Nisam želeo da ostanem u očevoj senci

Tada sam imao 12 godina i dobro se sećam te produkcije. Sa „Normom“ sam takoreći rođen i u njoj nema ničeg novog za mene – dobro mi je poznata njena muzička i scenska tradicija. Ona me pomalo podseća na strip o Asteriksu i Obeliksu, jer se događa u vreme Rimljana i Gala i ono što sam hteo da izbegnem u produkciji koju režiram u Beogradu. Zato sam pokušao da otkrijem dubinu ovog dela koja je nalik grčkoj tragediji o Medeji, što je novi pristup. Nema istorijskih kostima niti bilo čega što je publika do sada videla u „Normi“, režija je, kao i kostim i svedena scenografija, koja prati tok radnje, istorijski neutralna – kaže u razgovoru za Danas operski reditelj svetskog glasa Đankarlo del Monako, koji u svojoj 54-godišnjoj međunarodnoj karijeri prvi put radi u Operi Narodnog pozorišta.

Premijera Belinijeve „Norme“ u kojoj Del Monako potpisuje režiju, produkciju i scenografiji najavljena je za 10. jun. On tvrdi da je čista slučajnost to što se posle više decenija u njegovoj režiji na beogradsku opersku scenu vraća ovo čuveno Belinijevo delo na čijem je poslednjem izvođenju u Narodnom pozorištu 15. maja 1970. njegov otac, jedan od najvećih tenora u istoriji operske muzike, prvi put pevao u Beogradu. Razgovor vođen je u nekadašnjem salonu Josipa Broza u NP, podstakao je kod Del Monaka i uspomene na nekadašnju SFR Jugoslaviju.

– Drago mi je što sam ovde zato što me za ovo pozorište vezuje porodična tradicija. Imam puno prijatelja u Srbiji, pre svega pevača. Više puta sam do sada dobijao pozive da radim u Beogradu, ali nisam bio slobodan. O ovoj produkciji dogovarali smo se godinu unapred – napominje sagovornik Danasa.

* U Italijanskom kulturnom centru nedavno ste pričali o svom iskustvu u radu na „Madam Baterflaj“ u Metropoliten operi u NJujorku. Da li postoje neke specifičnosti u radu na „Normi“ u balkanskim okolnostima?

– Ne. Problem u Americi bio je to što je Pinkertonov lik u ovom Pučinijevom delu površan i grozan tenor, a oni to nisu hteli da prihvate, iako je Pučini to tako komponovao. Zato nije bilo nimalo lako postaviti antipatičnog Amerikanca na sceni Meta.

* Vaš rediteljski debi u Sirakuzi bio je u operi „Samson i Dalila“ u kojoj je pevao i Vaš otac. Sada u „Normi“ u Beogradu kostimografski debi imaće Vaša kći Stela. Može li se reći da je opera kod vas u neku ruku „porodični posao“?

– Čujte, moj otac bio je tenor, majka sopran, ja sam reditelj, moja kći je modni dizajner i fotograf, a sin Dragane del Monako Pavle je takođe reditelj, koji je počeo da radi u Beču, tako da smo mi jedna umetnička porodica. Svi radimo u pozorištu, uključujući i mog brata. Ja ove godine slavim 54 godine karijere. Moja kći ima modnu firmu i razgovarajući sa njom o ovoj produkciji „Norme“ zajedno smo došli na ideju kako bismo mogli da izađemo iz „matrice“ Asteriksa i Obeliksa.

* Da li je prezime Del Monako olakšavajuća okolnost kad gradite karijeru u operskom svetu?

– Prezime Del Monako za mene nikada nije bilo problem, mada možda za drugu decu i pojedince jeste. Počeo sam da radim sa ocem, a onda sam rešio da odem u Nemačku i oslobodim se očevog imena. On je bio poznat i u Nemačkoj, ali ne kao u Italiji, u kojoj nisam želeo da ostanem u očevoj senci. Moj otac bio je velika zvezda, njegova senka bila je velika. Ko ostane u senci, lice mu nikad ne dobije boju, jer ga sunce ni ne dotakne. Zato sam odlučio da odem u Nemačku, gde nisam bio „sin“ i gde sam bio slobodan da pronađem sebe kao umetnika.

* Kao reditelju šta Vam je najvažnije u scenskoj interpretaciji partiture?

– Za mene je najvažnija savršena veza između muzike i vizije novog načina sagledavanja opere, kao što to sada radim u „Normi“.

* Šta zahtevate od pevača – tehniku, izražajnost, glumu, sve to ili nešto drugo?

