Nisam veliki obožavalac prepunih bioskopa

Kada sam bio mlad, svirao sam gitaru. Falilo mi je mnogo više strasti i učenja da bih nastavio time da se bavim. Za moju lenjost nije bila gitara, nego film – kazao je na Kustendorfu slavni italijanski reditelj i oskarovac Paolo Sorentino. Ipak, da biste snimali dobre filmove, kako dodaje, morate da imate poetski univerzum u svom umu, što je jako komplikovano.

Sorentino, koji je na Mokroj Gori po drugi put (bio je tu i 2014, kada je samo nekoliko dana kasnije dobio Oskara za najbolji strani film za „Veliku lepotu“), dobio je nagradu za sledeći film koja će od ove godine nositi ime „Drvo života“. Reditelj već ima novi projekat. U pitanju je film „Loro“ koji se bavi životom bivšeg italijanskog premijera Silvija Berluskonija. „Trenutno radim montažu. Film govori o Berluskoniju, ali ne samo o njemu. Producenti će me ubiti ako budem pričao o tom projektu. Žao mi je. Ali svakako će biti smešan“, dodaje reditelj, koji, kako kaže, još uvek ne zna gde i kada će biti premijera novog filma.

Do kraja godine očekuje da će završiti i drugu sezonu serije „Mladi papa“. Sve epizode ovog uspešnog TV projekta inače se na Kustendorfu prikazuju non-stop u sali „Noam Čomski“.

„Ne znam tačno šta je TV serija. Ja sam samo snimio film dug 10 sati. Pre mnogo godina postojala je publika koja je išla u bioskope da gleda duge arthaus filmove. Danas takvu priliku reditelji imaju na televiziji snimajući serije. Kada je Linč snimao ‘Tvin Piks’, to se dogodilo iz istih razloga. Bilo je teško dovesti publiku u bioskope da gledaju arthaus filmove, pa se neko setio da ih treba preneti na televiziju. To je velika prilika za sve nas koji se bavimo filmom. To je drugačiji način bavljenja filmovima“, smatra Sorentino.

On ne misli da će internet platforme i televizija uništiti bioskope. „Nisam veliki obožavalac prepunih bioskopa. Više volim praznjikavu salu, jer me nerviraju ljudi koji jedu i piju. Po mom mišljenju, ova promena ne uništava ništa. Ritual odlaska u bioskop i gledanja filma sa nekim je zanimljiv. Ali je zanimljivo i čitati knjigu i gledati televizijsku seriju sam kod kuće“, objašnjava reditelj.

NJega, kako objašnjava, ne zanimaju reakcije publike na njegove filmove, pa tako i ne zna kako je prihvaćena serija „Mladi papa“ u Italiji. „Mislim da nije dobro za autore da to prate. Znam kakve su bile reakcije u Vatikanu. U početku je bila tišina. Nisu pričali ništa. Mudri su i znaju da je to samo TV serija i da ne treba da joj daju značaj. Ali pre par meseci saznao sam od nekih novinara koji su bliski Vatikanu da im se dopao odnos prema religiji, odnos ljudi prema religiji u ‘Mladom papi'“, priča Sorentino.

Inače, njegov junak Pije XIII, koga u seriji igra DŽud Lo, nema nikakve veze sa aktuelnim papom Franjom. „Papa koga smo mi izmislili je potpuno suprotan papi Franji. On je jezuita, mek je… dok je moj lik jako instinktivan, naglo donosi odluke koga želi da smeni. Pravi papa ne radi takve stvari. Baš suprotno, svoje neprijatelje stavlja blizu sebe. To je možda mnogo političnije od našeg pape“, smatra reditelj.

Na pitanje zašto u njegovim filmovima ima mnogo religijskih elemenata, prvo nije želeo da odgovori jer, kako je rekao, ne može to dobro da objasni na engleskom jeziku, koji ne govori najbolje. Posle kratkog ubeđivanja, da njegov producent može to da prevede, odgovorio je u par rečenica na engleskom.

„Privlače me jako religijski elementi, a ni sam ne razumem zašto. Religijske teme su me obuzele poslednjih godina, zato sam snimio i ‘Mladog papu’. Čini mi se da je prava kultura unutar religije“, kaže reditelj.

Razlog zašto voli da snima komedije objašnjava tako što kaže da mrzi filmove koji sebe shvataju preozbiljno. „Ja biram likove koji u mom umu mogu biti smešni. Na kraju se dešava da oni nisu smešni, nego da imaju probleme i dileme. Moja ideja je da sve treba da bude smešno, ali to izgleda ne postižem. Ponekad je nešto smešno a ponekad ne možete da postignete smeh i to postane nešto drugo“, ističe Sorentino. On s druge strane voli da ubacuje i elemente melanholije u svoje filmove. „Tu su jer dobro razumem melanholiju, pa mogu da prenesem taj osećaj. Film se kreće između ta dva osećaja – smeha i melanholije. Razlog zašto volim da pravim filmove o moćnim likovima jeste zato što sam uveren da se iza tog sna o moći krije jaka melanholija i neverovatna usamljenost“, dodaje Sorentino.

