Nisam hipi majka

Razgovor s njom je vođen preko Skajpa, a komunikacija je, spontano, s varijante „vi“ prešla na „ti“. Irena zna da je Danasu rođendan. Čestita što trajemo 21 godinu, smeje se i izrazom lica demonstrira kako ju je malo zabezeknula formulacija jednog od pitanja, koja su joj prethodno poslata mejlom. To pitanje u skraćenoj varijanti glasi „kako ste saznali da vam ćerka voli ženu?“ . Utisak je da njoj to, nekako, preozbiljno zvuči, a ne vidi zašto bi to tako bilo…

* Da ne bude na kraju, nego na početku razgovora – šta bi poručila roditeljima?

– Roditelji bi trebalo da se više bave svojom decom, a manje komšijama. Ne postoji nijedan izgovor da nemaju vremena. Bez obzira na to šta neko misli o meni, ja sam uvek mnogo radila. Moja deca nisu baš mogla da me vide koliko žele, ali nikada zbog toga nisam propustila nešto u njihovom životu, a pogotovo ne u njihovom razvoju. Jer ti ljubav detetu možeš da pokazuješ samo ako poštuješ njegovu ličnost odmalena. Dečji mozak je jako velik i veoma pametan i sve će biti dobro ako poštujemo svoju decu od rođenja i sa njima razgovaramo kao sa ličnostima jer ona to i jesu. Samo su posle devet meseci izašla iz nas, ali ko nama zbog toga daje za pravo da mi odlučujemo o tome da li su ona ličnosti ili kada će to postati. To su sve gluposti. Moja ćerka je tu stvarno genijalna, jer, ako ti sam stojiš iza sebe, ne postoji nijedna prepreka. Malo će ti možda biti teže, ali onda tražiš ljude oko sebe koji te vole i poštuju.

* Gej strejt alijansa ti je dodelila nagradu „Duga“ i tom prilikom si istakla da su najvažniji iskrenost, ljubav i sreća dece. Šta te je oblikovalo da tako misliš i da posledično podržiš izbor svoje ćerke što voli ženu?

– Možda najviše to što su moji roditelji bili vrlo iskreni, skromni, normalni ljudi. Ja sam jedinica i imala sam sreću da sam živela u porodici u kojoj se moj otac mnogo bavio mojim vaspitanjem. To je u Srbiji, a i šire, retkost. Otac mi je preneo mnogo mudrih saveta, a jedan od važnijih je bio da u životu treba da budem iskrena, da nikad ne zaboravim ko sam i da se ne stidim toga ko sam. Tako me je naučio, iako su moji roditelji suštinski bili konzervativni. Oni nisu vaspitavani, niti su na mene uticali da ja promovišem seksualne slobode, ali očito da je upućivanje na iskrenost izvor mog suštinskog bića.

* Kako su onda tvoji roditelji, budući da su bili konzervativni, reagovali na tvoje bavljenje manekenstvom?

– I to su razumeli. Opet se vraćam na oca. Ja sam tad imala 18 godina i živeli smo ipak u malograđanskom društvu, ali koje je u nekom smislu bilo slobodnije nego današnje. Mene je slikao Dragan Papić i to je bilo ujedno neko moje istraživanje i upoznavanje fotografije. Tako sam, u stvari, potpuno spontano ušla u taj spot „Andrea“ Hita meseca. Mene je čak bilo sramota da u tom spotu glumim jer sam ja baš rokenrol dete. Uglavnom, spot je bio malo erotski – ja sam na sebi imala spavaćicu i neke haltere, a za to vreme je to ovde ipak bilo malo na ivici. Moj otac je imao fenomenalan komentar. Kad se spot završio, rekao je samo: „Bravo, kćeri, bila si sjajna, ovo je bilo vrlo teško, a ti si to izvela vrlo elegantno.“ Kad sam otišla u inostranstvo, takođe me je podržao.

* Kakva sećanja nosiš iz tog perioda?

