„Kvalitet je ovaj put ubedljivo na strani ranijih laureata NIN-ove nagrade“: Šta o finalistima kažu raniji članovi žirija ovog književnog priznanja?

Ovaj put u konkurenciji za NIN -ovu nagradu kritike za najbolji roman godine su Vladimir Pištalo: Pesma o tri sveta (Agora); Stevo Grabovac: Poslije zabave (Imprimatur); Vladan Matijević: Pakrac (Laguna); Srđan Srdić: Autosekcija (Partizanska knjiga) i Ljubomir Koraćević: U zemlji Franje Josifa (Književna opština Vršac).

Podsetimo, roman Lager Ljubomira Koraćevića uvršten u uži izbor 2015. godine. Romani Srđana Srdića Mrtvo polje, Satori i Ljubavna pesma našli su se u užem izboru 2010, 2013. i 2020, a Srebrna magla pada bila je 2017. u najužem krugu.

I Stevo Grabovac je ranije bio finalista, kada je 2019. objavljena njegova knjiga Mulat albino komarac. Vladan Matijević dobio je NIN-ovu nagradu 2003. za delo Pisac izdaleka, a Vladimir Pišalo 2008. za roman Tesla, portret među maskama.

Na ovogodišnji konkurs pristiglo je 188 romana, pobednik će biti proglašen 29. januara a šta o aktuelnim finalistima misle neki od ranijih članova/ca žirija za NIN-ovu nagradu, da li je neki od romana možda propušten, koji su njihovi favoriti bila su pitanja za sagovornice i sagovornika Danasa.

Vladislava Gordić Petković: “Naklonost žirija biće verovatno na strani Srđana Srdića koji se konačno potrudio da temu svog doktorata, prozu Džonatana Svifta, pretoči u ugrešićkinsku pozu za prozu”

Univerzitetska profesorka, književna kritičarka, teoretičarka i ranija članica žirija za NIN-ovu nagradu Vladislava Gordić Petković smatra da je kvalitet ovog puta na strani ranijih lauerata za NIN-ovu nagradu.

„U romanima objavljenim 2023. uočljivo je da se afirmisani pisci drže svojih imaginativnih koloseka, i ne bi se reklo da ima iznenađenja ili neočekivanih zaokreta, sem kad je u pitanju „Pakrac“ Vladana Matijevića. Ovaj vrsni pisac strateški menja temu i fokus u odnosu na svoja ranija dela, svesno tražeći prostor u senci Dragoslava Mihailovića, nudeći čak neku vrstu gorkog omaža stvarnosnoj prozi. Vladimir Pištalo je, sa druge strane, ostao na tragu romantizovanja tradicije i egzotizacije Mediterana, ne izneverivši očekivanja ni kad je u pitanju poetski jezik, ni kad je u pitanju gorak humor i slatka nostalgija kojima već tradicionalno dobro raspolaže. Kvalitet je ovaj put ubedljivo na strani ranijih laureata NIN-ove nagrade, očekivanja su ispunili pisci koji su do finala dospeli sa svojim drugim romanom (Koraćević i Grabovac), a lestvicu očekivanja podigli su i oni raniji laureati i finalisti koji su odbili, ili sukobima interesa i propozicijama bili sprečeni da učestvuju u trci”, kaže Vladislava.

“Naklonost žirija biće verovatno na strani Srđana Srdića koji se konačno potrudio da temu svog doktorata, prozu Džonatana Svifta, pretoči u ugrešićkinsku pozu za prozu”, dodala je ona.

Prema njenim rečima, neobično je što neki od romana žiri nije uvrstio u neku od selekcija

“Šteta je što žiri nije imao više sluha za roman Staše Bajac, koji se neobjašnjivo nije pojavio ni u širem izboru, i pomalo je tužno što šansu za finale nisu dobili Laura Barna, Oto Oltvanji i Bojan Krivokapić. Priznanje je jedno, a čitalački izbor i pre i posle proglašenja dobitnika je bogat i izazovan. Ostaje da se nadamo da će naredne godine da se otvori prostor i za grafičku novelu, makar to bila prilika za još jednu od polemika oko nagrade”, predlaže Vladislava Gordić Petković.

Ivan Milenković: Može se reći već sada da će odmah da krene bujica nesuvislih komentara što u najužem izboru nema žena. No, NIN-ov žiri ne bira najbolji ženski roman, nego najbolji roman za prethodnu godinu

Ivan Milenković, filozof i član žirija za NIN-ovu nagradu od 2018 do 2021. godine smatra da nije pristojno komentarisati romane ponaosob još manje aproiori posezati za nesuvislim komentarima kako među finalistima nema žena.

“Mislim da bi, kada je reč o najužem izboru, bilo nepristojno komentarisati svaki roman ponaosob. Žiri čini pet članova i ovaj izbor, kao i bilo koji drugi izbor, stvar je ne samo kompromisa, već i mnogo čega drugog (veštine argumentacije, recimo) o čemu ljudi koji vole da pričaju o žiriranju, a sami nemaju iskustva, ne znaju ništa.

