Ninova nagrada Svetislavu Basari

Ninova nagrada kritike za najbolji roman na srspkom jeziku, objavljen tokom 2006. godine, pripala je Svetislavu Basari za roman „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“ u izdanju Derete iz Beograda, saopštio je juče žiri u prostorijama Alfa banke, generalnog i ekskluzivnog sponzora Ninovog priznanja. Žiri, koji su činili, Milan Vlajčić – predsednik, Tihomir Brajović, Slobodan Vladušić, Aleksandar Jovanović i Stevan Tontić, odluku je doneo većinom glasova – tri prema dva. Za roman Svetislava Basare glasali su Vlajčić, Brajović i Tontić, dok su preostala dva člana žirija svoje glasove dali romanu koji se našao u najužem izbotu – „Emilija Leta“ Mirjane Mitrović. Pored pomenuta dva, u najužem izboru bili su i „Četiri zida i grad“ Zvonka Karanovića, „Komo“ Srđana Valjarevića i „Most“ Zorana Živkovića.

Svi dobitnici Ninove nagrade

Ninova nagrada kritike za roman godine: Dobrica Ćosić, dvostruki laureat („Koreni“, 1954); Mirko Božić („Neisplakani“, 1955); Oskar Davičo, trostruki laureat („Beton i svici“, 1956); Aleksandar Vučo („Mrtve javke“, 1957); Branko Ćopić („Ne tuguj, bronzana stražo“, 1958); Nagrada nije dodeljena (1959); Radomir Konstatinović („Izlazak“, 1960); Dobrica Ćosić („Deobe“, 1961); Miroslav Krleža („Zastave“, 1962); Oskar Davičo („Gladi“, 1963); Oskar Davičo („Tajne“, 1964); Ranko Marinković („Kiklop“, 1965); Meša Selimović („Derviš i smrt“, 1966); Erih Koš („Mreža“, 1967); Slobodan Novak („Mirisi, zlato, tamjan“, 1968); Bora Ćosić („Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji“, 1969); Borislav Pekić („Hodočašće Arsenija Njegovana“, 1970); Miloš Crnjanski („Roman o Londonu“, 1971); Danilo Kiš („Peščanik“, 1972, vratio 1973); Mihailo Lalić („Ratna sreća“, 1973); Jure Franičević Pločar („Vir“, 1974); Miodrag Bulatović („Ljudi sa četiri prsta“, 1975); Aleksandar Tišma („Upotreba čoveka“, 1976); Petko Vojnić Purčar („Dom sve dalji“, 1977); Mirko Kovač („Vrata od utrobe“, 1978); Pavle Ugrinov („Zadat život“, 1979); Slobodan Selenić („Prijatelji“, 1980); Pavao Pavličić („Večernji akt“, 1981); Antonije Isaković („Tren 2“, 1982); Dragoslav Mihailović („Čizmaši“, 1983); Milorad Pavić („Hazarski rečnik“, 1984); Živojin Pavlović, dvostruki laureat („Zid smrti“, 1985); Vidosav Stevanović („Testament“, 1986); Voja Čolanović („Zebnja na rasklapanje“; 1987); Dubravka Ugrešić („Forsiranje romana reke“, 1988); Vojislav Lubarda („Vaznesenje“, 1989); Miroslav Josić Višnjić („Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba“, 1990); Milisav Savić („Hleb i strah“, 1991); Živojin Pavlović („Lapot“, 1992); Radoslav Petković („Sudbina i komentari“, 1993); Vladimir Arsenijević („U potpalublju“, 1994); Svetlana Velmar Janković („Bezdno“, 1995); David Albahari („Mamac“, 1996); Milovan Danojlić („Oslobodioci i izdajnici“, 1997); Danilo Nikolić („Fajront u Grgetegu“, 1998); Maksimilijan Erenrajh Ostojić („Karakteristika“, 1999); Goran Petrović („Sitničarnica ‘Kod srećne ruke’“, 2000); Zoran Ćirić („Hobo“, 2001); Mladen Markov („Ukop oca“, 2002); Vladan Matijević („Pisac izdaleka“, 2003); Vladimir Tasić („Kiša i hartija“, 2004); Miro Vuksanović („Semolj zemlja“, 2005); Svetislav Basara („Uspon i pad Parkinsonove bolesti“, 2006).

U obrazloženju žirija, o romanu Svetislava Basare, između ostalog, rečeno je da „pripada njegovom poetičkom krugu promišljanja odnosa civilizacije, moralnosti i bolesti koje nas nagrizaju u rasponu od srednjovekovnih progona do novovekovnih koncentracionih logora i gulaga. Ostvaren u žanru koji podrazumeva preklapanje vremena, korišćenja istorijskih dokumenata i apokrifnih, izmišljenih svedočanstava, ovaj roman u svojoj dramaturgiji i ironično-grotesknom tonu pokazuje zbog čega je ovaj pisac već zauzeo zapaženo mesto u srpskoj književnosti. Nagrađujući ovaj roman žiri želi da istakne njegovu polifonu strukturu i njegovu polemičnost koju takođe treba prihvatiti sa određenom ironijom i skepsom. Možda će neko reći da je Basara u ovom romanu otvorio više tema i povoda nego što to struktura i sklop romana može da podnese, ali u savremenoj književnosti odavno više ne važe uzori klasične mere i čistote žanrovskih oblika“.
Upitan da li je ovogodišnja nagrada zapravo vraćenje duga Svetislavu Basari (koji se nekoliko puta nalazio u njenom izboru), Milan Vlajčić odgovorio je da se žiri nije bavio nikakvim vraćanjem dugova, već je samo uzeo u obzir prošlogodišnju produkciju, a to, rekao je, potvrđuje i njegov glas koji je u početku pripadao Valjarevićevom romanu. Vlajčić je rekao i da, što se ovogodišnje nagrade tiče, u širem izboru nije bilo romana koji preteže i da su odlučivale nijanse. On je primetio da se u tom izboru od deset romana našlo pet čiji su autori žene – pored Mirjane Mitrović i romani Mirjane Đurđević, Vide Ognjenović, Barbi Marković i Ivančice Đerić.
Pristigavši u međuvremenu na svečanost proglašenja, laureat, koga su sa svih strana zasula novinarska pitanja i zaslepeli blicevi fotoaparata, bio je kratak (i, čini se, u svom stilu, malčice mrzovoljan) – „Ne zna čovek da li je bolje dobiti ili ne dobiti Ninovu nagradu. Ako je ne dobije, to je nedostatak, a ako je dobije, mora da se nađe pred publikom“.
Uručenje nagrade zakazano je za 25. januar u Aeroklubu. Njen novčani deo iznosi 7.000 evra.