Nikola Šuica: Beketov apsurd eskalirao je u globalnu potištenost i epidemiju ravnodušnosti

Umetnici Vana Urošević iz Skoplja i Zoran Todović, kao i Marija Ćalić, napravili su izložbu podstaknutu delima Samjuela Beketa.

Ona je u Berlinu bila otvorena tokom maja, a Nikola Šuica planira i remiks postavke, za beogradsku izložbu Spokojna noć u posebnom prostoru, krajem 2022.

* U kakvoj relaciji sa trenutnim civilizacijskim poretkom stoji Beket?

– Osmatranje beznađa i suočenja sa neuspehom su u središtu Beketovih uvida. Jednako zahvataju poimanja lepote i bola, traganja za snagom i ispovednim ispunjenjem što je postao njegov izražajni kanon. Ništa manje i potvrda istinitosti u nevoljama opstanka, sve do mikroplanova naših odnosa. Ikonosfera medijskih izraza prenosi društvenu konfuziju: pretovarena je ispoljenim neprijateljstvima, ugnjetavanjima, prezirima i uvredama, klevetama i prevarama, najšire i pravcima pobune i pristiglih tragedija – ratovanja i izgnanstava, tih međusobnih mučenja naše vrste. Unutar suočenja sa svetom u koji smo izručeni, u mreži postinformatike, ekonomskih, situacionih zapleta, tragova ideologije i tegoba biopolitike. NJegovo pisanje prodornih zapažanja, ali i humora još od istorijskog razdoblja egzistencijalizma poslednjih godina zauzima taj teret posledica, u apsurdu raširene urušenosti, izneverenim očekivanjima i najezdi svireposti. Pokazuje se da su istraživačke razrade tog osobenog spisateljskog doprinosa višestruke. Zvonkost rečenica, uzdaha, aluzija i opisa, kao u nekakvoj slici ili animaciji dopiru kao delovi obične svakodnevne situacije i čuju se jednako kod junakinja i junaka u ispovestima, kretnjama i utišanosti, nasukanih na bezizgledna rešenja u pričama, dramama i scenskim postavkama. Teorijska dela zahvataju nasleđe pisca ka alarmantnima stanjima, što svedoče naslovi: ‘Obećanje sreće u epohi oplakivanja’, ‘Beket i imaginacija modernizma’, ‘Seks i estetika kod Beketa’, i obrade odnosu sa drugim umetnostima kao što je snaga slikarstva iz svih epoha. Nastaju i istraživanja poput studije ‘Beketovo delo i politika posledice’ gde naslovnicu zahvata kolor snimak ruševina u brutalno bombardovanom Alepu.

* Na koji način bi umetnici mogli da ostvare vezu i delima ukažu na Beketovo viđenje sveta?

– Tesnac apsurda dugo čekanog milenijuma eskalirao je u globalnu potištenost i epidemiju ravnodušnosti. Uprkos digitalnoj kulturi pomućena su logična i izoštrena sagledavanja, ali i senzibilnost. Unutar matrica šta treba da bude poželjna umetnost i izazove pažnju, sve je izraženija i sudbina stvaralaštva koje se decenijama ne vidi i prećutkuje. Otud ‘beketovskoj’ vizuri ne doprinosi samo famozna tragikomedija ‘Čekajući Godoa’, dijaloška platforma sa zamorenim skitnicama – putnicima na ledini sa upadicama o raznim mukama ljudske vrste. Podiže se kaleidoskop značenja, gde Beket postaje majstor ceremonije. Stvaralačka istrajnost i kod mnogih autentičnih današnjih umetnika na granici je košmara, što uostalom nosi i njegova biografija. Piščev aluzivni potencijal ka svetu dospeva iz korpusa klasičnih jezika u koje je bio metodično uključen, samovoljno napustivši mesto na Triniti koledžu u rodnom Dablinu, otpočevši stranstvovanja i uzmake. Od Londona pred Drugi svetski rat, i potom decenijama Pariza i Francuske, Beket je produbljivao svet svojih jezičkih, scenskih i vizuelno podsticajnih opita. Arena podsticajne slikovitosti doprinos je preobražajima svesti, ništa manje i naših uloga u prepuštenosti samoći i grozničavim traganjima. Rečenica ‘Ponekad sebe pomešam sa svojom senkom, a ponekad ne’, opstaje kao poniranje, nalik na mentalni i spiritualni ‘selfi’. Ništa manje i tvrdnja: „Kad prestaneš da tražiš, tad počinješ da nalaziš.“ Podstaklo me je da se učesnici izložbe po svojoj intuiciji predaju dejstvu njegovih drama, proze, zapisa i pesama. Inače, ime nevoljnog laureata Nobelove nagrade 1969, sada je feomen po statistici najzastupljenije u Google pretragama svih dramskih pisaca, i to ne samo unutar implozivnog i zbrzanog 20. veka.

* Otkud inicijativa da se izložba organizuje baš u Berlinu?