– Sećam se, kad sam bila u Milanu, da mi je govorio da me niko ne prevari, sve zapravo suprotno od onoga što sam tada bila. Jer ja jesam tada bila naivna (smeh). Ali je užasno važno kad si mali da te roditelji podrže. Zato što su deca ipak deca do osamnaeste godine i roditelji, zaista, treba da ih podrže koliko god umeju i znaju. Iako ništa ne razumeju – da razumeju ili da rade na tome da razumeju. Mislim da je to glavno što mi je otac preneo i što je bilo važno za moja dalja istraživanja u kojima sam, suštinski, samu sebe napravila.

* Kako je okolina reagovala na tvoj izbor?

– Nikad se baš nisam ni razumela sa svojom generacijom, ni u osnovnoj, ni u srednjoj školi. Malo sam se uvek osećala drugačijom, ali su me roditelji podržali i u tome što sam drugačija. Nisam razvila osećaj da sad moram pošto-poto da se prilagođavam malograđanštini. Naprotiv, u našoj kući je to bilo sramota i koliko god su mi roditelji u nekim momentima bili konzervativni, suštinski su mi preneli poruku koja je važna. Nikad se nisu bunili šta ja radim, čime se ja bavim, bilo je bitno samo da radim. Tako je bilo i kad sam napunila osamnaest. Ako neću da studiram, moram da radim, da budem svoj čovek, da zarađujem, da ne gluvarim (smeh), da budem korisna društvu (smeh).

* Tvoje društvo je bilo specifično, ali se i generacije menjaju. Kako si saznala da tvoja ćerka voli ženu?

– Meni to nije palo iz vedra neba. Ja sam sa svojom decom iskrena i s njima komuniciram. Naravno, ne moraju da nam podnesu izveštaj o seksualnim zbivanjima u svojim životima, ali nemamo ni tajni. Meni sve to nije bilo iznenađenje jer je Katarina već sa 17 imala neko iskustvo kad je bila na koledžu u Engleskoj i ja stvarno ne razumem zbog čega se ljudi uzbuđuju toliko oko toga… Kad si klinac, normalno je da istražuješ, ako pričamo odvojeno o seksu i o nekoj ozbiljnoj ljubavnoj vezi. Mislim da takav stav ima veze i sa tim kako sam ja rasla, jer sam izabrala ljude u čijem ću okruženju biti. Do osamnaeste ja sam bila samo sa umetnicima gde ništa nije bilo sramota i nikada nisam bila u društvu ljudi koji su druge komentarisali. Pogotovo ne na nepristojan način. Zato je normalna komunikacija s Katarinom došla kao posledica. Mogle smo o tome da razgovaramo potpuno otvoreno. Rekla je: „Ja sam jako srećna, pojavila se ta devojka i to je to.“ Nikad to nije bio neki poseban razgovor, niti je bilo potrebe za tim jer se znalo da oko toga ne može biti problem. Nemam ja odnos prema tome kao definiciji seksualnosti u preciznom smislu. Meni je bitno to da li se mi s partnerom u svakom obliku, pa i seksualnom, osećamo celi. Tako da je meni sve automatski bilo normalno, jer kada vidite da vam je dete srećno, ja ne znam šta više možete da poželite.

* Lepo je što tako opušteno pričaš o tome, ali si, pretpostavljam, svesna da nisi u većini.

– Da, ali sam s druge strane i veoma stroga. Kod mene se znao red i nisam od onih majki, što se kaže, potpuno hipi – sve je nema veze, ni kad se ide u krevet, niti kad se jede. Potpuno drugačije. Od samog rođenja i obročenja male bebe, koje je jako važno, pa nadalje. Stalno sam, na dnevnoj bazi, osluškivala koliko god sam umela i znala da ne budem ni previše kruta ni previše slobodna, da nađem neku najbolju meru. Mislim da mnogi roditelji greše kad su im deca u adolescentskom dobu. Adolescentima je tad užasno potrebna granica. Tad se i roditelji i deca gube. Sećam se da smo imale mnogo svađa, ali mi sad kažu hvala. To je važno, jer smo mi tu da im damo granice koje oni treba da ruše, ali nekom zaslugom, svojom odgovornošću, tako da je biti roditelj veoma kompleksan posao.

* A ovaj drugi posao, koliko on remeti roditeljstvo?

