Nisam ateista, još manje vjernik

Zašto nabrajam sve ove primere? Zato što njima potkrepljujem svoju odluku da se, više i od religije i od ateizma, plašim radikalnosti u sprovođenju nekog od ta dva. Naravno, ako živite u Srbiji, vrlo je jasno koja je strana radikalnija i koja je dalje otišla u tome – naprosto, živimo u jednom klerikalizovanom društvu. Ta klerikalizacija se manifestuje na različitim nivoima. Od ozbiljnih stvari koje uglavnom još uvek čekaju da budu problematizovane (uloga crkve u ratovima na prostoru Jugoslavije, zatim uloga u širenju homofobije do pojedinačnih strahotnih ispada kao što su slučajevi Pahomija, Crne reke i sl), pa do popravoslavljivanja i tamjanizacije običnih, svakodnevnih stvari (moj omiljeni primer je način na koji su srpski narodnjaci prepevali neo-sevdah klasik Halida Bešlića „Poljem se širi miris ljiljana“ – čitav tekst je ostao isti, samo se u srpskoj verziji poljem umesto mirisa ljiljana širi miris tamjana).

Međutim, kao što postoje ovakva (i još gora društva) zabazala u desnom smeru – postoja takva koja su otišla u drugom, levom. XX vek je doneo radikalne odlaske u desnu i levu krajnost (koje se negde spajaju u istoj tački, te danas imamo svedočanstva o tome da su se, bez obzira na sve, Hitler i Staljin neobično cenili, a o sličnostima ovih tobože dijametralno suprotnih ideoloških pozicija niko ne piše toliko dobro kao Hana Arent u „Izvorima totalitarizma“). Poljsko-američki pesnik Česlav Miloš je postao naročito poznat po svojoj knjizi antistaljinističkih eseja „Zarobljeni um“, a danas govorimo o knjizi „Drugi prostor“ (pritom, govorim o srpskom izdanju koje je, zapravo, izbor iz zbirki „To“ i „Drugi prostor“ sa poemom „Orfej i Euridika“).

Miloš veliki deo svojih pesama posvećuje Bogu. Iako je on ono što bi mogli nazvati praktikujućim katolikom, njegov odnos nije dogmatski i višestruko je interesantan. Uostalom, možete li jednog književnog dogmatu, ili, možda i gore, mistifikatora (recimo, Matiju Bećkovića) da zamislite da se Bogu obraća sledećim stihovima „Kako možeš da gledaš/istovremeni, višemilijardski bol?/ Mislim da, ako ljudi iz tog razloga ne mogu da poveruju/da postojiš, zaslužuju u Tvojim očima pohvalu“. Na izvestan način, Miloševa pozicija u ovakvim pesmama je, iako to ne deluje tako na prvi pogled, zapravo najsubverzivnija koja se može zauzeti. Jer okoreli ateista ne postoji u koordinatnom sistemu crkve i njenog aparata (osim kao neka vrsta prirodne nepogode); zatim, sumnjajući nevernik se uvek može predstaviti kao zalutala ovčica, ali sumnjajući vernik je onaj koji čitavu stvar problematizuje iznutra, a problematizacija je ono što dogma ne trpi. „U svakom slučaju meni bi taman odgovarala skeptična/filozofija./Koja ne pripisuje nikakve vrline čoveku,/Niti Bogu koga je čovečanstvo stvorilo./Tada bih bio u skladu sa svojom prirodom./A ja ponavljam: „Verujem u Boga“ i znam/da za to nema nikakvih opravdanja.“ stihovi su iz Miloševe pesme „Uprkos prirodi“ koja je svojevrsni manifest njegovih religioznih osećanja. Religija je pesniku mentalni koncept koji mu pomaže da proguta grozotu sveta. U njegovim pesmama nećete naći propovedi – već samo pokušaje da sebi objasni zašto je postojao u svetu svih tih ideja od kojih su neke bile dobre, a neke loše, ali su, po pravilu, sve imale monstruozne realizacije (drugi pesnici imaju drugačije načine da sebi olakšaju Bivstvovanje; Vojo Šindolić parafrazira Vilijama Karlosa Vilijamsa i kaže „Istraživanja su pokazala da niti jedna ideja nije ostvarljiva osim u pojedinostima, stoga „ne ideje već pojedinosti“). Miloš luta završnim stazama svog života; u pesmama razgovara sa Bogom koliko i sa Smrću; ispisuje minijaturu „Pesnikova smrt“ u kojoj u samo dva stiha govori maestralno o sudbini svakog pesnika „Zalupila su se za njim vrata gramatike./Sad ga tražite u gajevima i prašumama rečnika.“ Veličina ove poezije nije u tome što daje odgovore, već što postavlja važna pitanja (i čitaocima i Bogu koga shodno, sopstvenim sklonostima, možete doživljavati i kao tekstualnu odrednicu i kao nekakvu višu energetsku silu). „Danju i noću postavljao sam Bogu pitanje: Zašto?/Do kraja nesiguran da li razumem/Njegov nejasan odgovor.“

Koliko god život u Srbiji pristojnog čoveka dovodi u određenu fazu crkvofobije, Miloša i njegov odnos prema religiji naprosto je nemoguće osuditi i staviti u tu pagansko-estradno-relgijsku korpu. Zapravo, moguće je, ali ako to uradite, podignite ruku, vrhove prstiju polako spustite ispod nosa i osetite kako vam nemilosrdno brzo rastu totalitarni brkovi – a, kao što rekosmo, staljnistički i hitleristički, razlikuju se samo u načinu štucovanja.