No, može se reći već sada da će odmah da krene bujica nesuvislih komentara što u najužem izboru nema žena. No, NIN-ov žiri ne bira najbolji ženski roman, nego najbolji roman za prethodnu godinu. Ako u najužem izboru nema žena to samo znači da nema žena. I to je sve. Jedini element koji žiri ima pred sobom je – tekst. Ko je taj tekst pisao savršeno je nevažno. Tu su i dvojica pisaca koji su već dobili NIN-a, Matijević i Pištalo. I u ovom slučaju važi isto: da li je tekst pisao dobitnik NIN-a, ili nedobitnik NIN-a, to se ne računa. Dakle, svako od nas bi imao svoj spisak i taj bi se spisak razlikovao od bilo čijeg drugog spiska. Biti u žiriju, međutim, nije isto što i sedeti u kući i igrati se svog privatnog spiska. Uostalom, ko god bude imao zamerku moći će javno da je iznese u tekstu koji će biti dovoljno dobar i suvisao da bude objavljen (doduše ne više u NIN-u pošto NIN više ne postoji)“, zaključuje Ivan Milenković.

Ana Stišović Milovanović: Ove godine, u najužem izboru su romani pisaca koji su već iskusili neizvesnost čekanja (Koraćević, Srdić i Grabovac su bili finalisti, a Pištalo i Matijević laureati NIN- ove nagrade)

Ana Stišovič Milovanović, književna kritičarka i teoretičarka skreće pažnju da se na ovogodišnju 70. jubilarnu NIN-ovu nagradu gleda sa posebnom pozornošću i pita se koliko to utiče na životnost literature same.

“U našoj permanentnoj književnoj naklonosti ka „odsusdnostima“ različitih vrsta, sedamdesetu, jubilarnu NIN-ovu nagradu za roman godine, doživljavamo kao ključnu, istorijsku, poslednju. Dovodimo li tako u pitanje vitalnost literature, njenu sposobnost da pretraje i zla vremena i ideološke recepcije? Suvišno je podsećati da je ova nagrada, u dugoj istoriji, dodeljivana romanima koji su brzo zaboravljani, a nije data za vredna dela, koja su pretrajala vreme. Da su NINovu nagradu dobijali i afirmisani i pisci-početnici. Neki su je slavodobitno isticali čitavog života, neki su je vratili. Ove godine, u najužem izboru su romani pisaca koji su već iskusili neizvesnost čekanja (Koraćević, Srdić i Grabovac su bili finalisti, a Pištalo i Matijević laureati NIN-ove nagrade). Oni su pisci izgrađenih poetika i jasne provinijencije. Očigledno je Žiri birao po integritetu iskustva i stručnosti. Radovala bih se, ipak, da se kroz roman laureata, ijekavica kao integralni deo našeg jezičkog bića, vrati kući”, poručuje Ana Stišović Milovanović.

Do ponedeljka 29 januara, oko podneva kada će biti proglašen novi laureat, aktuelna laureatkinja NIN-ove nagrade je Danica Vukićević, autorka romana Unutrašnje more (Nojzac)

Jovana Milovančević: Prema čitalačkom osećaju

Jovana Milovančević, književna kritičarka sumirala je najuži krug za NIN-ovu nagradu ovako:

„Bila je ovo godina u kojoj je glavne likove najboljih romana odlikovala dvojnička priroda, osećaj raspolućenosti i stanje protivrečnog mnoštva u biću. Neki su sa takvim, polimorfnim identitetima stmoglav padali u savremeno društvo, kao što je slučaj sa odličnim Matijevićevim romanom „Pakrac“, drugima se pak duh usložnjavao dok su svojom ili tuđom voljom putovali starim svetom kao što je to činila Osana Bolica, junakinja izuzetno neobičnog i po svemu vrednog romana Vladimira Pištala „Pesma o tri sveta“. Uz „Noćne reči“ Vladimira Tabaševića, ovo su knjige koje su, prema mom čitalačkom osećanju, obeležile prethodnu godinu. U najužem izboru za NIN-ovu nagradu nalaze se dva izuzetna teksta (Matijevićev i Pištalov), reč je o osvedočenim piscima, prepoznaljive i konzistentne poetike što se očituje i u njihovim poslednjim romanima. Prilikom njihove procene, značajnog udela će imati i kritičarski (ili neodvojivi lični, emotivni) senzibilitet članova žirija jer se radi o romanima potpuno različitog svetonazora, pogleda na svet i mogućnost utehe u njemu. Sa druge strane, a ako govorimo o ove dve knjige, vrednosnih iskliznuća u odabiru ne može biti. Najbolja će svakako biti dobra knjiga“, zaključuje Jovana Milovančević.