– Ja sam stalno radila, i pre rođenja moje dece i posle. Nisam pristalica toga da žena mora sve da ostavi zato što je majka. Svaka žena ima pravo izbora i bez obzira na to što sam ja stalno radila i bila ambiciozna, imala poslove koji su suludi jer nemaju radno vreme, ali sam nalazila – sat vremena kad je večera. I tu smo gradile tu vezu koja se tiče tog pitanja „kad mi je Katarina rekla“. To je proizvod tih pravljenja palačinki kad su bile male, da bismo danas potpuno opušteno pričale o svemu.

* Kako je reagovao Katarinin otac na to što će se venčati sa ženom?

– Ja sam se razvela i mislim da je jako dobro što sam to uradila jer se mi uopšte ne slažemo po ovom pitanju i tu ne postoji nikakva podrška. Zamislila sam se nad tvojim pitanjem i razmišljala šta bi bilo u ovoj situaciji da sam u braku. To bi bio veliki problem jer ja sigurno ne bih drugačije nego isto reagovala, a to bi za dete bio veliki problem jer živiš u zajednici.

* Kako je reagovala okolina na to što si podržala ćerku?

– Olakšaću ti. Ako je ovaj razgovor, na neki način, svojevrsna društvena analiza… Društvo mog bivšeg supruga, čast retkim izuzecima, nije dobro reagovalo, a moje je reagovalo, koliko ja znam, svi super (smeh).

* Ovde se često dešava da roditelji, kad im dete saopšti – ja sam gej ili ja sam lezbejka – posegnu za dramatičnim i naglas izgovorenim vapajem „gde smo pogrešili?“

– U pravu si. Imam primer svoje drugarice koja je uspela na kraju sama sa sobom da se dogovori jer je njen sin divan. On je otišao kod terapeuta pa mu je on pomogao u tome kako da razgovara sa roditeljima. Mene je on toliko dirnuo zato što neko tako mlad tražio način kako da roditeljima ublaži sve to, a da istovremeno s njima ne izgubi kontakt i da ostanu u dobrim odnosima. Nije samo ni do roditelja, važno je da i deca budu hrabra. Ima agresivnih roditelja i agresivno je ako se pitaš pred detetom gde sam pogrešio u vezi sa tobom. To je isto kao da ste rekli da vaše dete ništa ne vredi, da ničemu ne služi, da to što je došlo na ovu planetu nije važno jer je njegov život nepotreban. Ja to, najozbiljnije, ne mogu da razumem.

* Da li ti je to što si poznata ličnost pomoglo ili otežalo ovu situaciju?

– Ja sam, na neki način, poznata od osamnaeste. Opet se vraćam na svog oca koji me je naučio da je to samo posao i mač sa dve oštrice. Da moraš jako dobro da prihvatiš to i kažeš – okej, ako sam poznata, postoji i loša strana toga. Ali ja odavno „dilujem“ sa tim stvarima, bilo je i gorih trenutaka, kao kad je moj bivši muž bio u jednom trenutku u zatvoru. To je osvanulo na naslovnim stranama i tad mi je bilo mnogo strašnije jer sam morala da štitim decu kad su išla u školu, pa da im objašnjavam.

* Misliš li da je ovde klima sada fleksibilnija i bolja spram LGBT populacije budući da je premijerka Srbije Ana Brnabić lezbejka ili to nema veze?

– Ja čak mislim da zbog toga neki ljudi mogu da misle da se to onda na neki način specijalno podržava, što nije dobro.

* Tvoja ćerka Katarina se venčala sa Ivanom Abramović, ćerkom Velimira Abramovića i bratanicom Marine Abramović. Kako je sve to izgledalo?

– Spontano i privatno i zbog toga je bilo predivno. Nije bilo mnogo ljudi.

* Ovde se s uzbuđenjem očekuje velika izložba Marine Abramović u Muzeju savremene umetnosti. Kako ti vidiš Marinin rad?