– Izbor je posredno posvećenje. U Zapadnoj Nemačkoj tokom ’60-ih i ’70-ih, ćudljivi autor je u berlinskom Šiler teatru ostvario pojedine – performansu nalik – postavke; znatno kasnije kada je u velegradu otpočelo nacionalno kopnjenje i krenulo rušenje zida 1989, zbivali su se i poslednji Beketovi dani. Raspoznajemo sada, da od tih zbivanja ulazimo u nov geopolitički i čulni svet drukčijih ustrojstava. Otud i podsticaj umetnika izložbe ‘Spokojna noć’ – refleksivno ispitivanje posledica i ogoljenosti, ali i regionalna saradnja naše balkanske umetničke skrajnutosti, uz podršku i saradnju Ministarstva kulture iz Skoplja i Ministarstva kulture i informisanja iz Beograda.

* Na šta se odnosi očita metafora, tj. naziv izložbe ‘Spokojna noć’?

– Opojna pesma u raznim izvođenjima (‘Stille Nacht’ na nem.) tiha je proslava rođenja Hrista i doziv spasitelja i sudije globalnog i večitog mira. Na nemačkom intonirana i direktiva ukorenjena, pre svega u dominantnu zapadnu civilizaciju. Značenjem izvedenih likovnih dela, metafora pronicanja i razobličenja, dvostrukosti, tajnovitosti i rešenosti opstanka sledi uvodnu rečenicu iz ‘Godoa’ koja glasi: „Ništa se tu ne može.“ Uz izložbu je s moje strane načinjen i kratki furiozni video ‘Noć juri trkom’, što je rezignirani povik iz istog komada. Naslojavaju se i dablinska gradska pesma i montaže snimaka razaranja, do ogoljenog dijaloga iz samog ‘Kraja partije’. Putem dela za izložbu naglašeno je odstupanje od realizma, dato kroz vitalno asocirane predmete, senke i figure.

* Pomenuli ste da je izložba nastala kao traganje za uporištem usred posledica iskustva 21. veka. Koje su posledice u pitanju i kako ih izložba umetnički obrađuje?

– Dela posreduju ključne teme Beketovih tekstova, nemogućnost istinskih povezivanja, gubitak smisla, nestanak pamćenja, kao i dovođenje u pitanje mogućnosti pronicanje u istinu i samosvest. Ovo se značenjski podjednako odnosi ne samo na ustrojstva rđavih vladavina, već i na zloupotrebe, maskiranja i simulacije samodopadljivih vladara i menadžera savremene kulture i umetnosti. Nalik na lažno predstavljanje viših ciljeva i rešenja unutar okrutne hijerarhije, na ideološke odbrane i nove ‘petogodišnje planove’ o tome šta je istaknuta umetnost, jednako kao i poželjno ponašanje. Slično neutaživim dogmatskim, ideološkim i etničkim čistunstvima. U svim mistifikacijama kojima smo danas preplavljeni, u lažnoj zainteresovanosti i dušebrižništvu, koristoljubivom, tobožnjem pacifizmu i propisima nametnutih agendi.

* Podsetite nas na vezu između Beketa i Beograda, i južnoslovenskih sredina?

– Već je to legenda: unutar cenzorskog socijalizma FNRJ, prva postavka ‘Čekajući Godoa’ skliznula je u potaju 1955, izvedena na beogradskom sajmištu u ateljeu Miće Popovića; stizali su kasnije i drugi uplivi, prevod romana ‘Moloa’, zatim Beketova poseta Beogradu, kao i prevođenja, postavke i radio drame i proza u Jugoslaviji tokom sve liberalnijih ’60-tih godina. Isto tako i višegodišnja prepiska sa Radomirom Konstantinovićem koja odaje odgovornost nad rusvajem društava nadiruće – pomodno označavane – distopije. A sve posle pretnji nuklearnim pustošenjem, unutar pristižućih generacija post memorije, nad saznanjima trauma skrivene političke istorije, represije kao i holokausta.

* Po snimcima sa otvaranja u Berlinu, bio je tu i Bora Ćosić. Da li biste nam preneli utiske gospodina Ćosić i ukazali na njegovu povezanost sa izložbom?

– Jeste, u dane tih otvaranja po parohijama grada u opštini Veding, i Prostoru Prima centra, artistima i meni se učinilo da duge presecajuće ulice, mahom tursko stanovništvo, i okolne evangelističke zajednice, taj globalni rastvor naslojava opskurni čin posvećenosti izložbe ‘Spokojna noć’. Na otvorenje pored regularnih art ekipa došao je i Bora Ćosić… i sam je, kao i Beket apatrid, miks medija autor vrhunskih domašaja, jezički istraživač višedimenzionalnosti odnosa i opažanja. Kasnije me je podsetio da je u doba pred raspad federacije, produžio Pocov monolog iz ‘Godoa’ nikad scenski postavljen. Odmah se povezao sa raspoređenim delima izložbe…