Ništa kod Vučića nije fascinantno da bi zaslužio scenu

I mada bi se naslutilo da je ovaj „zaokret“ prema teatru poezije Torbica napravio inspirisan Mediteranom i svojom prvom režijom na budvanskom festivalu, on se, zapravo, neposredno pred ovaj poziv, kako kaže za „Danas“, vratio proučavanju filmova i svetova Čarlija Čaplina.

– Do Lorke me je dovela jedna Čaplinova rečenica u „Velikom diktatoru“, gde on drži govor i kaže: „Suviše mislimo, a premalo osećamo“. Mnogi bi me sada pitali kakve veze imaju Čaplin i njegova umetnost sa Lorkom, jer se na prvi pogled Čaplinov slepstik-humor i Lorkin poetski svet u malo toga mogu upoređivati. Ali, na drugi pogled, ili na moj drugi pogled, ispod Čaplinovih telesnih skečeva uvek je izbijala jedna jednostavna, prosta i nežna poetska istina. Tako sam došao do Lorke, jer je on jedan od retkih autora koji je uspeo preneti svoj pesnički jezik u teatarske okvire, a s druge strane, dugo je zapostavljan na pozorišnim scenama ovih naših geografskih prostora. Najzad, uvek mi je zanimljivo to povezivanje klasike i današnjeg vremena, iako to povezivanje nije tematsko, ili nije nužno tematsko, čak ni problemsko u nekom ključnom smislu, nego je ono pitanje potrebe.

* Šta je sada pitanje potrebe o kojoj bi pozorište moglo da govori?

– Za mene je to dopuštanje emocija, zapravo, da dozvolimo da nešto što je eterično i poetsko, a što po sebi ima prašinu koju mu je bacio naš savremeni cinizam, da se ta prašina skloni i da poeziji damo šansu. Mislim da je snaga emocija u ljudskom životu, a na sceni posebno, velika. Ali, ono što mi jesmo napravili sami sa sobom i jedni pred drugima jeste da smo opseg emocija skratili i smanjili na apsolutno najmanji broj. Danas je cinizam preovladavajući u svima nama, prepoznajem ga i u sebi, i on nam diktira da ne budemo iskreni, da ne budemo patetični, da ne budemo naivni, i da ne pokazujemo emocije ni onda kada ih imamo. Mi, zapravo, civilizacijski potiskujemo emocije, i kao što počinjemo gubiti razliku od kulture do kulture, tako standardizujemo i čoveka u opsegu njegovih emocija, i onog što bi on morao misliti, osećati, govoriti i hteti. Postoji ona čuvena lista 505 prideva koju je Harvard radio, na kojoj vidimo promene u kategorijama kako su ljudi ocenjivali njihovu važnost. Pohlepa je, recimo, pre desetak godina bila na nekom tristotom mestu, a danas je na dvadesetom, i to kao nešto poželjno. Iskrenost je bila među prvih deset, danas je iza stotog mesta.

* Koliko je to pesničko osećanje sveta, iliti teatar poezije, uopšte danas prisutan?

– I kada jeste prisutan, bolje da ga nije. Mislim da se jednostavno radi o sledećem – mi smo civilizacijski u takvoj vrsti treninga, asocijacija i jezika, da se kroz SMS poruke i društvene mreže taj naš jezik sve više i više sažima. Samim tim i naše asocijacije postaju manje metaforične, kreativne, a krajnje praktične. U takvom vremenu, vremenu praktičnosti i standardizovanjem svega – odnosa, života, ljudi, vi zapravo nemate vremena „stati i gledati zvezde“, kako je nazvana jedna zbirka poezije. Jer, celi ritam vas tera na egzaktnost, na brzinu, na strašnu količinu protoka informacija u sekundi. A poezija je uvek poziv da se dođe na ostrvo osećanja, da se oseti neizgovoreno, ili da ono što svi osete ostane zaključano, i da se nikom ne govori.

* Pored te fatalne ljubavi, kod Lorke, u tom ratničkom, patrijarhalnom svetu, i „Mesec sanja osvetu“. Koliko je pitanje osvete i oproštaja tema broj jedan na ovom našem prostoru?

– Mesec je lament pesnika, ono što dolazi kao neminovno, Mesec je melanholija, prolaznost života, vladar smrti, i mislim da on samo vrši svoju prirodnu funkciju. Majka u predstavi traži osvetu u trenutku suženja svesti i strašnog pritiska društva, jer je osveta tu običaj, ne mogu reći tradicija, ali jeste nekakav tok. Nažalost, i kod nas se radi o pritisku društva i naših političara koji stalnim iskopavanjem istorije teraju narod na mržnju i osvetu. Stvorene su čitave propagandne mašinerije koje stalno održavaju latentno stanje nekakvih međunacionalnih sukoba, jer je potrebno da se stalno radi distinkcija između kultura, čak i ovih naših malih, i mi smo stalno, zapravo, regrutovani u neku vrstu koncentracije na „spoljnog neprijatelja“. Političari nam odvraćaju pažnju od suštinskih stvari koje čine naše živote i našu egzistenciju, a to su naša propala društva u svakom smislu.

* Zašto ta priča, ma koliko bila fabrikovana i populistička, ovde ipak uspešno nalazi toliko mnogo pristalica među svim narodima?

