Nipodaštavanje filma opasno je za kulturu

Ovo svojevrsno istraživanje sažeto u šest poglavlja, u kojima analizira i podiže „zavesu“ sa celog sistema odvijanja kulturne politike, ekonomije i menadžmenta u kulturi, teorije kulturnih i kreativnih industrija, teorije filma, političke ekonomije…, hrvatski scenarista, reditelj i direktor Hrvatskog audio-vizuelnog centra Hrvoje Hribar nazvao je „filmskim penicilinom“.

„Ovo je mali izdavački dragulj, javno potrebna knjiga koja će koristiti svima kojima je na srcu razvoj filma. Darja Bajić u svom sižeu ugrađuje još dodatni dramaturški motor: suspense vezan uz pronalazak žurno potrebnog leka, odnosno adekvatnog organizacijskog rešenja za srpsku kinematografiju, dok pod stolom odbrojava tempirana bomba digitalnog preobražaja i internetskih monopola“, zapisao je Hribar u svom tekstu.

Rad samo na prikupljanju informacija za knjigu i komparaciju u odnosu na iskustva kulturnih politika u regionu i u Evropi, kako Darja Bajić kaže za Danas, trajao je dve godine, a inspiracija za ovo obimno istraživanje je dugogodišnji posao koji je obavljala u raznim segmentima kinematografije.

– Imala sam priliku da se suočim sa svim lepotama filma, ali i problemima ovog posla, i to me je navelo da ih negde stručno, i kroz teoriju objasnim. Samo istraživanje i oblikovanje doktorske disertacije, koja je poslužila kao osnov za knjigu bilo je naporno, jer je ova tema neiscrpna, i svako novo saznanje vodilo me je u dalje istraživanje. Bilo je naporno, ali nisam odustala od inicijalne ideje.

* Šta danas definiše našu kulturnu politiku ako se Zakon o  kinematografiji usvojen 2011. ne primenjuje, a svi ministri za kulturu od tada najavljuju donošenje novog zakona?

– Kulturna politika jeste skup upravljačkih mera i aktivnosti kojima država upravlja kulturnim životom i razvija ga. Ona to čini kroz niz instrumenata i strategija kulturne politike. Jedan, i to izuzetno važan je i pravno-politički, koji za cilj ima da stvori stimulativnu regulatornu infrastrukturu. Regulatorna infrastruktura u tom slučaju mora kroz zakonska i podzakonska akta da pruža stimulativnu osnovu. Pored zakona i zakonskih akata koji se direktno tiču regulisanja oblasti kulture, a posebno kinematografije, potrebno je i druge zakone prilagoditi specifičnostima kulturnih industrija. Počevši od zakona kojim se propisuju porezi, suzbijanje piraterije, antimonopolska politika, zakona o radu, zakona o uvozu i izvozu, obrazovanju…

* Za razliku od prakse nekih bogatijih zemalja Evrope u kojima je razvijena strategija koja omogućava posrednu stimulaciju, u Srbiji je na snazi samo neposredna stimulacija filmske proizvodnje kroz sufinansiranje iz republičkog budžeta, što ne može da zadovolji konkretne potrebe, i ne može da inicira ostvarenje dobiti. S druge strane, da li upravo to državi omogućava kontrolu nad filmovima koji će se snimati?

– Teorijski gledano, diversifikacija izvora finansiranja bi trebalo da podigne ukupan budžet kojim raspolaže kinematografija, da na taj način uključi i privatni sektor i stimuliše ulaganja u kulturu, u ovom slučaju posebno u film. Ovakav princip se smatra dobrim, jer umanjuje mogućnost da država utiče na donošenje odluke o stvaranju kulturnih dela, i istovremeno pruža razne mogućnosti producentima i autorima da nabave sredstva u svojoj zemlji, pa ih na taj način čuva i od mogućnosti uticaja dominantnih trendova inostranih fondova.

* Svedoci smo velikih javnih polemika posle svakog konkursa FCS za sufinansiranje filmske proizvodnje. Kome, zapravo, najviše odgovara što je pravni okvir u mnogim segmentima ove oblasti negde u „magli“?

– Zakon o kinematografiji postoji, samo je nedovoljno razrađen i ne služi svojoj svrsi, a to je upravo da definiše prava i obaveze, ali i opseg delovanja ove grane umetnosti i kulturne industrije. Mislim da nepostojanje osnovnog pravnog akta ne može nikome koristiti, barem ne na duže staze, i možda još opasnije od toga jeste nipodaštavanje filma kao važnog činioca kulture i razvoja duhovnosti sredine.

* Za dobru stimulaciju filmske proizvodnje, kako ističete u knjizi, neophodno je povoljno društveno i političko okruženje, a ono podrazumeva neupitno zagarantovane slobode autora u izražavanju svojih kreativnosti i ideja, kao i sagledavanje značaja kinematografije i sa kulturno-umetničkog, i sa industrijskog aspekta. Kakvo je naše okruženje ako znamo kakvim su javnim skandalima ispraćeni neki filmovi koji su bili obeleženi kao „nepodobni“?

– Mislim da je osnovni nedostatak povoljnog okruženja nedostatak obrazovanja publike, posebno u osnovnim i srednjim školama, gde bi trebalo postaviti osnovne postulate. To je da je film umetnost, i da umetnost, ukoliko se razvija slobodno, za sobom povlači kulturni razvitak i razvitak čitavog društva. Postulat je da je film, iako je „skupa“ grana kulturne industrije i te kako isplativ, jer doprinosi uvećanju zaposlenosti stanovništva kao i BDP, a da je piraterija isto što i krađa… Kada se osnovne stvari savladaju, onda možemo očekivati da će tako, ne samo nove generacije koje stasavaju, već i oni koji danas donose odluke u domenu kulture, biti daleko odgovorniji i svesniji značaja filma.

* Da li u jednoj zemlji može da postoji dobra strategija razvoja kinematografije bez pravnog okvira i precizne regulative o pirateriji koja bi morala da obuhvati i internet, i može li njena izrada da donese suštinske promene ako u tome ne učestvuje nezavisno telo, birano od  profesionalaca iz svih oblasti kinematografije, bez „političkog ključa“?

– Strategija razvoja kinematografije mora biti u skladu sa strategijom kulturne politike Srbije, a nju bi trebalo da kreira nezavisno telo birano od profesionalaca iz svake oblasti kinematografskih delatnosti, potom iz oblasti menadžmenta u kulturi, kulturne politike, prava i ekonomije. Moraju ga činiti članovi koji poseduju znanje, veštine i iskustvo, jer će izrada strategije, pored analize zatečenog stanja, postaviti ciljeve i ucrtati pravac u kome će se kretati kinematografija Srbije. Strategija bi morala da utvrdi način na koji će institucije i pojedinci doprinositi ostvarenju tog cilja. Možda jedno od najbitnijih pitanja koje strategija mora definisati jeste koje mesto kinematografija zauzima u Srbiji. Da li je ona potencijal za razvoj kulturne industrije, da li doprinosi kreiranju imidža zemlje u svetu, da li stvara umetnička dela trajne vrednosti, ili je kinematografija samo zabava i možda mogućnost da se, s vremena na vreme, servisiraju strane produkcije. Kada država dobije stručne odgovore na ova pitanja, ona mora odgovorno da utvrdi mehanizme realizacije i implementaciju strategije. Zato je od izuzetnog značaja da stručnost i iskustvo predlagača bude jedini kriterijum za izbor nezavisnog tela za izradu strategije razvoja kinematografije Srbije.