Na pitanje zašto u njegovim filmovima ima mnogo seksa, droge i rokenrola, odgovara: „Jasno je što ima seksa. Pa svi vole seks. Možda zato što imam starijeg brata. On mi je bio idol. To je njegov svet. Pokušavam da rekonstruišem taj svet mog brata koji sam video kao dete“, objašnjava kroz osmeh Sorentino.

O samom procesu nastanka njegovih filmova kaže da sve počinje sa nekim likovima koje voli u stvarnosti. „Počinjem da razmišljam o njima i vremenom pravim neke beleške. Kada shvatim da imam dovoljno detaljan materijal da snimam film, počinjem da pišem scenario. To je najlepši trenutak u celom procesu. I snimanje je uzbudljivo, ali tada može da se dogodi samo par lepih trenutaka“, objašnjava Sorentino i dodaje da je divan osećaj kad shvatite da radite nešto dobro, te da je snimanje filmova velika igra, tako da na kraju svaki trenutak bude lep.

Tokom snimanja menja scenario. „Ranije sam se mnogo plašio da promenim nešto, pa sam sve radio po scenariju. Sada imam više samopouzdanja i volim da menjam stvari prateći osećaj i intuiciju. Nakon šest-sedam filmova shvatio sam kako sve funkcioniše“, kaže Sorentino. Ipak, najbolje filmove, kako dodaje, stvara dosada u montaži.

„Jednom su mi braća Koen rekla da ne smem da koristim trikove. ‘Ne smeš ponovo da snimaš i ne smeš da pređeš rokove. Moraš da snimaš osam nedelja i imaš 10 nedelja da montiraš… To moraš da poštuješ’. Pitao sam ih zašto? Oni kažu da mora tako i da moraš strogo da pratiš scenario jer ne smeš da se koristiš trikovima. Ta ideja me je uplašila. Ali soba za montažu može biti mesto gde možete biti duboko neiskreni. Insistirate na nečemu jer je to vaša ideja, ali u montaži vidite da uprkos tome morate da izaberete nešto drugo“, zaključuje reditelj.

San da bude di-džej

„Ako mi se svidi pesma, stavim je u film. Vrlo je jednostavno. Kada sam bio dečak, jedan od mojih snova bio je da postanem di-džej. Nisam bio osoba za to, pa svoj san sada pokušavam da ostvarim u montaži. Muzika u mojim filmovima najčešće prati osećanja u sceni. Ponekad može biti u kontrastu, ali publika to teško shvata, pa to može biti opasno. Najpametniji reditelji ne koriste muziku, ali ja nisam toliko pametan“, kaže Paolo Sorentino.

Selin kao uzor za pisanje

Paolo Sorentino se pored filma bavi i pisanjem. U prevodu na srpski izdavačka kuća Booka kod nas je objavila njegove dve knjige – „Toni Pagoda i njegovi prijatelji“ i „Svi su u pravu“, a za par meseci pojaviće se i treća. „Imam osećaj da ne znam ništa ni o čemu. Naučio sam pomalo da pišem zahvaljujući Selinovoj knjizi ‘Putovanje nakraj noći’. Imitirao sam taj stil dok sam pisao scenarije. Ta knjiga je bila otkriće za mene“, kaže Sorentino.

Pametni i glupi glumci

„Ne biram glumce po tome koliko su dobri. To mi nije važno. Već da imam osećaj da će mi sa njima biti prijatno i lepo. Obično se podudari da su i dobri glumci. U stvari najčešće biram glumce jer su duhoviti. Iz mog iskustva, najčešće su pametni ljudi i jako dobri glumci. Ali ima i onih koji su kao životinje. Potpuno su glupi. Ne znaju ništa ni o čemu. Dođu na snimanje, ne možete sa njima ni o čemu da razgovarate u stvarnom životu, a onda im date kompleksan lik, a oni sve to uspeju da prenesu. Naravno neću da pominjem imena, ali to se dešava“, priča Paolo Sorentino.

Pisac mora da voli svoje likove

„Važno je da onaj ko piše scenario voli svoje likove. Nema smisla snimati film o nekome koga mrziš. To je divan izazov sa nekim koga u životu mrzite. To se dešava sa Berluskonijem. Ne volim ga kao građanin, ne volim njegove političke ideje, ali je bilo zanimljivo zavoleti ga. Kao pisac morate da volite svoj lik“, kaže Paolo Sorentino.