– Sve to zajedno. U modernom muzičkom pozorištu ne mogu se odvojiti ličnost i gluma od pevanja i snage, tačke gledišta i dubine onog što pevate. Peva se iz dubine duše. Zato mnogo više volim nemački izraz muzičko pozorište nego opera. Reč opera je nešto što pripada prošlom veku ili poslednja dva veka. Moj pristup je bliži pozorištu – drami, nego operi, što je slučaj i sada u „Normi“.

* Kojoj vrsti reditelja pripadate – diktator ili pedagog?

– Čujte, puno radim na osmišljavanju ideja, a kad stignemo na scenu svi imaju neke svoje zamisli. Reditelj nije diktator, on je samo jaka ličnost koja objašnjava na koji način neka opera treba da se radi. Naravno, snažna ličnost se može prikazati i kao diktator, iako to zapravo nije tako. Ja nikog ne primoravam da peva, svako ko želi može da odustane. Na kraju, šta je diktator? Jaka ličnost kao dirigent, reditelj, slikar ili bilo šta drugo jeste po malo i diktator.

* Iz Vaše bogate radne biografije dalo bi se zaključiti da radije režirate opere iz klasičnog „gvozdenog“ repertoara nego savremena operska dela. Zašto?

– To nije tačno. Radio sam Alban Bergovog „Vojceka“ u Rimu, Šenbegovu operu „Mojsije i Aron“ u Minhenu i još mnogo modernih dela. Ja ništa ne favorizujem. Uvek najviše volim delo koje trenutno radim. Nemam miljenike među decom, sve ih volim.

* Da li verujete u budućnost opere, iako mnogi misle da je to prevaziđena elitistička umetnost?

– To je tačno, ali ranije nije bilo tako. Svi su komponovali za narod, za svakodnevno slušanje. Sada se pevaju Bitlsi, ali u Verdijevo doba arije iz „Rigoleta“ pevane su na ulici. Smatram da je to velika greška političara, jer obavezuju velika pozorišta da podižu cene ulaznica veoma visoko, što je način da budete elitistični, iako to nije ispravno. U italijanskom Ustavu piše da je umetnost najvažnija stvar za narod i dostupna svima. Ali, ako ulaznica za muzej košta 100 evra, a za operu tri puta više, onda je ta odredba da umetnost pripada narodu smešna. Ne dozvoljavati ljudima da idu u pozorište po normalnim cenama je protivustavno.

* Koliko filmovanje opera i savremene tehnologije doprinose njenoj popularizaciji?

– Zavisi, opera je veoma složena struktura, to je fenomen koji objedinjuje pevanje, glumu, govor, balet, scenografiju, svetlo – tu imamo sve. Nema globalnije umetnosti od opere. U sadašnjoj situaciji pitanje je kako pokrenuti tu veliku mašineriju novim idejama. Ako su ideje povezane s muzikom, dobro su došle.

* Zamerate publici to što nije dovoljno kritična i svima aplaudira. Šta kažete na to što sve manje pevača peva kompletan repertoar za svoj glas?

– Generalno moj problem su neosećajni i glupi ljudi – od tenora do političara i običnog sveta. Mislim da je glupost opasna kad preraste u epidemiju. Što se tiče publike, moj otac je govorio: „Đankarlo, ljudi aplaudiraju trkačkim konjima, ali kad ih više ne bude bilo, aplaudiraće magarcima“. Publika se često povodi za trenutnom situacijom. To pravilo važi za danas, juče i sutra, što je razlog zbog kog umetnički rad treba da održava snagu i rast publike. To je naša odgovornost. Naša misija je da održavamo visok kvalitet koji dajemo publici.

* Postoji li veza između opere i političke elite, koja je obavezna na svim gala premijerama, posebno u totalitarnim režimima. Da li opera daje neku vrstu legitimiteta vlastima?

– Ne uvek. Političke elite dolaze u operu i tamo gde su demokratske vlasti. Mnogi političari su neznalice poput magaraca, ali misle da je njihovo pojavljivanje na premijerama intelektualno. To je opasno. Poznajem političare koji vole umetnost, ali i one koji koriste umetnost.

* Kako umetnici reaguju na političare u prvim redovima?

– U despotskim sistemima umetnik pomisli: „diktator je u sali“ i sumnja da je to način na koji on glumi da ga zanima kvalitetna umetnost i čini osetljivijim u njegovom političkom radu. Ali, kao što znate, mnoga velika umetnička dela nastala su pod despotima. Sikstinska kapela i zapravo cela renesansa su „despotska umetnost“ – sva likovna i muzička umetnost od 15. veka do Francuske revolucije nastala je pod vlašću samodržaca. Mislim da bi umetnici, ukoliko ne bi verovali u svoj rad, prestali da imaju bilo kakvu ulogu. Moj stav je da sam ja umetnik, pre svega, za sebe, a onda i za druge. To je vrlo egoistično, ali i Mikelanđelo je slikao najpre za sebe i zbog toga vodio veliku borbu sa papom. Postoji mnogo načina da se umetnik suprotstavi diktatoru, a da sačuva svoj pogled na umetnost bilo da je reč o slikarstvu, pevanju, režiji, produkciji.