– Između ostalog, ja sam ovde njen PR za region, a kustosi izložbe su Jerko Denegri i Dejan Sretenović. Meni je to veliko zadovoljstvo i mogu samo da kažem da će biti fenomenalno i da je ta izložba jako bitna za Srbiju. Ne znam koliko ljudi imaju o tome svest ovde i ne znam s čime bih to mogla da uporedim. Možda recimo sa dolaskom Pikasa, koji u trenucima svog najvećeg uspona pravi retrospektivu u Španiji. Marina je veliki entuzijasta i veoma je uzbuđena zbog ove izložbe i nadam se, pošto ona uvek ima iznenađenje plus, da će i tom prilikom biti nekih novih momenata. Izložba je išla i po drugim gradovima u svetu, ali će Beograd biti specijalan.

* Bila si u kontaktu s beogradskom alternativnom umetničkom i rokenrol scenom. Postoji crno-bela fotografija na kojoj su Milan Mladenović, ti i još jedna devojka. U TV emisijama koje si vodila afirmisala si muziku Ekatarine Velike. Kako je došlo do tog spoja?

– Ja sam isto veče upoznala i Milana i Dragana Papića. Moja poznanica iz srednje škole se zabavljala s Milanom. Srele smo se na ulici kad me je pozvala u SKC i kazala da ima iznenađenje za mene, da ću biti na spisku za ulazak i da njen dečko svira. Došla sam i ukapirala odmah ko je dečko.

* I, on se zaljubio u tebe?

– Nikako, on je bio jako zaljubljen u Snežanu. „Oči boje meda“ su njoj posvećene. Sačekale smo da se završi koncert i tu se pojavio Papić, fenomenalno odeven, ali vrlo čudno za Beograd. Pitao me je koga čekam, ja sam mu rekla – drugaricu, i to isto veče smo se upoznali, otuda ta slika gde smo Milan, Snežana i ja. Tako je i počelo naše druženje. Milan i ja smo oduvek bili potpuno kao brat i sestra. Čak je to i njegova pokojna mama stalno govorila, a i oboje smo jedinci. Treći jedinac je bio Suba. S njim sam se zabavljala.

* Ko te je zapravo uveo u tu ekipu?

– Milan. On je bio stariji od mene pet godina, a ja sam bila baš klinka. Milan mi je bio kao stariji brat, a Papić me je stalno slikao i ja sam tu kao pomagala i tada su stalno bile izložbe u SKC-u. Tako da sada, kada čitam Memoare Marine Abramović, konstatujem da sam srećna što sam uhvatila taj tračak umetnički produktivne atmosfere koja je bila neverovatna u tom smislu koliko su mladi ljudi radili različitih stvari i koliko smo zapravo umetnika izbacili u tom periodu i koliko njih je otišlo u svet. To je bio fantastičan period. Mi smo sve besplatno imali. Na sve koncerte smo išli tako. Sad kad s nekim pričam o tome neobično im je, a nama je bilo normalno. Oni dođu u SKC, vežbaju, pa sviraju, ali sve vreme smo mi to slušali i zato su oni dobro svirali. Zato što su stalno imali koncerte. I na žurkama su stalno svirali između sebe. Hoću da kažem, tad je vladala potpuno drugačija atmosfera među muzičarima nego danas.

* U čemu je razlika?

– Tad niko nikad nije pričao o parama. Milan nije imao dinara. To je bilo normalno, a svako veče je išao, vežbao i svirao. Nenormalno je bio vredan i nenormalno profesionalan, zato se čovek i opredeli da bude umetnik. Marina je isto godinama bila na ivici egzistencije. To jesu izbori, ali ta strast čini te umetnike genijalnim. Srećna sam što sam rasla pored njih jer sam tako naučila da pare nisu najbitnije kad nešto radiš, nego da voliš to što radiš, da se trudiš da budeš najbolji u tome i da svaki dan radiš na tome. Nekad ne znam zašto svi kukaju oko para. Para nikad nije bilo… (smeh)

* Pošto je Danasu rođendan, šta bi rekla, zašto je važno da postoji ovaj list?

– Danas treba da postoji i gaji ovo što ja sve vreme pričam ovde – jednu istinu u novinarstvu. Sada je svuda u svetu teško negovati objektivnost novinarstva. Ja očekujem tu veliku odgovornost od Danasa – da i dalje bude objektivan, da ne bude ni na čijoj strani jer mislim da svaki građanin ima pravo da pročita bar jedne novine koje će ga informisati bez obojenosti.