Noć u hotelu

Ležala je još obučena, zabavljena svojim jadom, u očaju posmatrajući svoj otečen članak. On pocepa omot sa zavoja i brzo joj previ stopalo koje je sad ličilo na kakvu debelu ribu; njen uzvik ga obavesti da njen prag bola nije bio poput njegove žene čiji su bolovi pred kraj dostigli neslućene razmere. Šta je ona zaista znala o patnji i bolu? Muž joj je samo pao mrtav na pod poput poklopca od šerpe, cela ju je porodica tešila, a inače intelektualci kao što je ona nisu mnogo izdržljivi. Gledala ga je zamišljeno, njena kratka kosa bila je rasuta po jastuku. Izgleda da aspirini nisu delovali. „Jako mi je žao“, reče ona, „bojim se da sam upropastila ceo ovaj put.“

Bilo mu je na kraju žao. Najbolje bi bilo, reče joj, da lepo odspava, ujutru će joj biti sigurno bolje. Nežno uze nekoliko stvari iz njenog kofera, stajao je tako pitajući se da li da joj pomogne da se presvuče; ne, možda će joj biti neprijatno. I tako, pošto previše pažnje može jednako da bude loše kao i premalo, on ode iz njene sobe. Bilo je petnaest minuta posle ponoći, lift nije radio pa se spusti uskim tapaciranim stepeništem. U hotelu očigledno još nije bilo drugih gostiju. Šta ju je to, osim niske cene i čistoće, nateralo da izabere ovaj hotel? Da li je već odsedala ovde sa nekim? Interesantno, uopšte se nije osećao umoran kao da se tog dana nije ništa dogodilo. Nije mu se spavalo, seo je u fotelju čitajući o Isusu u Jerusalimu sve dok se odjednom ne seti da je petak i da uopšte nije pomislio na svoju decu. „Kako sam mogao da zaboravim?“

Konačno je obukao pidžamu, legao i upalio noćnu lampu. Prošlo je jedan po ponoći. Baš kad je padao u san začu šepave korake u hodniku. Ustade i ode do vrata. Sa druge strane ču nju kako ga oštro pita da li ima nešto jače od aspirina. „Sad ću doći“, reče Molko. Obuče se brzo, uze kutiju „Talvina“ i krete uz stepenice.

NJena osvetljena soba je bila u neredu, prozor je bio širom otvoren kao da je htela da se baci kroz njega; u stvari je nervozno šepala po sobi u spavaćici na cvetove i kućnom ogrtaču. Bol u leđima je nestao, ali je zbog članka bila u agoniji. On klimnu sa razumevanjem, začuđen koliko ju je bol plašio. Pokaza joj kutiju „Talvina“, otvori je i izvuče pilule. Tokom prošle godine, objasni joj, postao sam stručan anesteziolog.

Umirena, ona odšepa do kreveta; Molko joj pomože da se pokrije, za šta beše nagrađen osmehom. „Spavaćeš kao beba“, obeća joj. Pitao se da li da ostane tu i legne pored nje, doduše, bio je navikao da bolesnik leži u drugom krevetu. „Bojim se da sam ti upropastila put“, ponovi ona. Bilo je nešto tužno na njenom usahlom licu koje je odavalo izraz bespomoćnosti. „Nisi ništa upropastila. Sutra će ti već biti bolje. Opusti se, brinuću o tebi.“ Najzad, ophrvana umorom, spusti glavu na jastuk. Zatvorio je prozor i navukao roletne. Još jednom pomisli da ostane tu i umiri je toplotom svog tela, ali ona već beše zaspala pa on ugasi svetlo i ode u svoju sobu.

Prevod: Dušica Stojanović Čvorić

Autor je jedan od najznačajnijih savremenih izraelskih pisaca. NJegov roman „Pet godišnjih doba“ nedavno je objavljen u izdanju Arhipelaga.

_________________________________________________

(c) za srpski jezik: „Arhipelag“ www.arhipelag.rs