* Da li ste imali susrete sa predstavnicima vlasti u Srbiji i da li ih očekujete na premijeri?

– Ne. Ja sam ovde gost. Nadam se, dobrodošao gost. Dobro sam poznavao bivšu Jugoslaviju u koju sam dolazio još dok sam bio dete. Moj otac bio je dobar Titov prijatelj. Tito mu je čak dao jedno ostrvo kod Briona, koje on nije uzeo zato što je svuda imao toliko puno kuća da više nije želeo da gradi nijednu. Tito je imao osećaj za umetnost i voleo je, bio je dobar pijanista. Analizirati i suditi o prošlosti sa današnje tačke gledišta veoma je lako. Ipak, činjenica je da je Tito došao na vlast u veoma teškom vremenu – posle Drugog svetskog rata, sa komunizmom unutra i kapitalizmom spolja, izabrao je treći put, što je bila dobra odluka za njegovu zemlju. Bio je vrlo autoritaran, ali se sećam da su Jugosloveni mogli da putuju u inostranstvo sa pasošima. Naravno, Tito je, prema današnjim merilima, imao jaku ličnost i verovatno da nije bio veliki demokrata.

* Mnogi u Srbiji smatraju da je bio komunistički diktator?

– Pravi diktatori bili su Hitler, Staljin, nešto manje Musolini, ali i on. Provodio sam dosta vremena u bivšoj Jugoslaviji i nisam imao utisak da bi Tito mogao da se stavi u istu ravan sa njima. To nikako. Jedna od najvećih tragedija prošlog veka je raspad Jugoslavije. Mislim da je to najveća tragedija u Evropi posle Drugog svetskog rata. To je bila divna zemlja, koja se prostirala od Austrije do Grčke i koja je okupljala muslimane, hrišćane, pravoslavne, različite kulture zajedno. Eksplodirala je posle Titove smrti. Izvinite što ne delim mišljenje da je Titova epoha bila tako loša. U svakom slučaju ljudi su tada živeli bolje nego sada.

* Sada su drugačije okolnosti.

– Te drugačije okolnosti su da Amerika i Nemačka žele da stave svoje ruke na male zemlje. To je sve. Tako je u Sloveniji, ovde. Ne želim da se bavim politikom, ali to je moje mišljenje. Ono politički nije važno, ali je moje.

Balkanska veza

* Šta planirate da radite posle premijera „Don Karlosa“ u Firenci i „Norme“ u Beogradu?

– U Đenovi i Torinu radim „Devojku sa Zapada“. U septembru i oktobru iduće godine idem u Metropolitan za obnovu moje režije ove Pučinijeve opere. Čekaju me i produkcije u Madridu i Kini. To je dovoljno, ne želim da radim više od dve-tri predstave godišnje. Ali, sada želim još nešto – da učim mlade ljude šta pozorište zaista jeste. Planiram masterklasove u NJujorku, Madridu, Nemačkoj i svuda gde me pozovu. Jedna od mojih želja je i da radim u svim pozorištima na Balkanu. Radio sam u Atini, Solunu, Skoplju, Splitu, Beogradu, Zagrebu, jedino nisam radio u Sarajevu. Imam sjaju teatarsku ideju za Sarajevo, čak i ako nemaju dovoljno novca za produkciju, to neće biti problem. Bio sam u Sarajevu kao mlad i činilo mi se kao interesantno mesto. To je moja balkanska veza.

* Planirate li da se ponovo radite u Beogradu?

– Videćemo šta će se desiti posle premijere „Norme“. Zašto ne?

Prva podela

Maestro Del Monako kaže da ima „sjajnu prvu podelu“ za „Normu“. Na premijeri 10. juna, kako je saopšteno juče na konferenciji za novinare u NP; trebalo bi da pevaju: Sanja Kerkez (Norma), Janko Sinadinović (Polion), Dragana del Monako (Adalđiza), Nenad Jakovljević (Orovezo), Marko Živković (Flavio), LJubica Vraneš (Klotilda). U autorskom timu su i Katarina Grčić Nikolić, Ivana Dragutinović Maričić, Miraš Vuksanović, Ana Grigorović, Vladan Đurković, Jasna Saramandić. Orkestrom i horom NP dirigovaće Dejan Savić. Prva i druga repriza najavljene su za 17. i 21. jun, podela još nije objavljena.