Ninoslav, Emina i Romi

Najboljom predstavom Festivala proglašena je „Ženidba“, komedija Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, u režiji Ane Đorđević i izvođenju Narodnog pozorišta iz Sombora. Zdušnom igrom ansambla, jarkim likovima, od kojih svaki po jedna jedina opsesija uzima pod svoje i infantilizuje, spojem grotesknog i melodramatičnog, preplitanjem Gogoljeve epohe, na prelazu romantizma u realizam, i savremenosti koja neguje cinizam i parodiju, ova somborska predstava – ne bez dobrog sporta, kako bi rekao siroti Bert Breht – podsmevajući se instituciji braka koja tu nije ništa drugo do osnovna jedinica ekonomije, iznela je na videlo ideju komada da je čovek sam sebi pakao, a da su mu drugi potrebni kako bi se od sebe štitio.

Za lik Kajgane, jednog od četiri kandidata za ženika u Gogoljevom komadu, Ninoslav Đorđević je dobio nagradu za najbolju mušku ulogu. Kajganu, kao sociopatsku ličnost, prepunu strahova i manija, predočavajući ih minuciozno, od gesta do gesta – što ukazuje na utvrđenu partituru uzročno-posledičnih glumačkih postupaka i promišljenu orkestraciju lika – Ninoslav Đorđević je glumio, istovremeno, i kao čoveka opasnog za druge i kao benignog čudaka koji samo sebi jamu kopa. Na toj dvojnosti lika, toj rascepljenosti njegove svesti, Đorđević je gradio humor – groteskni humor koji u sebi ima nešto opasno/jezivo. Smejali smo se do suza liku s kojim najradije nikada ne bismo ostali nasamo.

Nagrada za najbolju režiju dodeljena je Zoltanu Puškašu, reditelju predstave „Čarobnjak iz Oza“, Novosadskog pozorišta / Újvidéki Színház. Taj zahtevni, dinamični mjuzikl, ovog puta i za decu, naizmenično, u furioznom i spokojnom tempu, Puškaš je režirao kao skladan spoj besprekorno jasno ispripovedane poučne priče, sa osobitom pažnjom na fantazmagoričnom detalju, raskošnog mizanscena, individualizovanih likova i personifikovanih grupa.

Nagradu za najbolju žensku ulogu, bez premca, zaslužila je Emina Elor za ulogu Veštice sa zapada u pomenutom mjuziklu Novosadskog pozorišta. U stanju da i u manjim ulogama, kakva je ova, postigne maksimalni glumački učinak i najsnažnije dejstvo na gledaoce, Emina Elor je, kao Veštica sa zapada, s lakoćom uspela da predstavi ono što je danas najteže – istovremeno, parodijski reprezentovan a psihološki uverljiv lik. Glumačkim sredstvima kojima se distancira od lika, kao da ga analizira, Elorova, u stvari, paradoksalno, prodire dublje u njega. Sve vreme na sceni vidimo dve osobe: Vešticu sa zapada i glumicu koja demonstrira na koji način se ta veštica komičkim sredstvima stvara pred nama kao uverljiv lik, kao da je posredi workshop.

Predstava „Brat“, reditelja Salvatorea Tramaćerea, koja je dobila specijalnu nagradu, ovog puta dodeljenu za društveni angažman, nastala prema „Prosjačkoj operi“ Džona Geja, u koprodukciji italijanskog profesionalnog pozorišta Koreja iz Leća i amaterskog Pokretnog alternativnog teatra omladine Smederevo (PATOS), bila je veliko i radosno iznenađenje na Festivalu. Predstava ovog nesvakidašnjeg ansambla, na tragu Brehtovog „epskog pozorišta“, podsetila nas je, razgovetno i jasno, da je teatar i socijalni čin. „Brat“ ne samo da je udružio profesionalce, amatere i naturščike… Rome, Srbe i Italijane… manuelne radnike i intelektualce… siromašne i boljestojeće, nego je pokazao ono najviše – da granica između pozorišta i života ne mora da postoji i da, shodno tome, pozorište može da popravlja život.

Kad gledamo s koliko talenta i entuzijazma smederevski Romi, uglavnom nekvalifikovani radnici javnih komunalnih preduzeća, glume na sceni uloge građana drugog reda u Tramaćereovoj adaptaciji Gejovog komada iz 1728. godine, ne možemo a da ne pomišljamo na to da su oni, od samog svog rođenja, bili lišeni čak i prava na pomisao da se bave nekim drugim do manuelnim poslom. Predstava „Brat“ nije tu da bi ovu nepravdu u društvu iskorenila – tu je granica pozorišta, nego da bi na nju opomenula.

Autor je i član žirija ovogodišnjeg festivala „Tvrđava teatar“