Njihova deca i kako ih prihvatiti: Kritičar Danasa o filmu „Lost Country“

Krajem novembra 1996. godine, treći razred gimnazije se takoreći tek zahuktao te se još nije brinulo o tome iz kog bi se predmeta, posledicom čiste lenjosti, moglo pasti na popravni ispit. Oslobođen tih strepnji, bio sam jedna od bučnih osoba koje su hodale kolovozom Makedonske ulice.

Kada sam stigao do zgrade „Politike“ izvadio sam iz džepa jaje, prešao par koraka do trotoara i bacio ga iz sve snage ka izlogu. Dolazeći iz kuće u kojoj se te decenije čitala „Naša borba“ i slušale radio stanice B92 i „Indeks“ (eh, ulični reporter Jovan Palavestra sada radi na Pinku), čin je bio agresija apsolutno usmerena ka spolja.

I čini mi se da kokošji proizvod, iako je tada pogodio konkretnu metu, i dalje, dvadeset i šest godina kasnije, leti tragajući za naruživanjem suštinskog krivca.
Elem, meni je bilo lako da usmerim opravdani bes, dok je dvadesetogodišnji Vladimir Perišić studirao režiju na FDU-u a njegova majka, žena sa ozbiljnom akademskom biografijom, pogrešno skrenula kod Albukragujevca i bila ministarka kulture u vladi Mirka Marjanovića.

Siguran sam da je bilo bolno dolaziti svakog jutra u zgradu u Bulevaru umetnosti i znati da su kolege, videvši da se približava, obustavili sprdanje sa majčinim sloganom „Lepše je s kulturom“. Intimno znan osećaj neprijatnosti bio je prirodni izvor inpiracije za film „Lost Country“, da bi nakon toga autor pristupio opravdanom i jedino mogućem umetničkom iskrivljenju činilaca u cilju jačeg intenziteta celine.

Period radnje je sveden na mesec dana od novembarskih izbora na kojima je koalicija Zajedno (SPO-DS-GS) osvojila sve veće gradove a SPS pokušao da obori dovoljno glasačkih mesta kako bi na ponovljenim izborima putem pritisaka i ostalih zakonskih prestupa dosegao većinu, i bezumnog režimskog kontramitinga 24. decembra.

Intervencija na glavnom liku je takođe izvršena u cilju postizanja potentnosti, te je Stefan (naturščik Jovan Ginić) petnaestogodišnjak, u specifičnom trenutku kada dečak postaje mladi muškarac.

Na kraju, dolazimo do majke koja je transformisana u apsolutnog antagonistu. Ministarstvo kulture je uklonjeno i majka je birokrata nalik Gorici Gajević, dakle, sprovoditelj kako izborne prevare tako potonjeg „vađenja iz blata“ putem kontramitinga koji državu dovodi na ivicu građanskog rata.

Stefanovi najbolji drugovi su dvojica momaka iz porodica sa suprotne strane političke duži, čiji su članovi ili propatili mobilizaciju i Vukovarski užas, ili su sada privođeni i prebijani u vlažnim kazamatima beogradskih policijskih stanica. „Sukob lojalnosti“ o kojem autor priča u intervjuima je jasan, pa nije zgoreg obratiti pažnju na samu filmsku majku (Jasna Đuričić) i njeno poreklo. Naime, ona je rođena neposredno nakon Drugog svetskog rata i zove se Marklena (spajanjem Marksa i Lenjina).

NJen otac i Stefanov deda je komunistički idealista koji i dalje, po naučenoj navici, drži stranu SPS-a, iako ta tvorevina možda ima spojnica sa Komunističkom partijom Srbije ali svakako nema veze sa idejama što su ga vodile dok je – poput unuka Stefana sada – bio na putu formiranja ličnosti.

Deda je pošten, neiskvaren čovek, i jedini će iz užeg porodičnog kruga pred kraj priče, tj. pred kontramiting, postaviti svojoj ćerki krajnje prosto pitanje do kojeg je najteže doći: „Šta se stvarno dogodilo na izborima?“. Ali, kako je ona postala takva? Autor vešto brani jednog od svojih junaka istovremeno ga optužujući.

Ako je tvoja duša čista, kako je onda tvoj ljudski proizvod iskvaren do srži? Ima li Stefan šansu da obrne proces?
Putem takvih linija priče (ili, pre, konteksta) film dobro komunicira sa srpskim gledaocem raspoloženim za speleološko tumačenje.

Sa druge strane, problemi se nalaze u mehanički urednoj dramaturgiji koja prati najočigledniji sloj Stefanove školske svakodnevice. Francuska koscenaristkinja Alis Vinokur – ozbiljna autorka čiji film „Revoir Paris“ preporučujem – radi sličan posao onom koji je obavila na turskom filmu „Mustang“.

Samim prisustvom njenog imena, film ima bolju startnu poziciju u borbi za selekcije velikih festivala, pre nego što će Vinokur dramaturškom urednošću približiti dešavanja na ekranu manje upoznatom i/ili zainteresovanom evropskom gledaocu iz intelektualno elitnih krugova. Rezultat su određene stvarnosne netačnosti. Petnaestogodišnjaci su u Srbiji devedesetih politiku živeli a ne naširoko o njoj pričali, kako se to čini u filmu „Lost Country“.

Zapravo, bili smo akteri dramski kvalitetnog filma u realnom vremenu, u kojem se „pokazivalo, a ne govorilo“. Profesori nisu ni minimalno, poput razrednog iz filma kojeg lepo tumači Boris Isaković, izražavali rečima svoje političke stavove, dok je primerak „Naše borbe“ na katedri dovoljno govorio ko je čiji.

U filmu, nažalost, uglavnom mora da se govori, čime se pada na testu realističnosti. Dalje tim pravcem, kada se Stefan prvi put posvađa sa prijateljima, jasno je da nam sledi prva scena sa simpatijom iz razreda, jer dijalog mora biti spoljašnji. Na kraju, kada se sva dramska oružja isprazne, očigledno je i da nam sledi esktremni epilog kao naučeni vrhunac dramskog dela.

A u stvarnosti, dan nakon što ste bacili jaje na zgradu „Politike“ ponovo ste sedeli kod druga čija je porodica bila kompletno učlanjena u SPS i bezopasno lupetali o ko zna čemu. Musava stvar, taj život.