– Ona je posledica jednog opšteg mentocita koji se vrši nad narodima, jer političari ovde ne znaju pridobiti glasače na principu dobrih ideja i programa, i na principu želje stvaranja jednog napretka u društvu, jer niti imaju taj program, niti te želje, i onda se „patriotski“ preporučuju stvarajući i konstruišući „spoljne neprijatelje“. Tako onda imate „bliskost“ nekih naroda po tome što imaju istog zajedničkog „neprijatelja“, i tu se onda svi slože. Jer, narod treba držati u stalnom strahu i u stalnoj potrebi za, ako ne samom krvlju, onda barem za stanjem u kojem ja poručujem – spreman sam. To je ovo što čitamo poslednjih meseci u nekim stranim medijima, da će Balkan, nažalost, ponovo na ovaj ili onaj način da uđe u vrstu ratnog ili građanskog sukoba, ne znam sada doslovce, ali moram da priznam da, ako nastavimo u ovim smerovima politički gledano, da me ne bi čudilo da to zaista i bude epilog.

* Na čemu se, zapravo, zasniva politika na ovim našim prostorima?

– Jednostavno rečeno, ovde politika nije biranje programa, partija i lidera koji će konačno doneti boljitak, nego je osveta. Evo, recimo, konkretno za Srbiju govorim – Vučić i njegova stranka, kada su prvi put osvojili vlast, nisu toliko zaista bili podržani u očima svojih birača, barem ne ogromnog dela, koliko je bila sama strast da se kazne oni prethodni. Odnosno, biračima je prethodna garnitura jednako bila ogavna, i naš problem je taj što mi imamo jako mali broj, pre svega, časnih ljudi, a samim tim i dobrih političara. Mi imamo dobre političare kada shvatim da su dovoljno mudri da nas „voze“ i „leraju“, ali imamo malo humanista, i malo onih koji su zaista pokretačka sila poštenja, napretka, i na kraju krajeva, stvaranja društva. Mislim da mi nemamo društvo, i da ga nikada nismo ni stvorili.

* Da li mi u Srbiji uopšte znamo šta je društvo?

– Kad kažem društvo, mislim na ljude, na naciju dovoljno zrelu da zna da su ti političari samo jedna birokratska jedinica, i da je, zapravo, prava odgovornost u njima. Da je na nama, našoj odgovornosti, osećanju i preuzimanju odgovornosti ključ. U tom smislu, kada bi se osetila snaga te vrste, kada bi se pojmovi građanskog zaista iskristalizirali, kada bi se znali pojmovi šta je direktna demokratija, kada bi jednostavno društvo radilo za boljitak, ne mog WC-a, nego kanalizacije svih oko mene, mi bismo tada shvatili da političari imaju tako malo manevarskog prostora da bilo šta rade u našim životima.

* Pre nekoliko večeri, na simpozijumu Grada teatra izjavili ste da biste se osećali poraženim kada bi se ime Aleksandra Vučića pomenulo u nekoj vašoj predstavi. U kom smislu bi za vas to bio poraz?

– U jednostavnom, zato što ništa kod Vučića nije dovoljno fascinantno da on zaslužuje scenu. Drugo, mislim da povređuje teatar ta vrsta dnevnog doskakanja na date prilike ili na date ljude. I treće, radi se o mom ukusu – zaista ne bih voleo da neko izgovori ime, ne samo Vučića, nego mnogih iz aktuelne vlasti, ili iz prethodnih vlasti. Ali, druga je stvar sačekati da sagledamo čitav Vučićev period. Odnosno, da Vučić jednog dana, silom biološkog sata, nestane, i da onda možemo pogledati na njegov život, doći do nekih širih zaključaka o tom čoveku i o strukturi njegove ličnosti. Mislim da bi se onda nešto moglo napraviti, bilo predstava, bilo film, ako on zaista bude odveo stvari u neku vrstu krajnosti. A moguće je da će taj čovek otići u izvesnu vrstu krajnosti, i u tom smislu zaslužio bi jedno delo koje bi bilo opomena ljudima kako treba paziti i ozbiljno razmišljati o tome za koga glasaš. Mislim, zapravo, da on neće, i da nikada ne bi sišao sa vlasti u nekom smislu pacifističkog odlaska, i verujem da nas tu čeka jedna vrlo teška borba.

Kad monstrum raste i buja

– Mislim da mi u nekom smislu jesmo stalno rukovođeni spoljnim interesima, i iluzorno je smatrati da nama Zapad želi dobro. Zapad je jedan koncern, jedna firma koja mora poslovati samo vlastitu dobit. Znam priče da su postojali permanentni napori u onom nekadašnjem režimu naše zajedničke države da se Šešelj smesti u zatvor. Ali, u to isto vreme prodirao je Zapad i određeni ljudi u tadašnjoj Jugoslaviji u ime Zapada, pozivajući se na ljudska prava, tražili su da Šešelj ne bude zatvoren. I sada vidite paradoks te zapadne demokratije i njen cinizam – dozvolite prostor jednom monstrumu da raste i da buja, i da napravi ono što će tek napraviti, a neki rigidniji sistem bi ga već odavno stavio iza rešetaka.