uzbudljiv, mesta i ljudi su nas vodili i upućivali dalje, a film je nastajao. Osećao sam se kao neki istraživač na misiji sa ciljem da za kratko vreme pronađe, zabeleži i sačuva što je više moguće vrednih stvari. Sve mi se činilo vrednim, novim, inspirativnim i zanimljivim za uhvatiti. Proces selekcije bio je težak, ali mnogo sam snimao, da bih sebi ostavio što više prostora za igru u montaži.
Kako si došao do ideje za temu filma?
U okviru programa dobiješ listu tema između kojih možeš da biraš, pa sam ja na kraju završio sa temom „Nudle“. To je delovalo dosta opšte i, u neku ruku, banalno, ali mi se dopalo što ta tema zapravo dopušta da napraviš film o nečemu drugom i dopušta istraživanje. Dosta je otvorena, što mi je za dokumentarni film u novom, nepoznatom prostoru zvučalo sjajno. Pored toga, obožavalac sam azijske hrane, kulture, filmova, pa mi je bilo jako interesantno da uzmem nešto što ima veliko mesto u pop kulturi današnjice za svoj film.
Kako je film dobio naziv?
„Biang Biang Express“ se zove tako jer su biang biang specifičan tip lokalnih nudli, lokalni specijalitet, nudle koje su znatno deblje nego što smo navikli. Film na kraju prati proces nastanka jedne činije biang biang nudli, a ja sam pokušao da on zapravo služi kao dokument, koji čuva lica, imena i pojave radnika – od zemljoradnika u poljima pšenice, radnika u fabrici brašna, kuvara i radnika u restoranu, do običnih ljudi koji konzumiraju ovo svakodnevno jelo.
Šta si želeo da zabeležiš na filmu?
Pokušao sam da zabeležim prostore i prizore koji su me impresionirali, a povezani su sa ovom temom, i da običnog čoveka, radnika, prikažem u kombinaciji sa epskom muzikom, kao heroje, i da njega stavim na pijedestal i dam mu na značaju. Mizanscenom i načinom kadriranja pokušao sam da napravim neku vrstu žive statue, uz scenografske elemente i okolinu koja opisuje zanimanje aktera.
Pomenuo si da voliš azijsku kulturu. Izdvoj nam, za kraj, favorite iz kineske kinematografije, omiljenog reditelja, film…
Jako volim azijske filmove i autore. Od kineskih filmova, kao najdraže bih izdvojio „Still Life“ Jia Zhangke-a, „Kaili Blues“ i novi kratki „A Short Story“ Bi Gana, kao i prvi kineski film koji sam gledao kao mali, komediju „Shaolin Soccer“ Stephena Chowa, kao i njegov „Kung-Fu Hustle“. Tu su naravno i mnogi filmovi Džeki Čena koje sam obožavao kao mali.
Ako uračunamo i Hong Kong i Tajvan, među najomiljenijim su mi filmovi autora kao što su Wong Kar Wai, Tsai Ming Liang, Edward Yang. Od novijih bih takođe izdvojio film koji sam igrom slučaja gledao u avionu na putu do Kine, „Only the River Flows“ Wei Shujuna, a jedan od omiljenih trejlera mi je tizer za film „Wild Goose Lake“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
